Постови
Сабрали
смо се данас овде, на истоме месту не
само топографски него и благодатно –
есхатолошки, `επι
το
`αυτο
у
заједници Једнога Духа, најпре се
сјединивши једни са другима и са свима
кроз заједничарење у једноме Хлебу
живота и у једног Чаши благослова, а
сад, ево, и у свечарској радости, у
заједничком молитвеном размишљању о
порукама светиетља Саве свима нама,
овде и сада.
О
првом аутокефалном архиепископу „све
срппске и поморске земље“ с правом се
говори као о јединственој личности
српске историје, свестрано заслужној.
Зато његов живот и делатност изучавају
научници разних струка, а њиме се
надахњују уметници и ствараоци свих
профила. Али притом се, рекао бих,
недовољно поклања пажња оном усмерењу
у српској богословској мисли и духовности
уопште које се развило ппод великим
утицајем светога Саве, његовог светитељског
лика и богословског доприноса. То
усмерење се скраћено назива помало
необичним, за понеког и збуњујућим
називом – Светосавље.
Историјском
изучавању живота и делатности светога
Саве, као и књевној анализи и интерпретацији
његових списа, придружила се, дакле, у
новије време и њихова богословска
анализа, као и читав низ „Светосављем“
надахнутих богословских текстова. На
пољу светосавске књижевности у оба
наведена смисла огледали су се и великани
наше богословске мисли, свети Владика
Николај Велимировић и отац Јустин
Поповић, а у новије време и врсни теолози
Димитрије Богдановић, Атанасије Јевтић
и други. У средишту изучавања богословља
Светог Саве и светосавског богословља
налази се, natura
et positione, управо
наш Факултет. Узгред буди речено, и сам
термин Светосавље поникао је на њему и
око њега, а так осе завао и часопис наших
студената између два светска рата.
Обично
– и с правом, рекао бих – кажемо да је
Светосавље квинтесенција духовног бића
нашег народа и његова историјска идеја
водиља. Тврдимо, такође, да Светосавље
представља примарну духовну категорију
у нешем укупном живљењу и делању, јуче
и данас, његову константу и конституанту.
Али, с обзиром на уопштеност и, са
одређеног аспекта, неодређеност те
категторије, треба је колико – толико
објаснити, како би се знало шта Светосавље
јесте, а шта није.
Лаконску,
па ипак успешну условну дефиницију
Светосавља дао је блажене успомене отац
Јустин Поповић, у своје време професор
догматике на нашем Факултету. Светосавље,
вели он, није друго до „Православље
српског стила и искуства“. Следствено,
Светосавље као философија живота
означава што доследнију примену
православних хришћанских догмата вере
и православног етоса како на лином плану
тако и у историјској животној стварности
српског народа. ако прихватимо Јустинову
интерпретацију, следи, даље, да постоји
суштинска истоветнсот
између
Светосавља и Православља, под којим,
опет, подразумевамо истинску и истиниту
веру Цркве, „једампут предату светима“
(Јуд 3).
Отац
Јустин се и у овом случају изразио на
еклисиолошки прецизан начин, пошавши
од основнога, христолошкога догмата
наше хришћанске вере. Сагласно њему,
Оваплоћени Бог Логос се у историји није
јавио као некакав „човек уопште“, као
апстрактна индивидуа, него као „човек
од крви и меса“, као сасвим конкретна,
жива историјска личност. Као што је у
Христу Бог постао „тело“, човек, тако
је, благодарећи Њему, и историјско време
тајанствено сместило у себе надвремену
и надисторијску вечност. Богочовек је,
дакле, живео и делао унутар стварних и
познатих историјских
координата,
што ће рећи – у амбијенту конкретне
културе и цивилизације.
Што
важи за Сина Божјега Који је постао Син
Човечији, то важи и за богочовечанско
Тело Његово, Цркву. И она се непрестано
„оваплоћује“ у конкретан живи организам:
историјски, постаје опипљиво и распознативо
„тело“ свакога народа и сваке културе,
а притом, онтолошки и есхатолошки, остаје
оно што јесте – Пуноћа Онога Који Собом
испуњава све и сва. У овоме светлу можемо
да појмимо зашто се Православна Црква
Христова ни у јендом народу и ни у једној
култури не јавља као страно тело него
се истински поистовећује са њима, трудећи
се уједно да их уздигне до црквеног
начина постојања, до „нове твари у
Христу“.
У
нашем случају, хришћанство, и то источно
Православље, није међу Србима било
непознато ни пре светог Саве, а још мање
је било силом наметнути страни лелеменат
у души народа. али захваљујући његовој
пастирској ревности у просвећивању
народа Јеванђељем Христовим, Православље
је у његове дане прожело и духовно
препородило народно биће, а тиме га и
оспособило за стварање и неговање
аутентичне хришћанске културе. Појам
Светосавља упућује нас, дакле, на духовну
зрелост нашег народа и на његову
Православљем надахнуту просвету и
културу, нераскидиво везану за изузетну
личност и просветитељску делатност
светитеља Саве. Он је – као веран ученик
древних Учитеља Цркве, богослов израстао
из Светога Предања и аскет прожет
духовним искуством подвижника претходних
векова – говорио и творио на
нов начин, али не и нове ствари (nove,
sed non nova, по
мудрој речи једног од светих Отаца).
Његови списи сведоче, уосталом, у којој
мери су просто натопљени библијском
речју и наводима из светоотачке
књижевности, а његов подвижнички живот
и свецело предани архипастирски рад
показују га и као правог пастира и
духовника, следбеника и настављача
тешко избројиве плејаде његових светих
претходника из ранијих векова. Кад га
црквени песник назива „равноапостолним“
преосветитељем и учитељем, да ли је то
тек licentia
poetica
или, штавише, песничка хипербола? Не бих
рекао.
Назначивши,
у кратким цртама, шта отприлике можемо
– или можда морамо? – да подразумевамо
под појмом Светосавља, осврнућу се још
и на понешто што под тим појмом не можемо,
па и не смемо даподразумевамо, посебно
у наше време, време небивалог ширења
најразличитијихј идеја и информација,
често стављених у службу лажи, а не
истине која једино ослобађа. У савременој
нам атмосфери атрофираног осећања за
одговорност јавнеречи и за светињу
људске речи као такве, јављају се,
нажалост, и разне редукције Светосавља,
па и његове потпуно промашене
интерпретације. Оне настају тако што
га појединци своде на само неку од
његових компоненти или у њему откривају
садржаје и поруке које су му туђе, а
гдекад и опречне. Свака редукција
Светосавља своди се, у крајњој линији,
на духовни фалсификат или чак негацију.
Навешћу најзаступљеније примере.
1.
Многи наши интелектуалци, а особито
полуинтелектуалци, просто са насладом
користе синтагму светосавски
мит. њоме
најчешће хоће да поруче својим слушаоцима
или читаоцима како, ето, историјски Сава
Немањић јесте једно, а агиографски,
житијни свети Сава сасвим друго. (Не
звучи ли нама теолозима ово као исувише
познато? Није ли такозвана либерална
теологија и Живога Господа нашега на
хипернесторијански начин „расекла“
на „историјског Исуса“ и „Христа
вере“?)
У
самој ствари, они и не слуте да синтагма
светосавски
мит није
погрешна бего богословски и философски
легитимна уколико је схватимо на прави
начин, односно уколико мит
схватимо
као реч
живота, као
интуитивни израз животне истине који
претходи рационалном или логичком
размишљању и уједно га надилази. У том
смислу, мит можемо да изједначимо са
символом, иконичним, апофатичким,
мистичким говором православне теологије.
У овој перспективи мит није антипод
историјске истине. Напротив, он на
специфичан начин изражава управо
суштински смисао историје. за нас,
крштене људе, историја уствари и нема
смисла уколико није историја
спасења.
За нас, православне Србе, свети Сава
није значајан уколико нам није у наслеђе
оставио духовне плодове свога служења
Јеванђељу спасења, уколико нам није
предао Светосавље као „пут који води
у живот“.
Мит,
дакле, као супротност фрагментарној
„здраворазумској истини“, саоопштава
истину само човеку
вере, ономе
ко хоће и може да посматра оно што је
невидљиво и да слуша речити говор
молитвеног ћутања пред троједином
Тајном Бога, света и човека. За то виђење
и за тај говор неизлечиво слепи и глуви
остају поклоници реализма и прагматизма.
Њихов прокрустовски ерминевтички метод
води их само у једном правцу – да мит
замене митологијом, истину логиком,
живот трајањем у времену, а историју
идеологијом.
2.
Помињући идеологију, долазим до још
једне злоупотребе Светосавља: то је
његово свођење ан националну
или
национално
– политичку идеологију,
лишену било каквог духовног садржаја
и дубине. Уствари, идеологизација
Светосавља и јесте најчешћи облик његове
деструктивне митологизације. Њени
заговорници обично верују да је свети
Сава превасходно био српски национјалиста
или, боље речено, родољуб. По њима, циљ
светога Саве био је да национално освести
и политички осамостали српски народ.
Његово богословље и његове духовне
поуке они тумаче као данак његовом
времену, то јест као средњовековни
обичај да се овоземаљски, па и чисто
приземни планови и циљеви камуфлирају
или сублимирају уз помоћ високопарне
црквене реторике, као устаљену праксу
прикривања реалног иманентног значења
конкретних поступака помоћу њихове
„спиритуализације“. Њихов закључак
гласи: Светосавље је форма, Српство је
суштина.
Није
ни место ни време за подробно оповргавање
оваквог тумачења Светосавља: изнећу
укратко своје гледиште, без посебне
аргументације. Свети
Сава је био целовита, зрела и јака
личност, о чему недвосмислено сведоче
извори. Он је, не мање, посведочен као
доследан хришћанин и монах. Зато га ваља
тумачити искључиво њим самим, као и
духом његовог времена, а не накнадном
произвољном пројекцијом која полази
од могућег начина размишљања и делања
данашњег, секуларизованог, изнутра
разбијеног и подељеног чвоека. Апостолском
и светоотачком ревношћу за Христа
задојени монах из тринаестог века: није
биоп спреман да водом политичког интереса
и рачунице разблажава чисто вино своје
верности Православљу.
Немогуће
је расцепити личност светога Саве на
„политичког“ или „националног“ Саву
Немањића и на „црквеног“ светог Саву.
Јер, разбијање било које личности, а
поготову једне целовите, кохерентне,
духовно зреле личности, у духовне
разломке представља, уверен сам, Сизифов
посао. Сагледавајући управо духовни
лик свегатога Саве у његовој слојевитости
– светогорски подвижник и пустињак,
делатник молитве и богослов, смао-пожртвовани
пастир и архипастир... – откривамо у
њему најдубље слојеве, оне који осмишљавају
и његове наизглед светопвне димензиј,
пре свега његов допринос националном
опстанку и култури. Можда ће вам зазвучати
необично, али мислим да је истинито
следеће гледиште: уколико изостане
дубинска духовна потка и основа човекове
личности, онда је сваки спољашњи активизам
унапред осуђен на неуспех. То важи за
обичног човека, за такозваног интелектуалца,
за човека Цркве, коначно – за светога
Саву. Јер, у том случају не би било оних
жила у дубини помоћу којих се морају
црпети животни сокови. Са друге стране,
уколико су оне заступљене, историјска
и духовна подлога може бити и крајње
неповољна, али животодавни извори неће
пресахнути, те ће оно што расте васкрснути
и поново бујати.
Овде,
међутим, ради целовитог, а тиме и истинитог
сагледавања, желим да о нашем Просветитељу
и духовном Родитељу нагласим и следеће:
маколико догматски и суштински одан
Православљу, и маколико заслужан за то
да оно занавек буде духовна одредница
наше помесне Цркве и нашег народа, он
је истовремено, бесумње, био човек ширине
и добре воље, човек
љубави и дијалога. Из
његових житија знамо да није водио
дијалог само са владарима и црквеним
великодостојницима хришћанског Запада:
иако је био свестан духовног јаза који
дели ислам од хришћанства, он је за време
својих поклоничких путовања на Исток
посећивао и муслиманске духовне и
световне вође, увек у мисији добре воље.
На двору египатског султана остало је
о њему забележено да је пленио добротом
и духовном лепотом свога лика мимо све
претходне хришћанске посетиоце...
Као
што видимо, свети Сава и Светосавље
никада не могу да послуже као оправдање
за било чију искључивост, а поготову не
могу да послуже као оправдање за нечије
одбојно и нетрпељиво или, што је кудикамо
горе, агресивно и експанзионистичко
држање према онима који су другачији
од нас. Личност и мисао светога Саве
зраче богочовечанском ширином великих
Отаца и Учитеља Цркве ранијих векова.
3.
Најнеприхватљивија (бар за мој скромни
укус) редукција Светосавља јесте она
чији се обриси запажају тек однедавно,
а састоји се у покушају спајања аутентичних
светосавских вредности са старосрпским
и старословенским паганским
наслеђем, односно
са претхришћанском религијом и митологијом
наших предака. У уметничким делима,
ликовним и књижевним, такава покушај
делује мање – више безазлено и може да
буде схваћен као покушај да се сагледа
целина народног бића и живота. Али када
се он пренесе на теоријску, тачније на
квазитеоријску раван, онда се ту више
не ради о редукцији него о директном
фалсификату
Светосавља.
Нас,
данашње православне Србе, конкретно,
обавезује светосавско наслеђе. Оно нас,
између осталог, обавезује да нађемо
одговор на питање: шта нам је чинити у
нашем времену? Јер, очигледно је, оно
живо подсећа на време светога Саве, ако
није и трагичније од њега. А то даље
значи да се налазимо пред истим изазовима
и искушењима опред којима се и она
налазио, тако да не можемо избећи потребу
и обавезу да, попут њега, вршимо судбонмосни
избор. Избор који извршимо може нам бити
или користан или штетан, или благотворан
или пагубан, али у сваком случају јесте
пресудан јер се не тиче једино нас него
и оних што ће доћи после нас и не однси
се само на будућност у границама историје
него и на метаистириску, есхатолошку
будућност, на квалитет вечности која и
нас очекује, као и све друге, било као
рајска било као адска. По дивном виђењу
из Књиге
Откривења, народи
који су остварили своје призвање и
послање на земљи унеће у небески
Јерусалим, односно
Царство Божије, „славу народа“, постојање
оних кји неће имати шта да унесу онамо,
у
онај дан,
има само релативно историјско значење,
а не и есхатолошки сотириолошки значај.
У
перспективи дужни смо, као помесна
Православна Црква и као православни
народ, да на нов, одговоран, динамичан
и стваралачки начин покушамо да поновимо
оно што је већ учинио свети Сава – другим
речима, да останемо верни његовом избору
и завештању. То можемо само ако се
потрудимо да припадамо његовом свету
светлости, истине и љубави, свету вечних
духовних вредности које надахњују и
етос достојан човека као боголиког бића
и културу са уметношћу чија лепота не
пролази.
Ако
останемо верни светоме Сави као
„наставнику и учитељу пута који уводи
у живот“ и Светосављу као „Православљу
српског стила и искуства“, органски
присутном у заједничикој православној
и хришћанској васељени, онда, упркос
свему, мо+емо имати и наду и благослов
светитеља Саве, живог и прослављеног у
вечној заједници љубави са Господом и
са свима светима.
Нема коментара:
Постави коментар