Постови
19. канон Пето
– шестог Васељенског сабора
Предстојници
Цркава треба сваки дан, а особито у дане
Господње (= у недеље), да уче сав клир и
народ речима благочешћа изабирајући
из божанственог Писма
мисли и судове Истине, и да не преступају
већ установљене одлуке (`ορους)
или предање (παραδοσις)
Богоносних Отаца. Него, ако
се и покрене (као нејасна) нека Светописамска
реч, нека је не тумаче другачије, него
како су је изложили у својим списима
Светила и Учитељи Цркве (=Свети Оци), и
нека у њима већма благоуспевају, него
ли да састављају своје науке (=беседе),
јер бива, кад су у томе неискусни, да се
удаље од доличнога (смисла). Јер кад
народи, науком напред речених Отаца,
дођу до познања основних (истина) и
врлина, и до онога што је некорисно и за
одбацивање, онда (свој) живот преуређују
на боље, и не бивају заробљени слабошћу
незнања, него, пазећи на науку (у Цркви),
располажу собом тако да не падају у зло,
и спасење своје изграђују, страшећи се
и претећих казни.
Изрази
`οροι и
παραδοσις =
одлуке и предање значе догматске
одредбе и богословска
предања Отаца и Сабора:
Символ вере
Никеје и Цариграда, орос
вере Халкидонског и др. Васељенских
Сабора. Јер како је говорио о. Г. Флоровски,
Отачке и Саборске догматске
одлуке о вери нису
„мртве формуле и безживотне дефиниције“,
него безусловна правила спасоносне
вере и живота, неподложна променама и
преиначењима, јер је на Саборима
Богооткривена Истина, срцем и разумом
словесно исповеђена и исказана као
Богонадахнута жива Реч Божија, реч
Богочовечанска, како
је говорио св. о. Јустин Поповић. Зато
су Св. Оци и улагали толико свељудског
труда, истинсог умног подвига, да и
словесно, у богодоличним
речима, како каже св.
Василије, артикулишу Божанско усмено
и писмено Откровење „предато нам у
тајни“ (види канон 92. св. Василија), као
што Црква пева Св. тројци Јерараха:
„Добивши мусрост од Бога, као други
Апостоли Христови, словесношћу знања
састависте догмате, које су претходно
простим речима, али са знањем и силом
Духа Светога, поставили Рибари (=Апостоли).
Јер је тако требало да наша проста
вера добије састав
(της συστασιν
=конституисање, потпуно
одређење, дефинисање) кроз вас, Свечасни
Оци“ (Кондак Св.
Три Јерарха, у грчком Минеју Сједален
по 3. песми).
Канон
наглашава важност Јеванђелске
науке = проповеди у
Цркви, и истовремено Светоотачког
учења, као живог Предања у једној и
непрекинутој Заједници
Цркве, која је Екуменска
не само географски,
него и историјски, тј. не само једна иста
и истоветна у простору, него и у времену.
То значи Црква Једна, Света, Саборно –
Католичанска и Апостолска. Зонара
подсећа да је ап. Павле Тимотеју (I,
3, 2) и Титу (1, 9) писао да
епископ треба да је способан: да народ
учи правој вери, да теши здравом науком,
и покара противнике. Аристид (и Валсамон)
подсећа да по 58. канону Апостолском:
епископ или презвитер за немарност у
поучавању клира и народа, најпре бива
одлучен од општења, а за даљи немар и
свргнут.
Тумачење Никодима
Светогорца:
Канон одређује
да предстојатељи Цркава, пре свега
епископи, а за њима и свештеници, сваки
дан поучавају сав клир и народ, а особито
недељом. Пошто су у те дане хришћани,
оставивши послове своје, сабирају у
црквама и слушају божанске речи, стога
им и они који их тим данима поучавају
већу чине корист. Али, да не поучавају
својим речима и мислима, него речима
Светог Писма, не излазећи из оквира
саборима потврђених појмова и догмата
вере икли предања богоносних Отаца. И
ако понеки пут говоре о речима Писма,
нека их не тумаче на други начин до онако
како су их у списима својим тумачили
учитељи Цркве. И да се више старају да
поучавају речима божанских Отаца него
да састављају своја слова, да не би,
служећи се њиховим појмовима и не могавши
понекад добро да их разумеју, отпали од
онога што је прикладно и од Истине. Јер
народи, учећи се из самих отачких учења
шта је корисно за душу, а шта некорисно,
измењују живот свој од
злога ка врлинском и од таме незнања
ослобађају се. слушајући пак и чувши о
казнама и мукама паљкленим, које намењене
су злима, из страха тога одвраћају се
од злоћа и спасење своје изграђују. Али
и 19. канон Лаодикијског сабора каже да
поучавање бива прво на литургији, од
стране епископа.
2. канон Семог
Васељенског сабора
/Да треба
(ново)рукополагани епископ да чврсто
прихвата да чува Каноне, а ако не, да се
не рукополаже/
Пошто певајући
сједињујемо се с Богом: „У
наредбама (δικαιωμασι
= законима) Твојим поучавам се; нећу
заборавити речи Твоје“
(Пс 118, 6), – спасоносно је за све хришћане
да то чувају, а нарочито за оне који
имају свештенички чин. Зато одређујемо:
да сваки који ће бити постављен на
епископски степен, треба свакако да зна
Псалтир, да би се из њега упутио да и сав
свој клир поучава. Нека, зато, од
митрополита буде марљиво испитиван: да
ли је готов да са удубљивањем, а не тек
површно, чита Свете Каноне, и Свето
Јеванђеље, и књигу Божанствени Апостол,
и сво Божанско Писмо, и по Божанским
заповестима понаша се и учи свој народ.
Јер „суштина наше
Јерархије јесу богопредане речи“,
то јест право познање Божанствених
Писама, као што је Велики Дионисије
рекао (Ареопагит, О
Црквеној Јерархији, 1, 4).
Ако се, пак, (дотични) колеба и није с
љубављу готов да тако чини и учи, нека
се не рукополаже. Јер је пророчки рекао
Бог: „Ти си одбацио
познање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не
свештенослужиш“ (Ос
4, 6).
У Новелама
6, 1, 8 (из 535. год) и 123,
2 (из 546. год) цар Јустинијан
је писао: да епископ пре хиротоније чита
Свете Каноне (види и еп. Никодим Милаш,
Црквено право).
– Валсамон сматра да је овај канон донет
као последица великог незнања, и народа
и епископа, у време Иконоборства, када
су за епископе олако постављани и неуки
људи. Канон 2. уствари примењује одлуку
из 1. канона прво на епископа, и из њега
се види зашто је у епископско Исповедање
вере унето и обећање –
заветовање да ће држати и чувати све
одредбе Св. Отаца и Сабора, догматске
и канонске, јер
Канонски поредак Цркве није мање важан
од догматског, за њено истинско битисање
и спасоносно делање.
Схолија
(10. век) каже: „Не треба
се чудити што се зражи знање Псалтира
и др.свештених наука,
јер се у време ИСавријског злочашћа и
Иконоборачке јереси једва назирао
понеки међу архијерејима да је знао
Давидове Псалме“ (код Бенешевића).
Овај канон
најбољи је одговор разним протестантима,
сектама, и др. незналицама, који говоре
да Православна Црква, тобож, не држи
како и колико треба Свето Писмо. Али,
треба знати да све Божије речи,
наредбе, заповести, сведочанства итд.
мање – више су у Св. Писму и код Отаца,
па дакле и у Црквеним богословско –
литургијским и канонско – моралним
текстовима Цркве, поистовећене. А те
речи су, не смао књижевни текстови, него
су исте оне творачке
речи – λογοι
– логоси – Божији, којим је
Бог створио, и твори, и обнавља свет и
нас људе, и који су усађени у природу
створенога као божанска начела (=принципи)
и назначења. Они су изражени кроз речи,
Литургију, Догмате, Каноне Цркве. – Св.
Ареопагит под Богопреданима речима
подразумева пре свега Јеванђеље, а шире
и све Свето Писмо, али су код њега λογοι,
логоси, као и код св. Максима и др. Отаца,
повезани са тајном Ипостасног Логоса
Божијег Христа, и зато
су христолошки и христоцентрични – то
су речи Живота Вечнога
(Јн 6, 68).
Тумачење Никодима
Светогорца:
И сви пак
лаици хришћани треба да проучавају
праведне законе Божије и да не заборављају
речи Његове, као што и појући сваки дан
заједноса пророком обећавају, а нарочито
и понајвише свештенослужитељи. Тога
ради овај канон одређује да онај ко ће
постати епископ треба да зна све речи
Псалтира како би њима поучавао и народ
свој, те да би се и он учио. Такође га
митрополит треба са сигурношћу испитати
да ли је рад да у дубину и са поимањем
појмова, а не површно и само по речи,
чита свете каноне које смо навише
набројали, Свето Јеванђеље, Дела
Апостолска и цело Свето Писмо, и не само
да их чита, него и да се онако како налажу
и опходи и да на основу њих поучава стадо
своје. Јер, као што говори Дионисије
Ареопагит, суштина и састав црквене
јерархије јесу богомпредане речи, то
јесте истинско поимање и тачно знање
божанских Писама. Ако се пак двоуми и
није вољан да сам тако чини и друге томе
учи, нека не бива епископ, јер Бог кроз
пророка Осију каже: „Ако
ти знање закона мојих изагнаш из речи
својих и ја ћу изагнати те из чина
свештенства мога“ (Ос
4, 6).
Нема коментара:
Постави коментар