Протојереј – ставрофор професор др Лазар Милин, Текст преузет из књиге „Научно оправдање религије5. Натприродно откривена религија“, Београд, 1993, стр. 408 – 409. ЕКУМЕНИЗАМ

У наше време у целом хришћанском свету се пуном паром проповеда екуменизам. То није нека посебна вера, нити нека посебна црква, нити пак заједничка, васељенска црква. То је смао једна покрет са циљем да се разједињени хришћани најпре међусобно упознају, затим збилиже и најзад – као крајњи циљ, уједине, тако да се остваре речи Спаситељеве: „биће једно стадо и један пастир“ (Јн 10, 16).

Свако, ко је ма и најмање хришћанин, ко и најмање познаје садржину и дух Еванђеља, мора без икакве ограде и околишења признати четири ствари.

Прво, познавајући људску огреховљену и грехољубиву природу, затим околности у којима се хришћани налазе, као и разне врло снажне политичке утицаје на ток догађања у свету, мора увидети да је тај свети циљ врло далеко од свога остварења.

Друго, постављени крајњи циљ је несумњиво еванђелски, и радити на његовом остварењу, то значи радити на остварењу Спаситељеве жеље.

Треће, метод екуменизма: упознавање, приближавање, узајамна љубав и узајамна помоћ хришћана, то мора и треба да буде свеопшта политика Цркве и свих верских заједница које се називају Христовим именом. Отуда порицати екуменизам, значи порицати суштину практичног хришћанства. А то је велики грех. Због тога су, ваљда, све протестантске конфесије и све помесне православне цркве ушле у састав Екуменског савета цркава чија је централа у Женеви. Римокатоличка црква није званично члан тога друштва, али се бар не односи према њему непријатељски, и шаље своје посматраче на његове конференције и конгресе.

Четврто, Екуменски савет цркава ту екуменску идеју не само што речју проповеда, него и делом остварује.

Сада пред нас искрсава питање: какви су међусобни односи апологетике и екуменизма. Да ли једна оваква апологетика, која до ситница истерује на чистину питање правог откровења, и праве Цркве стоји у супротности са екуменском идејом? Да ли она такву идеју помаже, или је напротив подрива и разводњава? Нипошто је не подрива. Ова апологетика не одише мржњом ни према коме. Никога она не анатемише, никога не клевета, никога не назива увредљивим изразима. Њен писац је свестан да је љубав врховни закон Еванђеља и стара се да се о тај закон у овој апологетици ничим не огреши.

Но, може неки критичар запитати: каква је то љубав кад се у овој књизи износе онако црне слике и поразне критике ислама, римокатолицизма и протестантизма, па и свих других религија осим православна?

Овај приговор очигледно почива на погрешном схватању љубави. Љубав се не сме схватати као неко мажење, умиљавање, улагивање и затварање очију пред оним што се противи еванђелској истини. Љубав и истина не могу и не смеју бити у два супротна табора. Свето писмо каже: „Бог је љубав“ (1Јн 4, 16), а истовремено Спаситељ тврди о себи: „Ја сма Пут, Истина и Живот“, (Јн 14, 6). Ако је Бог уједно и љубав и истина, онда је јасно да се та два својства не могу супротстављати. Примењено на однос апологетике, која тражи еванђелску истину, и екуменизма, који проповеда и примењује еванђелску љубав, значи да међу њима не може бити никакве супротности. Није то одсуство љубави ако апологетика, између два супротстављена мишљења, каже отворено које је од та два мишљења тачно. Па у томе се и састоји права љубав: указати ближњему на погрешке. Каква би то била љубав, и какав екуменизам, ако би се захтевало да нико не износи своје гледиште, макар било и објективно истинито, тек зато да се онај други са супротним гледиштем не би увредио? Ван сваке сумње, то би била лажна љубав.

У ту сврху, размене мишљења и излагања разних ставова о појединим проблемима вере и Цркве, Екуменски савет цркава организује врло често разне конгресе, конференције и теолошке дијалоге на којима се расправљају исти проблеми које расправља и апологетика. Према томе, за такве састанке и дијалоге апологетика је неопходна. Дакле, доказ више да она управо помаже екуменска настојања за узајамним упознавањем и разумевањем. Само на тај начин, у дијалозима прожетим хришћанском истинском љубављу може се остварити онај диван текст са православне литургије: „Љубимо јенди друге, да бисмо јендодушно исповедали: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву“.