НЕДЕЉА 29. ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ, 2. беседа Jеванђеље по Луки, зачало 85. (17, 12 – 19)

Хвала – та мала реч

је чудотворна.

Она уноси у ваш дом

топлину, склад

и добро расположење.

Не заборављајте

да једни другима

кажете

ту реч

која вас не стоји

никаква труда

а чини толико добра

када се чује.

Та кратка реч је

довољна да награди

сав уложен труд;

она ублажава

случајну грубост,

изазива осмех,

и чини срећним

и оног који је изговори;

и оног коме се упућује.

Незахвалне налазимо

међу себичњацима,

осредњим карактерима

и ситним душама.

Доста је честа појава да људи заборављају услуге које су им други учинили, или бар заборављају да им покажу своје задовољство због примљеног добра. Један јеванђељски догађај оно само потврђује. Наиме, када је наш Спаситељ на улазу у неко село излечио десет губаваца, нашао се само један од њих који се вратио, пао на колена пред Господом и заблагодарио Му. „А Исус – пише даље – рече: Не исцелише ли се десеторица? Где су, дакле, деветорица?“ (Лк 17, 17).

Вероватно да су и она деветорица благосиљала Исцелитеља кога им је Бог послао и Који се сажалио ан њихову беду али, нестрпљиви какви су били, и какви јесу људи, пожурили су дасе покажу свештеницима како би се вратили у јавни живот, у јеврејску заједницу, и тако су пропустили да обаве једну основну ствар – да заблагодаре, да се захвале.

Тих девет „заборавних“ људи били су сународници Христови док је онај, једини који је показао благодарност, био странац – Самарјанин.

Наш Господ је први подвукао ову неприродну појаву која, ето, ипак псотоји у свету. Зар није чест случај да узалуд очекујемо захвалност од људи за које смо се стварно жртвовали, док други за коеј смо много мање учинили, дуго то памте и не знају како да нам се одуже? Зар се још не дешава да човек, пазећи да не пропусти да се туђем свету захвали за неку ситницу, не примећује свакодневне услуге својих најближих? Њихову љубазност примамо као нешто сасвим нормално. Тако и јесте, али је онда исто тако на месту да и својима ставимо до знања да умемо да ценимо њихову пажњу.

Деси нам се још да заборавимо љубазност која се нама учини, али зато дуго и до детаља памтимо туђу неблагодарност. Као да смо увек спремни да добро заборавимо, а лоше упамтимо.

Како смо још вешти да друге подсећамо на наша доброчинства или жртве којима смо их задужили! Сећање на добро које смо учинили је некако постојаније у нама од сећања на добро које смо примили. У основи овога лежи претерано држање до своје личности.

Треба се, дакле, борити против те саможивости још од малих ногу и супротстављати јој малу врлину захвалности.

Једна од првих речи које дете изговори јесте: нећу! То није потребно да га учите. Али, колико је времена и стрпљења потребно док га навикнете да каже: хвала! Оно само несвесно пружа ручицу и тражи: још, још... А захвалност, она се не диже из мрачних дубина подсвести; то је нешто што долази тек из свести коју је васпитање просветило.

Многи одрасли остају у том погледу деца читавог живота. Никада нису задовољни; увек траже више. И такви, ненасити, муче и себе и околину од кое вечито нешто захтевају. Како такве људе довести да разумеју да је оно што им недостаје незнатно у поређењу са оним што су примили? Требало би да они и сви ми научимо да кажемо хвала.

Хвала – та мала и весела реч је чудотворна. Она уноси у ваш дом топлину, хармонију и добро расположење.

Хвала – то је већ молитва која се из једног хришћанског дома уздиже Богу. Да ли сте приметили колико значајно место заузима захвалност у нашим богослужењима? Захвалност, то је благодарност, или како јелини кажу то је евхаристија, то је Литургија. Дакле, ми се стално Богу на Литургији захваљујемо, благодаримо. И зато је највећи проблем доћи, слушати пасивно Литургију, као у каквој позоришној представи, а не Причестити се. Не бити удостојен кроз Причешће вечне благодарности Богу, за све и свја. И како они који се не Причешћују на свакој Литургији која се служи да остају до краја када на самом крају, на врхунцу Литургије ми благодаримо Богу, захваљујемо Му се што нам је дао да се неосуђено причестимо. Колико је само тих што пасивно стоје ко у позоришту савест отупела када ни те ђаконове речи не чује. Када не чује да ђакон заповеда: „Са страхом Божијим приступите!“ А св. отац Јустин, ту много боље и прецизније преводећи Литургију ставља речи: „МИ, КОЈИ СМО ПРИМИЛИ БОЖАНСКЕ, СВЕТЕ, ПРЕЧИСТЕ, БЕСМРТНЕ, НЕБЕСКЕ И ЖИВОТВОРНЕ, СТРАШНЕ ХРИСТОВЕ ТАЈНЕ, СТОЈЕЋИ СМЕРНО, ДОСТОЈНО ЗАБЛАГОДАРИМО ГОСПОДУ.“ Како се они који се не причешћују смеју усудити да буду на целој Литургији, да ако имају неки неисповеђен грех да стоје на Литургији са нама вернима? Како смеју да не изађу из Цркве после читања Светог писма? Како се усуђују да буду ту док се причешћујемо? Наравно, Господ све нас зове себи, да му приђемо и да ГА окусимо. Па и онима који су учинили неки грех и њих Господ зове, њих прве зове. Али зове их да се покају, да исповеде Цркви свој грех, да се сви ми заједно помолимо за све нас, јер сми смо ми радионица греха, и да се тако сви заједно окупимо, да благодаримо, да захвалимо Господу, што се принео за нас, и што нам је дао ове страшне и животворне Тајне и да се сви зајендо од њега, тако измирени међусобно и са Њим, Њиме причестимо и да се сви заједно у Господу радујемо. А не да неки од нас, нажалост, измишљају неке своје басне о недостојности, а овамо им сам Господ нуди покајање и опроштење грехова. И каже свима нама, кроз речи св. ап. Павла да је недостојан причашћа, и да суд себи једе и пије само онај ко не разликује Тела и Крви Христове од обичног свакодневног хлеба и вина. Те стога, ако нас лично Спаситеља зове тако огреховљене да једемо и да пијемо Његово Тело и Крв јер је то једини могући начин да задобијемо спасење и вечни живот. Како онда смемо да ми поред те заповести измишљамо неке наше нове? То су радили фарисеји. А то исто и ми сад радимо, измишљамо да смо грешни те стога недостојни да једемо. Тако је говорио и чинио Јуда Издајник. Да ли ми хоћемо да будемо јудоподобни или Христоподобни? И Јуда, исто као и ова наша браћа што се не причешћују, уместо да се искрено покајао и молио за опроштај он је побегао. А где је побегао? У смрт! Хоћете ли и ви да бежите од Причешћа? Само онда себе запитајте где бежите. Јуда је могао да се покаје, и није то учинио. Заправо он се раскајао што је издао Учитеља, али се није покајао. Он је схватио да је крив када је бацио новац од издаје, али уместо да је отишао под крст да моли за опроштај, да плаче и рида због греха свог, као што је плакао и молио за опроштај због одрицања св. ап. Петар, он је побегао у смрт. Тако и ви чините. Ви који се не Причешћујете редовно. Ви као и Јуда вичете упорно да сте грешни и недостојни, али никоме од вас не пада напамет да се покаје, да се исповеди. Па онда још и измишљање некакав пост од 7 дана пред причешће, кршећи на тај начин освештани поредак Црквени. Па још кршите и свештене каноне Цркве, као и вековну освештану праксу светих Отаца наших, који су нам до танчина оставили ратзрађена правила вере. Управо из разлога да ми сами неби лутали по врлетима, већ да би нам уцртали у утабали сигурну стазу која води до Животодавца до спаса нашег Исуса Христа и Његовог Оца и Духа Светог, речју која води у Царство Небеско. А ако се случајно и осмелите да приђете исповести, ви уместо да сами себе проверите кроз две Христове заповести, а оне су да волимо Бога више од себе и да волимо све на свету људе и сва створења као самога себе, и да по томе проверавамо своју огреховљеност. Ви причате потпуно небитне ствари, да ли сте јели овако или онако, па још вадите и неке километарски дуге спискове грехова, које ни сами не знате и не разумете; које читате потпуно механички, без икаквог удубљивања и промишљања да ли ти спискови ичему вреде – а одма да вам кажем не вреде ничему – уместо да промишљате када се благодарили Богу на свему што је за вас учинио, да благодарити другим људима. Да се преиспитате волите ли и колико волите Бога и друге људе, и оне око себе и оне које никад нисте видели. Па на крају да се преиспитате колико заиста волите своје непријатеље, јер и то је Христова заповест. А и шта вам вреди да вилите оне који вас воле? Вилите непријатеље како своје тако и непријатеље нашег народа. Јер не шаље нам Бог џабе оволика страдања, тиме нам показује да нас воли и да још није дигао од нас руке, већ нас позива да кроз страдања, која нам Он даје, спознамо да нас Он воли и да Му се вратимо, као прави и ситински Његов народ. Све ово сви ми треба да имамо на уму. Да тако прилазимо исповести, да тако прилазимо Причешћу. И да се стално и непрестано Причешћујемо, јер одакле нама снага за било какав подвиг, за пост, за молитву, за љубав, за било шта у животу, ако се не Причешћујемо. Како можемо да живимо без хране и воде, па како онда смемо да допустимо да нам душа буде цео живот гладна и жедна духовне хране? А једина духовна храна је Причешће. Како смемо да се усудимо макар и да помислимо да можемо нешто без силе Причешћа у животу да урадимо? А ми тако олако схватамо Причешће и исповест. Па уз све то ако се неко и одважи да се исповеди, онда се устручава и снебива, глумећи лажну побожност да је недостојан да се причести на свакој Литургији. Е то не само да је срамно и споменути тако нешто већ то је невероватна дрскост и безобразлук. Јер или у том случају сматрамо Бога за лажова, или смо ми сами лажови и хулитељи светих Тајни Христових. Јер у првом случају када се исповедимо, а Бог нам опрости и удостоји нас да се вратимо у Цркву Његову – јер сваки грех нас одваја од Његовог Тела а то је Црква Његова – ми онда кажемо: „не, не није Он нама опростио“ јер који је други разлог што не прилазимо Чаши осим тог што имамо неки грех? А ако смо се исповедили, како смемо сумњати да нам Бог није опростио, ако је Он рекао да се исповедамо у Цркви и да ће нам орпостити? Како смемо да се усудимо да сумњамо? Такође, како смемо да приступимо некој св. Тајни а да то не буде искрено и из свег срца? Или да кријемо нешто на исповести:? Јер само су то разлози који би могли да нас наведу да се не Причешћујемо кад се исповедимо. Браћо, Бог је заиста милсотив и човекољубив, али ми морамо бити свесни да на Он прихвата и зове. А да је на нама да ми сами својом слободном вољом одговоримо на тај позив, и колико ми искрено будемо одговорили, колико му ми искрено приђемо, толико ће и Он нама прићи и прихватити нас да нас спасе. Зато сам вам говорио оваквим мало оштријим речима. Да се сви заједно тргнемо, да се тргнемо из наше учмалости, из монотоније, из разних наших лењости и заспалости. Да му завапимо покајничким гласом да нас све заједно спасе и избави од смрти и греха. Да нас освети и очисти, да нас Он сам удостији да се Причестимо. А не да ми сами умујемо својим палим умовима. Нема веће сатанске дрскости него све мерити својом мером, па и кад смо достојни или недостојни да се Причестимо. То је, браћо и сестере сатанска обмана да нас одвоји од Причешћа Телом Христовим, јер онда он не би имао власти над нама. То да ми сами бирамо хоћемо или нећемо да се Причестимо је вргхунац сатанског егоизма, а управо смо сми ми хришћани дужни да тај егоизам превазилазимо и уништимо у себи. Црква је једино мерило наше достојности или недостојности да се Причестимо. Дакле, ко мисли да има неки грех нек се исповеди, па нек се Приочешћује. Ко мисли да нема нека прилази без икаквих запрека. Главно у свему јесте то да увек бдимо, као оне мудре девојке, када ће Женик наићи. Да смо увек спремни да Христос поново дође да суди свету. Шта ћемо ако данас после Литургије Христос дође, шта ћемо му рећи што се нисмо Причестили, што нисмо на време узели уља за светиљке своје? Шта ћмо му рећи ако Он сутра ујутро дође, зашто нисмо спремни били да Га дочекамо, а дао нам је све што нам треба да се спремимо? Дао нам је своје Тело, а ми нисмо хтели да га једемо јер смо мудровали као оне луде девојке из поменуте приче? Мислимо да ће Христос сваког часа доћи и тако се владајмо увек. И нећемо погрешити никад, ма шта чинили. А ако и начинимо неки грех ми брже боље трчимо да се исповедимо, да се оперемо од те прљавштине греха. Да би увек у сваком моменту били спремни да уђемо на Јагњетову Свадбу, како се каже у књизи Откровења. Бдимо увек, браћо, бдимо. Ми смо у овом животу увек на првој линији фронта, увек ратујемо, увек се боримо. А са ким се боримо? Па боримо се са ђаволом и његовим превајаним и хиљадама година старим смицалицама за људски род спремљеним. Зато нам је неопходно Причешће и зато без њега нитша у животу не можемо учинити. Како мислите да се војници на фронту боре без хране, без оружја, без одела? А наша храна то је Тело Христово, наше оружје је Реч Божија, а одело је опет Христос у кога смо обучени и Дух Свети којим смо на миропомазању запечаћени. Зато увек захваљујмо Господу на свему што нам даје и што нам пружа.

Видите колико је велика хвала, тј. благодарење? Зато су нам Оци и оставили кроз освештани поредак богослужења управо то да увек Господу благодаримо, па све онда остало. Тако на јутрењу међу првим песмама имамо псалам: „Благосиљај, душо моја, Господа и не заборављај ни једно добро које ти је учинио!“

После обеда певамо: „Благодаримо ти, Хрите, Боже наш, што си нас нахранио земаљским Твојим добрима...“

А пре спавања говоримо: „Захваљујем Ти за сва доброчинства која си учинио нама недостојнима... за она која знамо и за она која не знамо, за видљива и невидљива... Хвала Ти за све: за тугу, за охрабрење, за муку и страдање, за Царство Небеско...“

Нема дана да нас Бог не обдари неким добром. Чак и у данима великих искушења изненада искрсне нека срећна околност која нас подигне.

Зар није велика срећа јендодушност која влада у нашој породици? Ви који севолите, захваљујте Богу што вам је даровао то највеће могуће благо, које човек на земљи може имати, а то је међусобна породична љубав, мужа и жене и деце.

Захваљујте Богу, али не заборављајте ни да једни другима кажете ту малу реч која вас не стаје никаквог труда а чини толико добра кад се чује.

Пре него што заспите, сетите се понекад шта сте све у протеклом дану примили од других. Од свих других, јер је приличан број људи и жена који свакодневно раде да би вас нахранили, оденули, пружили вам удобан живот. Не заборавите ни оне незнане свештенике и монахе који се, док ви још спавате или радите, моле „за сву васељену“, па и за ваше здравље, мир и радост. Чак и ако ограничавате тај круг на своју ужу породицу, бићете истински задивљени шта све за један једини дан од њих примате: шта сте све од њих научили, савете које сте добили, подршку коју су вам пружили. Сетите се још и љубазне речи која вас је дирнула, духовитости која је разагнала ваше нерасположење; сетите се успеха некога од ваше родбине којим сте се поносили, нечије храбрости која је и вашу одважност покренула, а да и не говоримо о обедима које се ваша мати или супрута потрудила да спреми или о неком пријатном изненађењу које вам је увече донео отац или муж. Безброј је „ситница“ које од своје породице свакодневно примате.

Мислим да је ово довољно па да човек схвати да не би требало да увек он буде онај који прима. Да запитамо и себе: Шта сам ја њима данас пружио? Чиме сам им узвратио?

Очекујући да вам се укаже прилика да и ви њима послужите, не пропуштајте бар да им кажте: хвала. Хвала за најмању услугу која вам је учињена! Нека само то хвала буде искрено као и ваша љубав према њима и једноставно као сусрет ваших погледа.

Та кратка реч је довољна да награди сав уложени труд; она ублажава грубост која вам се случајно „отела“, изазива осмех и чини срећним и оног ко је изговори и оног коме се упућује.

Има једна појединост у Јеванђељу коју ваља истаћи. Наиме, кад је требало да буде предан и осуђен на смрт да би људима осигурао вечни живот, Спаситељ се – растајући се од Својих ученика – захвалио на њиховој привржености. „Ви сте они – рекаоим је – који сте се одржали са мном у мојим напастима“ (Лк 22, 28). Он, Који није престајао да своје ученике обасипа добрим, Он Који им је све дао – на крају се њима захваљњује!

И до данас је тако остало. Само истински велика срца умеју да се захваљују и за нечији најмањи пријатељски поступак. Незахвалнике налазимо међу себичњацима, осредњим карактерима и ситним душама.

Мала врлина захвалности је знак великог срца.

Требало би показивати захвалност и онима који су невешти и чија нам љубазност понекад можда и смета. Наградимо макар њигову добру намеру.

Не бих знао боље да завршим овај наш разговор него да вама – који сте имали стрпљења да ме саслушате – од срца кажем: хвала вам! Хвала вам кроз Хрита у у Христу у све векове векова. Амин!