БЕСЕДА НА ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАТЕЈУ, ЗАЧЕЉЕ 72 (17, 14 – 23) „МИСЛИ О ВАСПИТАЊУ“

У данашљем Јеванђељу чули смо о томе како је Господ Исус излечио једног младића од неке тешке болести. Отац тог малдића довео га је пред Исуса и рече: „Господе, смилуј се на сина мојега. Доведох га ученицима твојима и не могоше га излечити. Зато, ако што можеш, помози ми“. А Исус, како нас обавештава ап. Марко (Мк 9, 23 – 24) рече: „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује“. Отац младићев се на то заплака и са сузама рече: „Вјерујем, Господе, помози моме невјерју“. И Христос се сажали и излечи маладића. Када беху насамо, апостоли, запиташе Исуса: зашто га ми не моглосмо излечити? „За невјеровање ваше,“ тече им Исус, тј. због слабе вере ваше. То је повод и за ову нашу малу реч упућену љубави вашој. Наиме, данас ћемо говорити о маловерју савременог човека.

Ко су маловерни? То су они који ни сами нису начисто са својом вером: нити сасвим верују нити сасвим неверују. Значи: слабоверни. Није да они не верују у Бога и вредност вере за човека, него Бог и вера не играју никакву практичну улогу у њихову животу. Зашто је то тако? Зато што не гаје, не васпитавају у себи осећање вере; само зато. Ето, на пример, колико је домова у којима се гаји верско осећање? И, колико је оних који долазе у Цркву, који се редовно причешћују? Погледајте некад око себе: већином једна те иста лица, и један те исти број људи у Цркви. И опет и опет, и изнова ретко ко прилази ЧАШИ. Где су оне хиљаде врника у врме службе Божије? Шта они посмисле када чују звона са Цркве, за кога за звона звоне, кога позивају: верне или маловерне, или можда неверне? И, шта се дешава у сецима тих хришћана кад чују звона са Цркве а не одазивају се? Ја не знам одговор на то питање. На то треба да одговоре они сами, ако им је остало још нешто свести, и савести.

Посебно да се запитамо: где је млађи свет? Зашто њих нема? Зар њима не треба Тело и Крв Христова за њихово спасење и жвиот вечни? Или они мисле да постоји нешто више и боље. Сви ми знамо, и то веома добро, да млади иду већином тамо где се не гаји, не васпитава, или како се то каже, не култивише вера ни верска осећања. А то култивисање вере, та реч управо долази до латинске речикут, што би значило: служба боговима, Богу, а исто тако она може значити и узгајати, васпитавати. Отуда и реч култура, тј. оплемењивање. Уколико оан није то онда се не треба изненађивати ако малади свет данас одбија и саму ту реч, култура, ако и све оно што се, често пута, под тим именом чини, а још више штасе под том речју прикрива.

У савремном свету све се већ култивише: усеви, биљке, воћеке, цвеће, а нарочито животиње. Сад се већ ни пас ни коњ не могу ни продати ни купити, ако се нема „педигре“ тј. писмени доказ о њиховом „племенитом“, култивисаном пореклу.

А да већ и не говоримо, разуме се, о култури љу8дског тела, такозваној фискултури, спорту и другом. Само се слабо старају о систематској и јавној и обавезној култури религиозности, па се онда не култивише ни оно што је у хришћанској религији примарно, а то је љубав према човеку и према Богу што своје врхуњење има у Евхаристији, тј. у причешћу. Шта више, већи део савременог света не би знао одређено ни одговорити на питање: шта је човек и човечност, и шта се заправо под тим појмовима подразумева? Та те појмове боре се различите а опречне: философске, моралне, књишке, педагошке, политичке и друге поставке и идеологије. Оне су те појмове ставиле под неоређену реч: хуманизам. А ту хуманост свако различито схвата, и на свој начин, обично у његовој поставци и концепцији и у његовој идеологији. Наравно свако ту може да има право, са свога становишта, само не и онај који то право оспорава другоме.

Прецизније речено: није тотално безверство одлика савременог човека, него је то маловерство. Значи, база, основа религиозности није уништена, она стоји, али савремни, модерни свет, не васпитава се у вери, па је отуда и верско осећање слабо развијено код модерног човека. Јер, ма да је вера урођена човековој природи, као дар Божији, ипак је васпитање главно. То су људи одвек знали па и данас то знају. Узмимо на пример малу децу: зар су оно морално искварена? И, зар су у раном детињству била сурова, насилничка каква постану доцније, уколико то постану? Не, деца су без личног греха. Тек после кад одрасту, деца се квање, уколико секваре, и то због рђавог васпитања, рђавог култивисања, то јест, због рђаве културе. Да се разумемо: нема данас у модерном свету неваспитаних. Христос каже: „Какво семе сејете онакво ће вам и нићи“: значи. Значи исто тако: ако се сеје мало вере, маловерје и роди. А ако се чак не сеје ништа, ништа и не роди, осим корова, који се сам сеје. Зашто би се онда и чудили маловерју данашњег света? Пре би се могло рећи: чудо је што још има и толико вере, кад се узме у обзир шта се све чини против вере. Примера ради: да пођемо од основне школе и једног од главних школских предмета, биологије. Та наука, иако веома корисна по себи, данас је потпуно уврстила човека у царство зоологије. Оспорила му је његово раније уверење да је он створ Божији па га је спустила и уврстила у рд такозваних „примата“ тј. човеколиких мајмуна и назива га латинским именом „хомо сапиенс“, што је равно појму „разумна животиња“.

По учењу наше вере човек је биће створено по слици и прилици Божијој (Изл 1, 27), и своје етичке поступке подређује и савршава закону Божијем. Па и само име за човека на старословенском управо то и значи чело + вјек = онај чије је чело (тј, који гледа) уперено у векове (=у вечност). Дакле реч је о оном који гледа у Вечно Биће у Бога. То управо и на јелинском језику реч човек значи (`ο `ανθροπως). А они који су први то тако дефинисали били су Платон и Аристотел. Међутим, то и такво биће осим тела има и дух и душу. Св. Иринеј Лионски каже да је савршен човек онај који има јединство душе, духа и тела и Светога Духа, а то је управо Богочовек Христос. И управо је дух и душа прво и главно човеково достојанство, и одлика. Духом је он постао господар на земљи, а не телом, не зоологијом, коју поседују и животиње и којим је он у тесној вези са материјалним светом. Зато св. Максим и каже да је човек микрокосмос; онај који обједињује и материјални и духовни свет. Телом својим он је налик животињама, јер таквог га је Бог створио да би на тај начин могао у себи објединити комплетну Божију творевину, док је душом сличан анђеоском свету. Бог га таквим ствара да би човек могао да обједини све у себи и зато и јесте микро космос што значи мали космос. Човек у себи има све у малом и све обједињује собом. Зато је он и постављен да буде господар свега створеног. Он је тај који је свештеник природе, тј. онај који све освештава и све приноси Богу. На тај начин човек је назначен да буде много узвишенији од своје браће анђела. Али видећемо касније, човек је својим падом, тј. првородним гтрехом управо уништио то своје достојанство, али Бог није одустао од свог плана и зато је и послао свога Сина да Он спасе човека и творевину Божију. И зато се све кроз Христа и у Христу возглављује. А историја тог спасења, дакле и Стари и Нови завет су Божија педагогија, Божије васпитање човека за Царство Божије, за славу човека кроз Христа за кују га је у стварању предодредио. То је и један од разлога зашто св. Максим Исповедник и каже: Стари заве је сенка, Нови завет је икона (слика), а истина је оно будуће (тј. истина је Царсто Божије).

Али вратимо се сад на причу од духу човековом, којим човек влада и природним законима. Јер га је таквог и Бог предодредио када га је створио: „Рађај те се и множите се и напуните земљу и владајте њоме“. Дакле: владајте свим оним што је Бог створио и усавршавајте, култивишите то, све као помагачи Богу. У томе је квалитетна разлика између човека и животиње. А ако се жели да се човек и поред тога сведе само на зоологију онда није никакво чуидо што је данас у свету тако мало вере а тако много зоологије, и чисто животињске „психологије“, која се крије иза разних видова перфидности, то јест подмуклости. Да бисмо сузили аргументацију, која нам може послужити као доказ за ову нашу тврдњу, погледајте макар само филмове и серије на телевизији: сво то мноштво кинематографске уметности почиње или се завршава у кревету и том приликом приказује се само и искључиво однос на нивоу животиња, без правих емоција изражених на нивоу личности. У свим тим односима мушкарца и жене (а нажалост сведоцисмо и тога да се све више приказују и односи истополних личности) приказује се искључиво задовољење физиолошких потреба, тј. задобољење страсних жеља партнера, без икаквог упућивања на личносну љубав две личности. Нема оних дубоких осећања према другоме у којима се тако и толико воли да је човек спреман да и свој живот преда за своју вољену. Не, постоји само задовољење похоте и страсти, а то се може означити као физиолошка потреба у којој се партнер своди са нивоа субјекта тј. личности на ниво објекта који је ту да задовољи наше себичне и егоистичне потребе и жеље за поседовањем неког лепог предмета или објекта. А када се задовољимо са тим објектом или са том ствари које поседујемо, ми је онда одбацујемо, презиремо и бацамо у смеће и тражимо неку нову ствар, неку ствар која нам се чини привлачнијом, лепшом, бољом и онда опет њу изимамо за неко време док нам и она не досади и тако све у круг. Задовољавајући своје потребе за ужитком и задовољством. Не помишљајући притом на вечност, на сопствена и туђа осећања. А погледајмо сад како Библија у Соломоновој Песми над песмама описује однос двоје заљубљених, погледајмо ту дубину осећања, тај одјек и извор праве љубави између њих. Љубави која превазилази сваку смртност, љубав која проговара у категоријама вечности: Да ме хоће пољубити пољупцем уста својих! Јер је твоја љубав боља од вина. Мирисом су твоја уља прекрасна; име ти је уље разлито; зато те љубе дјевојке. (...) Црна сам, али лијепа, кћери Јерусалимске, као шатори Кидарски, као завјеси Соломонови. (...) Драги је мој кита смирне, која међу дојкама мојим почива. Драги је мој грозд кипров из винограда Енгадских. Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си!очи су ти као у голубице. Лијеп ти си, драги мој, и љубак!и постаља наша зелени се. (...)(Пнп 1, 1 -17) Ја сам ружа Саронска, љиљан у долу. Што је љиљан међу трњем, то је драга м,оја међу девојкама. Што је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; жељех хлада њезина, и сједох, и род је њезин скадак грлу мојему. (...) Лијева је рука његова мени под главом, а десном ме грли. Закљињем вас, кћери Јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља. Глас драгога мојега; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова. Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашега зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку. Прогори драги мој и рече ми: устани, драга моја, љепотице моја, и ходи. (...) Голубице моја у расјелинама каменијем, у заклону врелетном! дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак илице твоје красно. (Пнп 2, 1 – 17). Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си, очи су ти као у голубице између витица твојих; коса ти је као стадо коза које се виде на гори Галаду; Зуби су ти као стадо оваца једнаких, које се све близне а ниједне нема јалове. Усне су ти као конац скерлета, а говор ти је љубак; као кришка шипка јагодице су твоје између витица твојих; Врат ти је као кула Давидова сазидана за оружје, дје висе тисућама штитови и свакојако оружије јуначко; двије су ти дојке као два ланета близанца, који пасу међу љиљанима. Док дан захлади и сјенке отиду, ићи ћу ка гори смирновој и ка хуму тамјанову. Сва си лијепа драга моја, и нема недостатака на теби. (...) Лијепа ли је љубав твоја, сестро моја невјесто, боља је од вина љубав твоја, и мирис уља твојих од свијех мириснијех ствари. С усана твојих капље сат, невјесто, под језиком ти је мед и млијеко, и мирис је хаљина твојих као мирис Ливански. Ти си врт затворен, сестро моја невјесто, извор затворен, студенац запечаћен. (...) Изворе вртовима, студенче воде живе и која тече с Ливана! (Пнп 4, 1 – 16) Драги је мој био и румен, заставник између десет тисућа; Глава му је најбоље злато, коса му је кудрава, црна као гавран; Очи су му као у голуба на потоцима воденијем, млијеком умивене, и стоје у обиљу; Образи су му као лијехе мириснога биља, као цвијеће мирисно; усне су му као љиљан, с њих капље смирна житка; На рукама су му златни прстени, на којима су уковани вирили; трбух му је као свијетла слонова кост обложена сафирима. Гњати су му као ступови од мрамора, углављени на златном подножју; стас му је Ливан, красан као кедри. Уста су му слатка и сав је љубак. Таки је мој драги, таки је мој мили, кћери Јерусалимске. (Пнп 5, 1 – 16) Шездесет има царица и осамдесет иноча, и дјевојака без броја; Али је једна голубица моја, безазлена моја, јединица у матере своје, изабрана у родитељке своје. Видјеше је дјевојке и називаше је блаженом; и царице и иноче хвалише је. Ко је она што се види као зора, лијепа као мјесец, чиста као сунце, страшна као војска са заставама? (Пнп 6, 7 – 9) Како су лијепе ноге твоје у обући, кћери кнежевска; саставци су бедара твојих као гривне, дјело руку умјетничких. Пупак ти је као чаша округла, који није никад без пића; трбух ти је као стог пшенице ограђен љиљанима; Двије дојке твоје као два близанца срнчета; Врат ти је као кула од слонове кости; очи су ти као језера у Есевону на вратима Ватравимским; нос ти је као кула Ливанска која гледа према Дамаску; Глава је твоја на теби као Кармил, и коса на глави твојој као царска порфира у боре набрана. Како си лијепа и како си љупка, о љубави у милинама! Узраст ти је као палма, и дојке као гроздови. Рекох: попећу се на палму, дохватити гране њезине; и биће дојке твоје као гроздови на виновој лози, и мирис носа твојега као јабуке; И грло твоје као добро вино, које иде право драгому мојему и чини да говоре усне онијех који спавају. Ја сам драгога својега, и њега је жеља за мном. Ходи, драги мој, да идемо у поље, да ноћујемо у селима. (Пнп 7, 1 – 11) О да би ми брат био, да би сао сисе матере моје! нашавши те на пољу пољубила бих те, и не бих била пријекорена. Повела бих те и довела бих те у кућу матере своје; ти би ме учио, а ја бих те појила вином мирисавијем, соком од шипака. Лијева је рука његова мени под главом а десном ме грли. (...)Метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју. Јер је љубав јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је њезин као жар огњени, пламен Божији. Многа вода не може угасити љубав, нити је ријеке потопити. Да ко даје све имање дома својега за ту љубав, осрамотио би се. Имамо сестру малену, која још нема дојака. Шта ћемо чинити са сестром својом кад буде ријеч о њој? ако је зид, заградићемо на њему двор од сребра; ако ли врата, утврићемо их даскама кедровијем. Ја сам зид и дојке су моје као куле. Тада потах у очима његовијем као она која нађе мир. Виноград имаше Соломон у Валамону; даде виноград чиварима да саки доноси за род његов по тисућу сребрника. Мој виноград који ја имам, предамном је. Нека теби, Соломоне, тисућа, и двије стотине онима који чувају род његов. Која наставаш у вртовима!дрјугови слушају глас твој, дај ми да га чујем. Брже, драги мој, и буд као срна или као јеленче на горама мириснијем (Пнп 8, 6 – 14).

Ове прелепе описе драге и драгог могао је изрећи само неко ко је волео своју драгу више и од самог себе. Писац ове песме, која се не зове узалудно Песма над песма, јесте засигурно човек који је искусио праву љубав, али његов опис те љубави не стаје и не остаје само на томе. Љубавни описи из ове песме, Св. Оци су у својим тумачењима узели као тип, тј. сенку љубавног односа Христа и његове Цркве, али и човекове душе према Богу. Ова песма је, можемо слободно рећи, органски увод за однос Христа и његове Црвке који нам даје ап. Павле у својој посланици Ефесцима,. У којој ап. каже да су жене дужне да се покоравају својим мужевима, а да су мужеви пак дужни толико да воле своеј жене да су спремни за њих и свој живот да положе, баш као што је и Христос свој живот положио за Цркву. И закључује да онај који воли своју жену своје тело воли. Међутим, ап. Павле тај однос мужа и жене, не оставља на телесном нивоу. Тај однос је заправо однос Христа и Цркве, јер како Христос све чини за Цркву тако се и она њему у свему покорава. Тиме уједно ап. Павле каже да је за мушкарце подвиг да воле своје жене, а за жене је подвиг да поштују своје мужеве. Али у том односу једно је главно а то је опет и опет Христос и љубав према њему. Та љубав их уздиже и преображава, та љубав их чини у буквалном смислу једним телом како каже Свето писмо и како се понавља у 1. молитви Чина венчања. А то значи не просто и пуко рађање деце, већ то значи изграђивање љубавних веза толико јаких и силних да двоје буквално постану једно. То је уједно и још један доказ да је човек биће заједнице, а не усамљености. А такође то је и разлог због којег су Јевреји и други источни народи, па и ми Словени, сматрали да усамљенички, егоистички живот није живот, већ нешто ниже од живота. Уједно зато је толико важна саборност и заједништво у Цркви које врхуни у Св. Причешћу, јер је Причешће, тј. сједињење са Богом, односно једење Тела и Крви Христове највећи могући вид остварења јединства са Богом и са другима, јер сви заједно једемо исто Тело и пијемо исту Крв Христову. С друге стране, јединство које остварују муж и жена у браку јесте највеће могуће природно, тј. материјално јединство које се може у природи остварити. И зато канонско право Цркве брачну заједницу третира као основу и темељ као најприсније могуће сродство које постоји, веће чак и од сродности са децом или међусобне сродности рођене браће и сестара. Зато ап. Павле и узима брак као икону Цркве и кад говори о браку истовремено говори о Христу и Цркви. И зато су они који ниподаштавају брак и сматрају односе у браку за нешто нечисто велики противници Божије воље и нажалост налазе се у великој јереси. опоред тога, велики тумач ап. Павла, онај коме се по предању сам Павле јавио и сам му тумачио своје списе, велики и чувени учитељ Цркве св. Јован Златоусти у свом тумачењу овог места у посланици Ефесцима говори и појашњава управо то да муж мора волети своју жену управо на исти онај начин на који је Хрситос воли своју Цркву, док жена мора поштовати свога мужа управо онако како Црква поштује Христа, јер само тако можемо говорити о љубавном односу њих двоје. Јер онда говоримо о жртвеној љубави о љубави у којој чинимо све за оног другог, а не о егоизму и самозадовољавању које је нажалост толико распрострањено у ово наше време.

Веруј, дакле, да љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек. Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. „Вечно постојање“ (а то је онтолошка категорија раr ехсеllапсе) је, дакле, у самом темељу љубави.
Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност. Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности. Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе. Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст. А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст - од самога Христа.)
Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једнии суштински човеков проблем). Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити а да је при том не уништи јесте љубав.
Веруј да без Христа (а то значи - без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената - љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе н љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји - била би сувишна.

Овим смо желели да вам истакнемо и покажемо каква и колика треба да је права љубав, јер све остало је свођење себе и другог на ниво животињских потреба задовољења за размножавањем или за свођењем односа мушкарца и жене на физиолошку потребу. Тиме се и сва човекова психологија своди на зоологију, било перфидну било примитивну. А ту не треба тражити човека. Нажалост, како видимо ми сами васпитавамо своју децу да се управо овако понашају и овако постављају у свим животним приликама. Сводећи сами себе на ниво који је много нижи од животиња. Јер животиње као неразумне увек поступају по законима природе, док човек има разум и слободну вољу. И злоупотребљавајући обоје у стању је себе да сведе на ниво који је много нижи од животиња. Али без обзира колико он може да падне Бог пројављује много више љубави и воље да га ухвати и извуче из много већих дубина од којих је запао. Наше је само толико да пожелимо да се извучемо из тог греховног бездана.

Друга одлика и достојанство човека, поред његове душе, која је узвишенија од материјалног света, јесте његова вера. Вера тј. религиозност, констатована је само и једино код човека, и то код сваког човека, па и код оних чије цивилизације третирамо као дивље и неразвијене. (Кажем цивилизације, јер културу афричких или племена по амазонији, који имају веома мали или апсолутно никакав контакт са модерном цивилизацијом не можемо називати нецивилизованима, само зато што нису део ове наше постидустријске цивилизације. Они сами имају своју вредност и своју културу коју ми треба да поштујемо и уважавамо.). Гдегод су нађени остаци праисторијског човека, у геолошким слојевима и наносима, увек су налажени уз њега и они предмети који су му служили за култ, тј. у верске сврхе. Дакле, увек је био само човек. А гдегод су нађени само остаци животиња нема, нити је било, предмета религиозног обележја и карактера. Дакле, животиње немају религије; само је човек религиозно биће. Бојимо се стога да ће брисањем вере бити брисан и човек, јер, то име: човек, настало је само на терену религије и везано је, како већ рекосмо, само за појам Бога. Без својих религиозних обележја и особина, тај „хомо сапијенс“, већ у догледном свом механизованом развоју, постаће само аутома. А тај аутомат ће можда савршено вршити све своје, наметнуте му, дужности али без личне одговорности за друштвени морал, без одговорности и обавезе за своје духовно назначење и без овавезе према вредностима своје вере и својих карактерних, историјских, националних и чисто људских особина. Укратко постаће безлична машина која само испуњава своје задатке. На тај начин изгубиће се потпуно људска природа у њему и постаће како рекосмо нешто много ниже и горе од животиње. Нешто што ће у свом свом понашању имати за нормално и потпуно оправдано све врсте најгнуснијих грехова. А тада: ни све телевизије ни сви предавачи неће зауставгити тог свог „хомо сапиенса“ да он својим животињским инстинктима не прибави задовољење на начин који ће запрепастити и те предаваче, њих на првом месту. И нека се онда нико не заварава као да, тобож, то не види и не зна куда то води. Ипак, чак ни они који сматрају да воде своје порекло од мајмуна не морају ваљда и сад да се „мајмунски“ и иживљавају.

Ми, проповедници хришћанске религије (па и сви проповедници других религија), покушавамо и настојимо да подржимо веру, јер је вера достојанство само човека у целој васиони. И, ма какви иначе били антирелигиозни утицаји на савременог човека, не смемо клонути и постати маловерни:: ни када губимо ни када добијамо битку за веру. И да смо увек свесни овога: у победи и добру само су грубе и просте душе циничне. И да смо још свесни и тога да само циници имају тај јалови дар да се свему наругају и пакосног исмевања. Али, не морамо због тога ми остали бити разочарани и маловерни: ни као млади ни као стари. То кажем зато што и сваки узраст има не само своју одређену друштвену одговорност, него и своје личне људске квалитете. Како рече неко: и душа једне старице затрепери и у радости и у жалости исто онако као и душа неког младог створења, можда чак и осетљивије душа неке старице затрепери. Зато је важно да се сви васпитавамо у вери, у љубави, у добру. То је наш задатак од колевке па до гроба. Чак и на самртном одру ми смо дужни да се васпитавамо и учимо, можда највише тад морамо учити. Јер тад у тој једном искри која је заправо само један једини моменат нашег живота, а то је онај тренутак кад душа остави тело, то је тај моменат за који се спремамо и васпитавамо читав наш живот, ми заправо и тад учимо. Учимо како се умире, учимо како се започиње нови живот, а питање је какав ће он бити у Христу и са Христом или против Христа. А живот тог момента, те искре зависи од нашег васпитања и делања и учења и вежбања у овом животу. Како смо се овде васпитавали, вежбали и учили, или једном речју, како то оци подвижници кажу од нашег аскетског труда. А сав наш живот је једна велика аскеза, један велик подвиг па био он у пустињи, у монаштву или у браку, са женом и породицом небитно је, битан је само наш подвиг у животу. И наше васпитање које стичемо у животу. Из тог разлога је важно, да посебно млади људи буду свесни, тј. они морају бити свесни и овога да маловерни и скептици, а посебно циници нису стварали ништа велико у историји људског рода, нити ће икад створити, јер њихова малодушност, која их води у стање већег или мањег очајања, огорчености и др. не дозвољава им да било шта учине што би било плодоносно. Зато су људском напретку допринели само они који су имали велику веру у успех племенитих људских циљева, и то циљева који доприносе напретку сваког људског бића и на свим пољима људксе делатности. А скептици и циници само сеју сумњу у све људске подухвате, па сносе највећу кривицу и за кризу у области вере и морала.

Најзад, а то је прво, имамо веру као хришћани јер у тој вери налазили су утехе највећи страдалници, подстрека највећи прегаоци, инспирације нејвећи књижевници и уметници, а пресвећење најплеменитији људи и умови кроз целу свештену историју спасења људи, и то како кроз Стари тако и кроз Нови завет. Сва та силина вере у људима управо и произилази, не од људи, већ од самог Христа коју он сам нама даје кроз Св. Причешће, кроз присаједињење са њим у Евхаристији. Јер како и на који други начин ми можемо било шта чинити, какав му подвиг можемо принети, какво покајање, или ко нам може дати опроштење грехова и живот вечни ако не управо Христос кроз своје Тело и Крв које управо на Литургији и једемо и пијемо. А само пак наше васпитање за све што чинимо у животу управо и долази кроз исто то Св. Причешће, јер оно нас оживотворава, облагодаћује, одухотворава, чини нас сасудима Светога Духа. А Дух Свети је управо наш највећи педагог, јер Он је Утешитељ, онај Од Христа послани који ће нас научити свему и шта треба да кажемо и шта треба да чинимо. Дакле, он ће нас васпитати у вери, а самим тим Он ће нам и дати ватреност и излечити све наше маловерности, малодушности, све наше мане претвориће у врлине. Али само онда и једино онда када будемо имали непрестану и сталну заједницу са Оцем и Сином и Светим Духом кроз непрестано и редовно причешћивање божанским даровима које нам управо Христос даје.

Стога, ако нам се икад деси да нам ослаби вера, ми ћемо, као и овај очајни човејк из јеванђелских извештаја моћи да се обратимо Ономе који је и усадио веру у човека, речима: „Господе помози моме неверју“. И Господ ће нам кроз Утешитеља кога нам је послао да нам да по срцима нашим (Пс 19, 5) сада и увек и у векове векова. Амин.