Постови
Из књиге Сетве и жетве,
чланци и мањи списи, у
Сабрана дела, том
20, Београд 2007,
стр 442.
РАЗМИШЉАЊА
ПРЕД СВЕШТЕНИЧКУ СКУПШТИНУi
Замислите
да је наша планета улетела у огроман
мртвачки сандук који се херметички
затворио над њом. Шта би радили људи;
шта би радило биље, шта животиње; и
просјаци; шта философи и свештеници?
Једно, само једно: очајно би ударали у
поклопац и бокое сандука, да би га пробили
и извукли се из њега. Авај, наша јадна
планета је давно у таквом мртвачком
сандуку. То мучно осећа биље, то болно
осећају животиње, то мало или ни мало
осећају људи, но свештеници су дужни
осећати то највише, најпуније, најочајније.
И алармирти људе, пробудити њихово
дремљиво срце и успаване савести,
пробудити на опасност у којој се земља
налази. Пријатељу, брате, ми смо у
мрт5вачком сандуку; наш живот на земљи
је гушење у том сандуку; горчином је
премазана земља; горчином је премазано
свако људско срце, свако људско тело.
Чиме, чиме ћемо разблажити ту горчину?
Како ћемо изаћи из пелен – горке атмосфере
земљине? Где је тај продор, тај отвор на
мртвачком сандуку? – Тај отвор постоји,
но њега човек може видети само оком
вере, и проћи кроз њега само – окриљен
новом љубављу. Тај отвор је – Васкрсење
Христово. Кроз њега струји свежина
вечности у загушљиву, гробовску атмосферу
наше земље; кроз њега улази блага душа
Христова у горка срца људска. То једино
даје смисао бесмисленом трагизму живота
на земљи. Без тога – све је бесмислени
хаос и ужас.
Осећање
и сазнање да се налазимо у мртвачком
сандуку из кога се излази једино
Васкрсењем Христовим, треба да нормира
делатност свих људи, нарочито свих
свештеника. То треба
да је дормула свештеничког рада, то и
програм.ii
Но то треба да буде не само дневни ред
наредне свештеничке скупштине, већ
свакодневни дневни ред свештеничког
рада уопште. Живот је
мука и страдање; Христос је благовесник,
јер је осмислио и освештао и муку и
страдање као средства спасења. Отуда
је апостолски и свештенички позив, позив
– на свештено страдање и муку. Роптање
на страдање у име Христа – није апостолског
духа. Да то страдање, ако не с радошћу,
оно с молитвом подносе, дата је свештеницима
благодат. Но узалуд
је благодат та када
се свештеници не показују у
свету као слуге Божије: у трпљењу многом,
у невољама, у бедама, у тескобама, у
ранама, у тамницама, у бунама, у трусовима,
у неспавању, у посту, у чистом, у знању,
у подношењу, у доброти, у Духу Светом, у
љубави нелицемерној, у речи истине, у
сили Божијој, с оружијем правде и на
лево и на десно, славом и срамотом,
куђењем и похвалом, као варалице а
истинити, као незнани а познати, као они
који умиру и ево смо живи, као накажени
а не уморени, као жалосни а који се
једнако веселе, као сиромашни а који
много обогаћују, као они који ништа
немају а све имају (2Кор
6, 1 – 10).
Јеси
ли у бригама, – не бој се, наша лака
садашња брига доноси нам вечну и од
свега претежнију славу, ако гледамо оно
што се не види, а не оно што се види, оно
што је вечно, а не оно што је времено
(2Кор 4, 17 – 18). Уживи се душом у душу
Апостола Павла и говори с њим: У
свему имамо невоље, али нам се не досађује;
забуњени смо, али не губимо наде; прогоне
нас, али нисмо остављени; обаљују нас,
али ен гинемо; и једнако носимо на телу
смрт Господа Исуса да се и живот Исусов
на телу нашем покаже. Јер ми живи једнако
се предајемо на смрт за Исуса, да се и
живот Исусов јави на смртноме телу нашем
(2Кор 4, 8 – 11).
************
Идем у
народ, питам се с њим и дописујем;
ослушкујем шта душа његова очекује од
свештеника, шта тражи, шта предлаже као
дневни ред свештеничког рада и наредне
свештеничке скупштине.
Прво:
СВЕШТЕНИК КАО МОЛИТВЕНИК
И ПОСТНИК!!! – Да, молитвеник и постник.
Храм је дом молитве; свештеник је мали
молитвеник, који је дужан да од своје
парохије начини дом молитве. Загледај
да није нечијим хајдуковањем протерана
молитва из твоје парохије, из једног
угла њеног, или из другог, или из самог
храма, или из срца једног, двојце твојих
парохијана? Је ли нечиста
која душа, или мисао, или осећање у твојих
парохијана, ти знаш средство за очишћење:
молитва и пост (Мт 17, 21; Мк 9, 29). Ако
нечисте душом неће да посте, пости ти
за њих; ако неће да се моле, моли се ти
за њих, јер молитва праведника може
много помоћи (Јак
5, 16).
Народ
се нуждава не попа већ духовника, који
ће га кроз мрачна страдања водити ка
животу вечном, који ће бити његов вођ и
душевођ. Уморан је народ
и болестан од свештеника који га укопавају
у ситне земаљске интересе. Трули душа
народна у ђубрету разних партизанстава
и ситничарстава. Треба је извући из тог
ђубрета – то је дужност свештеника, јер
ће сваки свештеник одговарати за сваку
душу сваког свог парохијана. Чувај се
да не будеш изговор за грехе, јер ти
сваки парохијанин има право рећи: ти си
одговор мој и изговор; кроз сва митарства
ти мораш са мном ићи. Тешко
оном човеку кроз кога долази саблазан
(Мт 19, 7) – Све
се овде своди на питање: како да свештеник
не буде саблазан, већ у свему и свачему
– свештенослужитељ.
То је друго
питање које тражи своје
решење.
*************
Ви
сте свештенство – вечно свештенство
(Јев 8, 24); то не заборављајте никад. Свака
ваша мисао мора бити – вечна мисао;
свако ваше осећање – вечно осећање;
свака ваша реч – вечна реч. Ваш живот
на земљи свештенички је ако је – вечан.
Ви сте позвани на живот вечни; будите
вечни, да би и друге могли чинити вечнима.
Ви сте морнари на лађи која морем
пролазнога живота плови у вечност и
спасава оне који се даве у њему. Ви не
смете бити пролазни; јесте ли то, онда
свештенство више није вечно, већ пролазно.
Ко ће вас у том случају уважавати? Ко
оправдати?
Ви идете
на скупштину; вратите нам се са оживљеним,
освеженим, подмлађеним осећањем вечности
свога свештеничког позива. Молимо вас,
све своје речи, сва своја решања пронесите
кроз безгрешну душу Господа Христа. ако
се Он обрадује, и народ ће се обрадовати;
ако Он заплаче, и народ ће заплакати.
************
Мене
мучи питање: зашто су нам храмови пусти?
– Да ли ће се свештеничка скупштина
промучити тим питањем, јер то треба да
је њено прво питање, на које је дужна
одговорити. То питање има као наличје
друго питање: зашто многи свештеници
служе Свету Литургију два или три пута
у години?iii
Еда ли зато што су храмови псти? Но за
вером оживљену душу свештеникову, храм
је пун Анђела, који саслужују
свештенослужитељу. Саслужује му и сва
твар, сва васељена, јер се и на Светој
Литургији приноси жртва за сву васељену.
Кад људи ућуте, камење проговори (Лк 19,
40) и Бога благослови.
************
Ново
питање: зашто је
исповест замрла? – Не значи ли то да се
пастири мало интересују стањем душе
своје пастве? Без исповести пастир не
мо+е знати своје, нити своји – њега.
Свештеник је позван да буде душезналац.
Колико душа исповеди, онолико и зна.
Тајна Исповести је огромна сила; у њој
је свештенику дата власт неба, јер је
речено: што
год свежете на земљи биће свезано на
небу, и што год раздрешите на земљи биће
раздрешено на небу (Мт
18, 18). Њоме свештеник детерминира живот
душе човечије на сву вечност; кроз њу
даје пасош за вечност. Исповедничка је
дужност пуна одговорности, за то, по
речима Светог Златоуста, исњповедник
треба да има велику мудрост и хиљаду
очију, да би испитао стање душе са сваке
стране“ (О
свештенству, IV,
113). – Дужност је то велика и света, и
власт највећа на
земљи. Јеси ли је употребио или
злоупотребио? Размишљај о томе; нарочито:
како успаване разбудити за исповест6;
како разбуђене упућивати; како
незаинтересоване заинтересовати?
*************
Имам
један предлог, који ће за многе граничити
јуродством, но ја ћу га изрећи: Главни
Одбор Свештеничког Удружења поступио
би православно и светосавски када би
учинио да Хилендар буде место где би се
одржала наредна свештеничка скупштина.
Нека браћа свештеници, поклонички
настројени, покушају да светосавском
молитвом и постом реше оно што годинама
сами нису могли решити. Верујем да би
једино на тај начин православно решили
своја питања, јер се сви недузи, све
нечистоте, све немоћи изгоне „једино
молитвом и постом“ (Мт
17, 21).
*************
Анђела
мирна, верног наставника, чувара душа
и тела наших, од Господа молимо! – Подај,
Господе! +++ (1923. година)
iПисано
под псеудонимом Горкоје:
поводом одржавања Свештеничке скупштине
у Скопљу (5 – 6. 9. 1923.), „Хришћански живот“,
1923, бр. 7 – 8.
ii
Апостолски, Павловски програм
о. Јустина (1Кор 15, 14 – 20).
iii
Ово питање се данас може
променити у овакво питање: Зашто многи
свештеници служе јендом месечно? Зашто
се држимо римокатоличке праксе која
забрањује свештеницима да служе саборно,
сви заједно? Тачније, на Другом ватиканском
концилу донета је одлука о тзв.
концелебрацији, тј. о томе да свештеници
могу да служе сви заједно (или како они
кажу да саслужују заједно) само неколико
пута годишње. Овде се поставља питање
зашто наше се наше свештенство приклања
тако нечему. Зашто не желе да врате у
зашто се боре тако жустро против вековног
устројства Цркве по којем СВИ СВЕШТЕНИЦИ
И САВ НАРОД ЈЕНДЕ ПАРОХИЈЕ ЗАЈЕДНО
СЛУЖЕ!!!!! А не да нам продају те латинске
лажи под велом Православног Предања.
Зашто и по нашим Црквама у којима има
више свештеника само један служи док
остали блеје и ко зна шта све не раде
на Литургији? Зашто у свим нашим Црквама
нема ђакона? Зашто смо се повели за
латинском праксом па смо и ми као и они
избацили ђаконе, или их у бољем случају
(исто као и они) пробласили за не тако
обавезан чин у Цркви, па их негде има
по Црквама а негде нема. У зависности
да ли и какав новчани плен ће им свештеници
дати. (прим. приређ.)
Нема коментара:
Постави коментар