ВЕЧЕРЊА БЕСЕДА У УТОРАК

Живот то је борба за вечно спасење, за вечну радост и блаженство. То је борба против греха и зла. То је неуморна, неумољива, жестока борба против сатане. Ноћ незнања и греха је мрачна. Слаби и немоћни ходимо нашим путевима и богазама; идемо и вучемо се попут странаца на овој земљи. Ми по њој, а она по мрачном небу. Ноћ је прекрила све, а само далеко на хоризонту, у дубини неба, сија и светли виђен нашим умним очима, у подножју небеског ЈЕрусалима, животворни и спаситељни Часни крст Господњи, изливајући своју силу, божанску и непобедиву, над читавим светом.

У овом свету, савијени под теретом туге и жалости, ми носимо свој крст, мали или велики. Носимо га ка подножју управо оног далеког, небеског крста. Његовом се силом ограђујемо, његовом се силом крепимо у нашој напорној али и спаситељној борби. Некада смо изнемогли, падамо, дижемо се и настављамо да ходимо својим крстоносним путем.

Непобедива и недостижна,

Божанска сило Часног и животворног крста

Не остави нас грешне...

Овако пева Христовом крсту његова Црква. Његовом крсту се клања; служи му и њиме се овенчава. Крстом се ограђује и њиме се освештава Црква, невеста Христова. То је и главни разлог зашто се у нашим богослужбеним књигама налазе онако дивне молитве и химне које управо казују о сили крста. Сваке среде и петка, у дане издаје и распећа Христовог, света Црвка се нарочито моли крсту, а сваке недеље сједињује неизрециве тајне крста и васкрсења у тзв. крстоваскрсним канонима, јер се крсту клања и васкрсњење пева и слави. Трии пута у догини (а то су Крстопоклона недељља, Воздвижење и Празник изношења Часног и Животворног крста Господњег) крст се посебно уздиже и њему се клањамо. У крстобогородичиним песмама света Црква слави и ПРесвету Богородицу, а у Велики Петак нарочито се истиче сав Њен бол. У псоледњим данима Страсне седмице, света Црква као да удише мирис и страдања и смрти и љубави и васкрсења. Крст је свагда символ и знамење којим се просветљује целокупни богослужбени живот Цркве; у њему се одражавају сви моменти нашег религијског осећаја. Часном крсту је посвећена велика пажња у химнографији, тако да кроз наше богослужбене песме постепено пролази целокупна историја људског рода, одвију се догађаји од рајског дрвета до дрвета крста, од изгнања из раја, па до победничког и радосног уздизања, од греховног пада до искупљења. Те богослужбене песме о крсту као да му кроз различите дане у години када се певају плету венац славе.

Човека грех привлачи и мами га к себи. Привлачи нас својом тренутном сладошћу и због њега човек чини безумна и ужасна недела. Одмах након учињеног греха, срце постаје празно; сета испуњава душу и осећај очаја усељава се у мисли. Савест пече због учињеног. Тренутке Адамовог пада Посни Триод описује са невероватним реализмом. По први пут се јавља и осећај гриже савести. Чистоћа и неукаљаност савршене природе су прошлост. Човек је пао. Грех је осакатио његову природу. Он са собом повлачи промену суштине и грех постоје васељенска појава:

Сунце сакри зраке своје,

месец са звездама у крв се претвори,

уплашише се горе, брегови задрхшаше

када се закључа Рај;

Изгнани Адам, у лице се удараше, говорећи:

Помилуј ме, палога...ⁱ

Помрачено сунце, крваве звезде и месец, физичка и душевна тама, то је окружење у коме се налази очајни Адам. Али, послушајмо и речи ове песме:

Седећи наспрам раја у нагости својој,

Адам ридајући плакаше...ⁱⁱ

Седе Адам и плакаше наспрам сладости раја,

рукама бијући лице; говораше:

Милостиви, смилуј се на мене палога...

Видећи анђела који га истера

и затвориврата благословена,

Адам, уздахнувши јако, рече:

Милостиви, помилуј ме палога...

Рају свесавршени, свесвети и сведогати,

Адама ради устројени и Еве ради затворени,

моли Бога за палога...ⁱⁱⁱ

Оваквим вапајима искупљења је готово сва служба Сиропусне недеље испуњена. А имајући овако снажан централни мотив, без сумње ове речи у нама изазивају потребу да и ми, зајдно са прогнаним Адамом, казујемо у молитви: Милостиви, помилуј нас пале...

Адам је пао и изгнан. Пред вратима раја је херувим са огњеним оружјем. Човек је осуђен да у мукама чека избављење крсним дрветом и повратак у рај:

Дрво Адама изгна из раја,

а дрветом крсним разбојник се усели у рај...^iv

Човечанство се припрема за долазак Месије. Припрема се за подвиг крста и крстоношења. Црквени химнограф се труди да са љубављу и пажњом ослика догађаје из старозаветног живота Израиља који су праслике Христовог страдања. Тако се, у жртви Исака (Пост 22, 1 – 19), препознаје страдање Спаситеља, и то се у песми овако описује:

Исак, изображавајући Твоје страдање...^v

У дубокој старости, већ на крају свог овоземаљског пута, Јаков на самрти благосиља децу Јосифову, Манасију и Јефрема (Пост 48, 13 – 20). Он ставља десницу на главу млађега Јефрема, а левицу на главу Манасије, казујући им о судбини њихових потомака. У овоме се види знамење крста као и потоњи символ благослова:

Некада, у благосиљању деце,

Јаков предначини крст часни...^vi

Јаков, измењујући некада руке,

благосиљајући младиће,

крст изображаваше...^vii

Јаков, давно, на младе главе положи дланове

крст изображавајући...^viii

Христе, изображавајући крст Твој,

патријарх Јаков унуцима благослов дарива,

укрстивши руке над главама њиховим...^ix

Са личношћу Мојсија, света Црва повезује и читав низ преобраза Крсног дрвета. Тако Мојсије стоји пред Црвеним морем и чудесним изображавањем крста, море се подели на двоје и „по морском дну као по суву иђаше пешице Израиљ (Изл 14, 12 – 19):

Мојсије, начинивши крст жезлом,

начини дрветом твој знак, Крсте часни,

којим си људима излио насладу спасоносну...^x

Господе, ниси сачувао убиствену

и горку насладу дрвета,

него је крстом уништи;

због тога си, некад, дрветом засладио горку воду мора,

пројављујући снагу крста...^xi

Овај догађај се описује такође и у првој паримији на вечерњој Крстовдана. У време борби Израиља са Амаличанима, Мојсије се заједно са Ароном и Ором, попе на врх брда, и тамо он (Мојсије) високо подиже руке у знамењу крста, што је помогло Израиљу да извојује победу (Изл 17, 10 – 18):

Икону пречистих страдања некада Мојсије собом изобрази,

у средини стојећи свештено;

крст изобрази длановима својим и победу начини,

погуби сласт свегубитељног Амалика...^xii

Мојсије на гори

крстојављено простире

према небу руке...^xiii

обесивши високо на дрвету попреко змију,

као што је писано,

Мојсије исписиваше Тебе, Најчасније дрво...^xiv

Изабрани народ пролази поред Едомског царства. Малодушан је и ропће на Бога, а Он му шаље казну у облику змија отровница. По заповести Божијој, Мојсије у пустињи подиже змију која је праобраз Христа који ће бити распет на Крсту. О томе света Црква овако пева:

Змија, коју Мојсије подигну на дрво,

божанствено узношење Христово изображаваше,

умртвивши лукаву змију...^xv

Узвисивши попреко змију на дрвету,

као што је написано,

Мојсије те нацрта, свечасно Дрво...^xvi

У Гаваону, под вођством Исуса Навина, Израиљ је поново сведок чуда Божијег. Исус Навин подиже руке и заповеда: „Стани сунце над Гаваоном, и месече над долином Елонском...“ (ИНав 10, 10 – 12), а свети Григорије Синаит у томе види праобраз крста и казује:

Некада давно Исус Навин тајно изобрази лик крста,

када је руке раширио крстовидно, Спаситељу мој,

и стаде сунце док није уништио противнике Божије; 

а сада зађе, гледајући Те на крсту, док ниси уништио смрт и сав свет подигао...^xvii

Псалмопојац Давид казује: „Узвисујте Господа Бога нашега, и клањајте се подножју Његову...“ (Пс 99, 5), праобразујући велико уздизање крста Господњег.

Данас се заиста обистини радосно слово Давидово,

јер се поклањамо месту где су стајале ноге твоје Господе...^xviii

Данас се испуни реч пророка

јер се поклањамо месту

где су стајале ноге твоје Господе...^xix

Христе Боже, дао си спасење целој земљи,

раширивши на крсту Твоје пречисте руке,

сакупљајући све народе, који кличу:

Господе, слава Теби...^xx

Света Црква праобраз крста препознаје и у Јонином тродневном боравку у утроби кита, па зато и пева овако:

Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери,

пророк Јона предсказа спасоносно страдање...^xxi

У трећој паримији на Крстовдан (Ис 60, 13), можемо чути да се такође чита и казује о будућој слави крста, а о томе казује и песма:

Као кипарис милосрђе,

као кедар веру миомирисну,

као песму приносећи истинску љубав,

крсту Господњем поклонимо се...^xxii

Али, сви ови сиволи и праобрази који долазе из давнина, ипак су слаби и нејасни наговештаји који старозаветном Израиљу нису помогли у његовим слабашним покушајима у борби са грехом и злом овога света... Свима њима био је нужан знак и чудо. И гле, дошло је време када се небеско сјединило са земаљским, време када се Божанско спусти ка човечијем да би се човечанско уздигло ка Божанском.

Радуј се са небеским све што је на земљи,

поклањајући се крсту Твоме;

јер кроз Тебе настаде јединство анђела и људи

који Ти кличу, Најсилнији:

Господе Боже, благословен си...^xxiii

Оваплотивши се, Сам Господ нас спасава од смрти и греха:

Јер, ни анђео, ни човек,

него си ти сам, Господе, спасао нас,

слава Теби...^xxiv

Сједињује се неспојиво; испуњава се неиспуњиво; догађа се оно што је немогуће. Отварају се бездани, небеса се раскриљују... Овим предивним контрастима поигравају се вешти химнографи Цркве.

Бог Логос узима обличје слуге. Безгрешни и апсолутно слободни од греха долази у грешни свет, од кога не бива зара+жен, и ослобађа нас од греха. Спаситељ чини искупитељни подвиг; страдава и тугује на сваком кораку у сваком дану овоземаљског живота. Самим оваплоћењем Он започиње подвиг крстоношења, у почетку неопажан огрубелим људима. Било је потребно болно ношење дрвеног крста како би барем код неких људи омекшало срце; била су потребна страдања Господа пред свим људима да би се допунило страдање у Гетсиманском; био је потребан крст на Голготи да би малобројни схватили крст целокупног Његовог живота... Крст је само кулминација читавог животног подвига и он (крст) је круна целокупног земног пута. Он (крст) осветљава пут али не смао онај од еимске суднице до Голготе, него пут још од Витлејемске пећине, сав тај дуги и страдални пут... Зато света Црква и кличе: Слава дугом стрпљењу Твом, Господе, слава Ти!

Како би барем мало изобразио тескобу тога, песник казује:

Господе, који си изнад сваке части,

Благоизволео си да будеш осрамоћен на смртном дрвету...^xxv

Трњем се крунише Онај који је сву земљу крунисао цвећем...^xxvi

Праведник се суди на неправедном суду

и овим оправдава раније осуђеног Адама...^xxvii

Онај, ко небо облачи у облак

наг је распет на крсту по својој свољи...^xxviii

У старашни дан Голготе, Љубав која распиње и која се распиње, долази до највећег изражаја. Највећи тренутак Христовог подвига дешава се пред очима малобројних, неколицином која је била уз Њега и онима који се нису разбежали. Човечанство, оптерећено својим личним проблемима, наставило је и овога тренутка да живи на исти начин као и вековима раније... Огромна већина људи није ни приметила овај свесветски тернутак, него је равнодушно наставила по устаљеној свакодневици. Чин смирења и окончавање неземаљског страдања многима је остао непримећен и потпуно небитан, као и све што је било пре овога...

У пећини је свега неколико пастира дошло к Њему. У јерусалимском храму, у четрдесети дан после рођења, од целокупног Израиља дочекали су Га само престарели Симеон и Ана. На Јордану само Га Јован дочека. На Тавору, само тројца ученика видеше чудо... А где су остали? Човечанству као да није стало до Њега. И на Голготи, када је страдавао ради нас, само је неколицина уз Њега. Али, за разлику од незаинтересованог човечанства, природа (творевина) упија голготску муку и сама је у мукама. И као што је некада давно природа преживљавала Адамов пад, тако и сада преживљава голготску муку.

Распињући се, творевину си уздрмао...^xxix

Логосе, твар се измени због распећа твог...^xxx

Светила нису могла да светле,

помрачивши се и зађоше због Тебе на крсту;

земља се затресе и камење се распаде,

завеса у храму раздера се на пола,

гробови се отворише и мртви усташе...^xxxi

Видевши Те распетог на крсту,

сунце сакри зраке своје,

који нису могли да сијају...^xxxii

Господе, сунце се угаси кад си

Тело своје као свећу угасио на дрвету...^xxxiii

Постиде се сунце Твог распећа...^xxxiv

Страшни голготски дан... Помрачише се сунце и месец; погасише се небеска тела, разјапи се небо и земља... Из отворених дубина неба шири се тишина и празнина покрива све; нема гласа Очевог, нема силаска Параклита... Из отвореног бездана земље припремају се да изађу ослобођени праведници. Голгота постаје рај, нови Едем; засађује се ново дрво, новог истинског живота...

Место лобање постаде рај,

јер чим се уздигну дрво крста,

одмах израсте гроз животни...^xxxv

Дрво у рају начини смрт,

а на овом процвета живот...^xxxvi

Црква се препозна као други рај,

јер имаше живоносно дрво, крст твој Господе...^xxxvii

Човек је из раја био изгнан након што такну од дрвета,

а сада дрветом поново улази у рај...

Окусивши од дрвета,

први се човек пресели у пропадљивост...

због њега цео људски род смртан поста,

јер им даде слабост болести;

али, након Крста, запевајмо:

Најпрослављенији Боже отаца, благословен си...^xxxviii

Адам се поново усељава у рај, Тебе опевајући...^xxxix

Клетву дрвета, дрветом крсним исцеливши...^xl

У Едему дрво донесе погибељ прародитељу

а крсно дрво донесе процват живота на голготи...

Пронашавши рај, Адам клицаше:

О, дрво благословено...^xli

Страдањем својим, Спаситељ уздиже Адама који је некада вапио: „Милостиви, помилуј ме палог!“, а сада постаде смеран; Христос ранама својим исцели „многогодишње ране“ праоца чији древни, горки залогај сада се заслађује узимањем оцта на крсту; Христовом смрћу, Адам се оживотворава...^xlii

Неспојиви хоризонти сједињују се у крсту; са његове висине отвара се висина откривених небеса, висина неприступачна нашим мислима рајске одаје али и дубине бездана ада, недогледане и очима анђела. Овде се зауставља мисао и срце стаје. Страхопоштовање обузима и велика тејна побожности овенчава се чудом. Мукотрпно и заморно време прати и ставља у свој оквир необухватљиве часове, када од шестог часа би тама по свој земљи до часа деветог (Мт 27, 45). Са висине крста до нас долази седам последњих речи умирућег Господа, о чему казује и црквена химна:

Животворни крсте,

ти си књига живота која је запечаћена

силом седам речи на теби умирућег Животодавца...^xliii

„Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк 23, 34). И догађа се велико чудо: грешник се оправдава, опрашта се разбојнику који је вером победио све и први улази у рај; оправдава се онај који није учинио ни једног доброг дела, онај који нема никаквих заслуга; опрашта му се вером и покајањем. Један разбојник хули, а други славослови (Лк 23, 39 – 43).

Крст Христов је као мера правде и Божије правичности; он је попут теразија које су на Голготи. О томе нам напомиње и она доња пречага крста, чији се десни крак подиже ка благоразумном разбојнику, показујући му пут отворен крстом и исповедањем вере, пут ка рају и живот вечни.

Између двојце разбојника, мерило правде нађе се Крст Твој;

јер један је сведен у ад тежином хуљења,

а други је олакшан од погрешења – на познање богословља:

Христе Боже, слава Теби.^xliv

Управо зато, као древно предање, наследили смо, а Руска Црква то посебно истиче, осмокрако изображавање крста Господњег.

Христос са крста казује Пресветој Богородици и Своме вољеном ученику, Јовану: „Жено, ето ти сина...“ и: „Ето ти мајке“ (Јн 19, 26 – 27). А онда се чује Његов вапај за човечанство: „Или, Или, Лима савахтани“ (Мт 27, 46; Мк 15, 34), и речи: „Жедан сам...“ (Јн 19, 28), „Свршило се...“ (Јн 19, 30) и „Оче, у руке Твоје предајем дух свој“ (Лк 23, 46). Ово су те последње речи и тако се запечати тајна оваплоћења; тако се оконча искупитељни подвиг. Крстом се све измени и њиме се обнови свет. Крстом започиње нови живот. Због дрвета се деси прогнање из раја, због дрвета се поново уселисмо у рај. Златоусти о томе овако беседи: „Жена, дрво и смрт били су знамења нашег пораза. Жена је била Ева, дјева која тад још није знала за мужа; дрво је било дрво раја, а смрт, то беше казна за Адама. Али, поново сусрећемо исте знаке: Дјеву, дрво и смрт. И ето, знамења пораза постадоше знамења победе. Уместо Еве – Марија, уместо дрвета познања добра и зла – дрво крста, а уместо смрти Адама – смрт Христова.“^xlv

Смрћу је смрт побеђена. Смртоносни жалац убада ђавола у срце и заједно са Христовим васкрсењем васкрсавају и праведници.

Три крста пободе Пилат на Голгори,

два разбојничка и један Животодавца,

Који сиђе у ад и рече онима који беху у њему:

О слуге моје и силе моје,

ко прободе гвожђем срце моје?

Изненада ме дрвеним копљем прободе

и раскида се утроба моја;

осећања моја помућују буд мој,

и присиљавам себе да избавим Адама

и оне који су од њега настали,

јер ово дрво опет уводи у рај...^xlvi

Ђаво плакаше болно страдајући и говораше:

Дрвено копље ме прободе посред срца,

јер Христос ослобађа све од адских окова...^xlvii

Само што се подигну дрво крста Твога, Христе,

уздрмаше се темељи смрти,

јер Онога кога прогута ад, Њега отпусти са трепетом...^xlviii

Само што се подигну дрво крста Твога, Христе,

Лукавство би прогнмано, а благодат процвета...^xlix

Смрт се усмртила и сада се показала празна...^l

Поставља се крст на Голготи. По некима, управо тамо где је сахрањен Адам. Крст се налази над главом праоца и зато се неретко испод крста на иконама налази Адамова глава. Према древном предању, када је попуцало камење на Голготи, излила се кроз пукотину пречиста крв Христова на Адамову главу.

„За време Господњег распећа, када на крсту Господ испусти дух свој, тада се поцепа црквена завеса и камен пуче. На тај камен, који беше над Адамовом главом, кроз пукотину сиђе крв и вода из ребара Владике и опра грехе рода људског...“^li како нам то пише игуман Данило у свом путопису у Свету земљу.

Руши се ад; крстом рањен кнез овога света ослобађа заробљене; у Велику суботу, Христос, сишавши у ад, изводи са собом правднике. Крст руши тврђаву ада, крстом се отварају врата рајских одаја.

Рај се отворио крстом Твојим, Владико...^lii

Распећем рај се опет отвара,

и разбојник, пре свих,

радујући се улази;

умиреш, Исусе мој,

а ђаво, варалица, бива укроћен;

умртвљени Адам оживљава;

слава Твоме великоме милосрђу...^liii

Приђите, двоје првостворених,

од небеса отпали завишћу човекоубице,

окусивши некада давно дрво горког укуса;

гле, уистину, сада доалзи Најчасније дрво...^liv

Смрти, где ти је жалац? Пакле, где ти је победа (1Кор 15, 55).

Испред рајских врата сада више није херувим са огњеним мачем јер у рај улази Христос, водећи са собом из адских мука праведнике. Рајске двери више се не чувају огњеним оружјем, него Часним крстом:

Неће више пламено оружје чувати врата рајска,

јер на њих наиђе преславно дрво крста...^lv

Од тебе, најопеванијег дрвета крста,

на коме се разапе Христос,

постиде се оружје пламено које је чувало рају;

страшни херувим одступи...^lvi

На крсту се приноси савршена жртва; жртва изузетне љубави, опроштаја и смирења. На Голготи, покрај Јеруслима, наспрам старозаветног храма у коме се приносила жртва, на жртвенику који је освећен жртвовањем животиња; ту, надомак овога храма, оснива се нова Црква, на Новом Жртвенику. О томе свети Јован Златоусти каже: „Крст јесте жртвеник. Необична и невиђена Жртва. Један је и Жртва и Свештеник. Жртва је био телом, а Свештеник духом; Један исти је приносио и Сам био приношен телом...“^lvii И од тада понавља се иста Жртва у олтарима наших храмова, а од доба Златоустог, понављају се речи: „Јер си Ти који приноси и који се приносиш; који прима и који се раздаје...“^lviii Престала је потреба за крвним жртвама.^lix Зато се у храму и поцепа завеса, одозго на доле, показујући крај старозаветним жртвама и крај Мојсијевом закону. О томе св. Јован Златоусти говори: „Завеса се подера и жртва се приноси изван Светиње над светињама...“^lx А на другом месту, он овако збори: „Часни крст који се освећује Жртвом, постаје украсом Цркве... И као што преступ би преко дрвета, Он (Христос) пожелео је да раскине ове зачатке на дрвету, да би као што се кроз дрво догоди грех, тако се кроз дрво (крста) догоди спасење.“^lxi И од тога дана и тога дрвета више нема проклетог дрвећа јер ако је дрво и било проклето због Адамовог пада, сада се нова творевина већ обнавља снисхођењем Божијим, обожењем наше створене природе и очекивањем нове, нетрулежне и просветљене природе; нова творевина се радује, о чему казује и црквена химнографија:

Са песмама нека играју сва дрвећа шуме,

гледајући истоимено дрво Крста...^lxii

Нека сва земља радост излије,

нека се весели дрвеће шумско,

данас обожена најчаснијим крстом...^lxiii

Нека се радују сва дрвећа шумска,

чија се природа осветила...

Крст је чувар васељене,

Крст је лепота Цркве,

Крст је тврђава царева...^lxiv

Три века касније, равноапостолни цар Константин заједно са својом мајком проналази и узноси часни крст пред верујући народ. У знак спомена на овај догађај и сада се по саборним храмовима у архијерејској служби врши Воздвижење Часног Крста. Уз дирљиво певање Свети Боже..., које се прати кађењем и многобројним светиљкама, полако се из олтара износи крст и посред храма се врши његово подизање. Петстотина пута чује се Господе, помилуј; исправља се погурена силуета епископа, постављају се у раван дикирије и трикирије и пламичци са њигових свећа у истој равни су са крстом; он (крст) се узноси још више заједно са гласовима појаца, дижући се ка небу и онда, уз свечано трократно Господе, помилуј, крст благосиља сву васиону, као некада у рукама патријараха, када је по први пут уздигнут, и кад је народ исто овако молитвено вапио, говорећи: Господе, помилуј. Крст кој се јавио Константину, бди над његовом царевином, помаже у борби против непријатеља, а такође пружа помоћ и његовим прејемницима, византијским царевима, и свим другим православним владарима:

Веселите се Божанским промислом

унапред изабрани верни цареви хришћански,

хвалите се победоносним оружјем,

Крстом часним, који од Бога примисте...^lxv

Они, помазаници Божији, прихватају на себе крст читавог народа, носећи га на својим плећима током целокупног свог подвижничког пута, када ће дати одговор. Крст је њихова тврђава; крст је њихова моћ и сила... Црква у својим песмама, у живом искуству свог служења, слави, освештава и благосиља власт која је помазана од стране Бога и ограђује је са моћи крста Христовог, крстом Цара. О значају крста казује и преподобни Јован Дамаскин: „Он је васкрсење уснулих, потпора оних који стоје, помоћ немоћнима, штап оних који су напасани, руководство онима који се враћају, усавршавање оних који напредују, спасавање душе и тела, уништење греха, изданак васкрсења, дрво вечнога живота.“^lxvi

Жезал силе, којим смо чувани,

оружје мира, које са страхом окружују анђели...^lxvii

Часни крст је пронађен у Јерусалиму и са љубављу се целива и поштује од свих верујућих. На небесима образу крста служење обављају сви анђеоски чинови, тако да се небројено мноштво бестелесних сила непрекидно клања тајанственом и спасоносном образу крста.

Крст пречасни, поред кога унаоколо стоје анђелски чинови...^lxviii

Сада анђеоска воинства носе копље, часно дрво,

богобојажљиво га окружујући...^lxix

Сагласно црквеном предању, у Риму је ка постављеном образу крста три пута годишње силазио анђео Господњи са небеса и кадио крст.^lxx

На земљи се људи крсту веселе,

на небесима анђели радују...^lxxi

Крст је анђела слава и демона рана... – крста се демони плаше; дрхте ђавоље хорде у својој немоћи и јаловој злоби јер, крстом дође радост и погибељ демона.

Видевши те прикованог и уснулог на крсту,

Исусе, царе над царевима,

анђеоски чинови се уплашише,

а ђавоље војске одмах побегоше,

уништени бише адски окови и смртне муке,

а мртви у гробовима васкрснуше...^lxxii

Пошто си био тучен,

истукао си змијину отровну злобу...^lxxiii

И ми се чувамо силом крста и њоме побеђујемо онога који се увек бори са нама.

Крст твој сада целивајући,

Мисаоног Амалика побеђујемо...^lxxiv

Уплашише се крста адске непријатељске силе,

Када би знамење крста на небу...^lxxv

Крсно стајање би пад демонима...^lxxvi

Да крст, као и његово изображење има толику моћ представља оно што је неприхватљиво, непојмљиво и несазнајно уму рационалиста. Знамење крста није спомен или сегмент из некадашње, далеке прошлости, као што није ни магијски чин. Не. то је реална сила и реално оружје против непријатеља. Ако заиста постоји неко оружије и начин борбе са злом и грехом то је молитвено призивање имена Господњег и знамење крста Његовог. Осенити се крсним знамењем представља заштиту од зла. Са искреном вером у Бога и моћ крста, сваки православни хришћанин себе осењује знамењем крста. Тако нека изгину ђаволи пред лицвем оних који љубе БОга и осењују се знамењем крста... Управо у томе се садржи разлог да децу, још од малена, васпитавамо и учимо о ваљжности крста и крсног знамења у свакодневном животу. То никако не може бити „ситница“. Не, јер то је потреба којом се потврђује вера. крст и крсно знамење јесте наш, хришћански, знак. Преподобни Јован Дамаскин овако казује: „Крст нам дат у смислу знака на челу, као обрезање Израиљу. По њему (крсту) ми се међусобно препознајемо и разликујемо од неверника... Он је штит и спомен победе над ђаволом“. Ова сила нам је нужна наљ нашем путу исповедања хришћанског имена. Без подвига крстоношења нема хришћанства. О томе нам казује и Писмо (Гал 5, 24 и Мт 16, 24). Ми уморни, болесни, немоћни, грешни, носимо своје крстиће по туђој земљи; у очима света смо лудаци, безумници смо мудрима... Идемо и носимо свој крст ка оном крсту који сија у даљини, горе, код зидина вишњег Јерусалима. Тамо се врши поклоњење Христу и крсту Његовоме; тамо су хорови анђела и арханђела који Њему непрекидно клањају и славе га. Сви ишчекујемо дан када ће се он појавити, он – знамење Сина Човечијег. У ишчекивању тога дана носимо своје крстове, молећи се да непобедива и недостижна Божанска сила часног и животворног крста буде свагда уз нас. Амин.

 

НАПОМЕНЕ:

i Посни триод, Сиропусна недеља, вечерња, литија, Слава..., 6. глас.
ii Посни триод, Господе, Теби зовем... Слава... 6 глас.
iii Посни триод, јутрења, икос, 6 глас.
iv Велики петак, јутрења, Блажена, 1 стих, 4. глас.
v Октоих, петак, јутрења, канон 9. песма, 2 глас.
vi Минеј, 13. септембар, јутрења, канон, 7. песма, 4. глас.
vii Октоих, петак, јутрења, канон, 6. песма, 6. глас.
viii Октоих, среда, јутрења, канон, 6. песма, 2. глас.
ix Минеј, 14. септембар, вечерња, литија (Андреј Јерусалимски), 1. глас.
x Минеј, 13. септембар, јутрења, канон, 5. песма.
xi Минеј, 14. септембар, јутрења, канон, 9. песма.
xii Минеј, 14. септембар, јутрења, канон, 1. песма, 8. глас.
xiii Октоих, среда, јутрења, стиховње, 3. глас.
xiv Минеј, 13. септембар, јутрења сједален после 3. песме.
xv Октоих, среда јутрења, канон, 7. песма.
xvi Минеј, 13. септембар, јутрења, канон, 7. песма.
xvii Каноник, канон Часном и Животворном крсту, 4. глас.
xviii Минеј, 14. септембар, вечерња, литија, 1. глас.
xix Минеј, 14. септембар, јутрења, седалем по другој катизми, 6. глас.
xx Октоих, среда, јутрења, седален по првој катизми, 2. глас.
xxi Минеј, 14. септембар, јутрења, канон, 6. песма.
xxii Посни триод, среда 4 седмице, јутрења, канон, 7. песма, 4 глас.
xxiii Посни триод, среда 4. седмице, јутрења, канон, 7. песма, 4. глас.
xxiv Октоих, среда, јутрења, седални по првој катизми, 1. глас.
xxv Октоих, уторак, вечерња, Господе, Теби зовем..., 1. глас.
xxvi Октоих, среда, јутрења, канон, 1. песма, 1. глас.
xxvii Октоих, петак, јутрења, канон, 6. песма, 1. глас.
xxviii Октоих, среда, јутрења, канон, 5. песма, 6. глас.
xxix Октоих, петак, јутрења, канон, 7, песма, 1. глас.
xxx Октоих, уторак, вечерња, Господе, Теби зовем..., 3. глас.
xxxi Октоих, уторак, вечерња, Господе, Теби зовем..., 2. глас.
xxxii Октоих, петак, јутрења, канон, 5. песма, 4. глас.
xxxiii Октоих, петак, јутрења, канон, 6. песма, 5. глас.
xxxiv Октоих, среда, јутрења, канон, 8. песма, 2. глас.
xxxv Октоих, среда, јутрења, седален по првој катизми, 5. глас.
xxxvi Минеј, 14. септембар, јутрења, стихире на поклоњење, 5. глас.
xxxviiПосни триод, 3. седмица, јутрења, канон, 5. песма, 1. глас.
xxxviii Минеј, 14. септембар, јутрења, канон, 7. песма.
xxxix Октоих, среда, јутрења, канон, 8. песма, 2. глас.
xl Октоих, петак, јутрења, канон, 8. песма, 5. глас.
xli Октоих, среда, јутрења, после 3. катизме, 6. глас.
xlii Погледати: октоих, среда, јутрења, канон, 8. песма, 6. глас; јутрења, канон, 7. песма, 5. глас; четвртак, вечерња, Господе, Теби зовем..., крстобогородичан, 1. глас; среда, јутрења, канон, 3. песма, 5. глас.
xliii Каноник, канон крсту, 7. песма, 4. глас.
xliv Часослов, 9. час, после Оче наш... Слава..., 8. глас.
xlv Свети Јован Златоусти, О крсту и гробљима... (MPGr., t. XLIX, col. 396).
xlvi Посни триод, 3. седмица, јутрења, канон, икос, 7. глас.
xlvii Минеј, 13. септембар, јутрења, сједален по 3. песми, 4. глас.
xlviii Минеј, 14. септембар, јутрења, сједален по 1. катизми, 6. глас.
xlix Октоих, среда, јутрења, на стиховње, 5. глас.
l Минеј, 14. септембар, мала вечерња, Господе, Теби зовем..., 1. глас.
li Путовање игумана Данила у Свету земљу (1106 – 1108.).
lii Октоих, среда, јутрења, канон, 3. песма, 2. глас.
liii Октоих, среда, јутрења, канон, 3. песма, 5. глас.
liv Посни триод, 3. седмица, вечерња, Господе, Теби зовем..., 5. глас.
lv Посни триод, 3. седмица, јутрења, канон, кондак, 7. глас.
lvi Минеј, 14. септембар, јутрења, канон, 5. песма, 8. глас.
lvii Свети Јован Златоусти, О крсту и разбојнику. (MPGr., t. XLIX, col. 389).
lviii Молитва Херувимске песме, Литургија светог Јована Златоустог.
lix Октоих, петак, јутрења, канон, 8. песма, 2. глас.
lx Свети Јован Златоусти, О крсту и гробљу, (MPGr., t. XLIX, col. 396).
lxi Свети Јован Златоусти, О часном и животворном крсту, (MPGr., t. XLIX, col. 383.).
lxii Посни триод, 3. седмица, јутрења, канон, 9. песма, 1. глас.
lxiii Минеј, 1. август, јутрења, канон, 4. пессма, 6. глас.
lxiv Минеј, 14. септембар јутрења, канон, 9. песма, 8. глас.
lxv Минеј, 14. септембар, јутрења, канон, 8. песма, 8. глас.
lxvi Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, IV, 11.
lxvii Минеј, 13. септембар, вечерња, на стиховње, 5. глас.
lxviii Минеј, 14. септембар, велика вечерња, Господе, Теби зовем..., 6. глас.
lxix Посни триод, 3. седмица, мала вечерња, Господе, Теби зовем..., 6. глас.
lxx Види: Чти – минеј, 1. август.
lxxi Минеј, 14. септембар, вечерња, литија, 1. глас.
lxxii Октоих, среда, јутрења, седален после 3. катизме, 5. глас.
lxxiii Октоих, среда, јутрења, канон, 7. песма, 7. глас.
lxxiv Посни триод, 3. седмица, јутрења, канон, 3. песма, 1. глас.
lxxv Минеј, 14. септембар, јутрења, канон, 5. песма, 8. глас.
lxxvi Октоих, среда, јутрења, канон, акростих, 2. глас.