ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Из књиге Сетве и жетве, чланци и мањи списи, у Сабрана дела, том 20, Београд 2007, 

стр 442.

РАЗМИШЉАЊА ПРЕД СВЕШТЕНИЧКУ СКУПШТИНУⁱ

Замислите да је наша планета улетела у огроман мртвачки сандук који се херметички затворио над њом. Шта би радили људи; шта би радило биље, шта животиње; и просјаци; шта философи и свештеници? Једно, само једно: очајно би ударали у поклопац и бокое сандука, да би га пробили и извукли се из њега. Авај, наша јадна планета је давно у таквом мртвачком сандуку. То мучно осећа биље, то болно осећају животиње, то мало или ни мало осећају људи, но свештеници су дужни осећати то највише, најпуније, најочајније. И алармирти људе, пробудити њихово дремљиво срце и успаване савести, пробудити на опасност у којој се земља налази. Пријатељу, брате, ми смо у мрт5вачком сандуку; наш живот на земљи је гушење у том сандуку; горчином је премазана земља; горчином је премазано свако људско срце, свако људско тело. Чиме, чиме ћемо разблажити ту горчину? Како ћемо изаћи из пелен – горке атмосфере земљине? Где је тај продор, тај отвор на мртвачком сандуку? – Тај отвор постоји, но њега човек може видети само оком вере, и проћи кроз њега само – окриљен новом љубављу. Тај отвор је – Васкрсење Христово. Кроз њега струји свежина вечности у загушљиву, гробовску атмосферу наше земље; кроз њега улази блага душа Христова у горка срца људска. То једино даје смисао бесмисленом трагизму живота на земљи. Без тога – све је бесмислени хаос и ужас.

Осећање и сазнање да се налазимо у мртвачком сандуку из кога се излази једино Васкрсењем Христовим, треба да нормира делатност свих људи, нарочито свих свештеника. То треба да је дормула свештеничког рада, то и програм.ⁱⁱ Но то треба да буде не само дневни ред наредне свештеничке скупштине, већ свакодневни дневни ред свештеничког рада уопште. Живот је мука и страдање; Христос је благовесник, јер је осмислио и освештао и муку и страдање као средства спасења. Отуда је апостолски и свештенички позив, позив – на свештено страдање и муку. Роптање на страдање у име Христа – није апостолског духа. Да то страдање, ако не с радошћу, оно с молитвом подносе, дата је свештеницима благодат. Но узалуд је благодат та када се свештеници не показују у свету као слуге Божије: у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у тескобама, у ранама, у тамницама, у бунама, у трусовима, у неспавању, у посту, у чистом, у знању, у подношењу, у доброти, у Духу Светом, у љубави нелицемерној, у речи истине, у сили Божијој, с оружијем правде и на лево и на десно, славом и срамотом, куђењем и похвалом, као варалице а истинити, као незнани а познати, као они који умиру и ево смо живи, као накажени а не уморени, као жалосни а који се једнако веселе, као сиромашни а који много обогаћују, као они који ништа немају а све имају (2Кор 6, 1 – 10).

Јеси ли у бригама, – не бој се, наша лака садашња брига доноси нам вечну и од свега претежнију славу, ако гледамо оно што се не види, а не оно што се види, оно што је вечно, а не оно што је времено (2Кор 4, 17 – 18). Уживи се душом у душу Апостола Павла и говори с њим: У свему имамо невоље, али нам се не досађује; забуњени смо, али не губимо наде; прогоне нас, али нисмо остављени; обаљују нас, али ен гинемо; и једнако носимо на телу смрт Господа Исуса да се и живот Исусов на телу нашем покаже. Јер ми живи једнако се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави на смртноме телу нашем (2Кор 4, 8 – 11).

************

Идем у народ, питам се с њим и дописујем; ослушкујем шта душа његова очекује од свештеника, шта тражи, шта предлаже као дневни ред свештеничког рада и наредне свештеничке скупштине.

Прво: СВЕШТЕНИК КАО МОЛИТВЕНИК И ПОСТНИК!!! – Да, молитвеник и постник. Храм је дом молитве; свештеник је мали молитвеник, који је дужан да од своје парохије начини дом молитве. Загледај да није нечијим хајдуковањем протерана молитва из твоје парохије, из једног угла њеног, или из другог, или из самог храма, или из срца једног, двојце твојих парохијана? Је ли нечиста која душа, или мисао, или осећање у твојих парохијана, ти знаш средство за очишћење: молитва и пост (Мт 17, 21; Мк 9, 29). Ако нечисте душом неће да посте, пости ти за њих; ако неће да се моле, моли се ти за њих, јер молитва праведника може много помоћи (Јак 5, 16).

Народ се нуждава не попа већ духовника, који ће га кроз мрачна страдања водити ка животу вечном, који ће бити његов вођ и душевођ. Уморан је народ и болестан од свештеника који га укопавају у ситне земаљске интересе. Трули душа народна у ђубрету разних партизанстава и ситничарстава. Треба је извући из тог ђубрета – то је дужност свештеника, јер ће сваки свештеник одговарати за сваку душу сваког свог парохијана. Чувај се да не будеш изговор за грехе, јер ти сваки парохијанин има право рећи: ти си одговор мој и изговор; кроз сва митарства ти мораш са мном ићи. Тешко оном човеку кроз кога долази саблазан (Мт 19, 7) – Све се овде своди на питање: како да свештеник не буде саблазан, већ у свему и свачему – свештенослужитељ. То је друго питање које тражи своје решење.

*************

Ви сте свештенство – вечно свештенство (Јев 8, 24); то не заборављајте никад. Свака ваша мисао мора бити – вечна мисао; свако ваше осећање – вечно осећање; свака ваша реч – вечна реч. Ваш живот на земљи свештенички је ако је – вечан. Ви сте позвани на живот вечни; будите вечни, да би и друге могли чинити вечнима. Ви сте морнари на лађи која морем пролазнога живота плови у вечност и спасава оне који се даве у њему. Ви не смете бити пролазни; јесте ли то, онда свештенство више није вечно, већ пролазно. Ко ће вас у том случају уважавати? Ко оправдати?

Ви идете на скупштину; вратите нам се са оживљеним, освеженим, подмлађеним осећањем вечности свога свештеничког позива. Молимо вас, све своје речи, сва своја решања пронесите кроз безгрешну душу Господа Христа. ако се Он обрадује, и народ ће се обрадовати; ако Он заплаче, и народ ће заплакати.

************

Мене мучи питање: зашто су нам храмови пусти? – Да ли ће се свештеничка скупштина промучити тим питањем, јер то треба да је њено прво питање, на које је дужна одговорити. То питање има као наличје друго питање: зашто многи свештеници служе Свету Литургију два или три пута у години?ⁱⁱⁱ Еда ли зато што су храмови псти? Но за вером оживљену душу свештеникову, храм је пун Анђела, који саслужују свештенослужитељу. Саслужује му и сва твар, сва васељена, јер се и на Светој Литургији приноси жртва за сву васељену. Кад људи ућуте, камење проговори (Лк 19, 40) и Бога благослови.

************

Ново питање: зашто је исповест замрла? – Не значи ли то да се пастири мало интересују стањем душе своје пастве? Без исповести пастир не мо+е знати своје, нити своји – њега. Свештеник је позван да буде душезналац. Колико душа исповеди, онолико и зна. Тајна Исповести је огромна сила; у њој је свештенику дата власт неба, јер је речено: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу (Мт 18, 18). Њоме свештеник детерминира живот душе човечије на сву вечност; кроз њу даје пасош за вечност. Исповедничка је дужност пуна одговорности, за то, по речима Светог Златоуста, исњповедник треба да има велику мудрост и хиљаду очију, да би испитао стање душе са сваке стране“ (О свештенству, IV, 113). – Дужност је то велика и света, и власт највећа на земљи. Јеси ли је употребио или злоупотребио? Размишљај о томе; нарочито: како успаване разбудити за исповест6; како разбуђене упућивати; како незаинтересоване заинтересовати?

*************

Имам један предлог, који ће за многе граничити јуродством, но ја ћу га изрећи: Главни Одбор Свештеничког Удружења поступио би православно и светосавски када би учинио да Хилендар буде место где би се одржала наредна свештеничка скупштина. Нека браћа свештеници, поклонички настројени, покушају да светосавском молитвом и постом реше оно што годинама сами нису могли решити. Верујем да би једино на тај начин православно решили своја питања, јер се сви недузи, све нечистоте, све немоћи изгоне „једино молитвом и постом“ (Мт 17, 21).

*************

Анђела мирна, верног наставника, чувара душа и тела наших, од Господа молимо! – Подај, Господе! +++ (1923. година)

iПисано под псеудонимом Горкоје: поводом одржавања Свештеничке скупштине у Скопљу (5 – 6. 9. 1923.), „Хришћански живот“, 1923, бр. 7 – 8.

ii Апостолски, Павловски програм о. Јустина (1Кор 15, 14 – 20).

iii Ово питање се данас може променити у овакво питање: Зашто многи свештеници служе јендом месечно? Зашто се држимо римокатоличке праксе која забрањује свештеницима да служе саборно, сви заједно? Тачније, на Другом ватиканском концилу донета је одлука о тзв. концелебрацији, тј. о томе да свештеници могу да служе сви заједно (или како они кажу да саслужују заједно) само неколико пута годишње. Овде се поставља питање зашто наше се наше свештенство приклања тако нечему. Зашто не желе да врате у зашто се боре тако жустро против вековног устројства Цркве по којем СВИ СВЕШТЕНИЦИ И САВ НАРОД ЈЕНДЕ ПАРОХИЈЕ ЗАЈЕДНО СЛУЖЕ!!!!! А не да нам продају те латинске лажи под велом Православног Предања. Зашто и по нашим Црквама у којима има више свештеника само један служи док остали блеје и ко зна шта све не раде на Литургији? Зашто у свим нашим Црквама нема ђакона? Зашто смо се повели за латинском праксом па смо и ми као и они избацили ђаконе, или их у бољем случају (исто као и они) пробласили за не тако обавезан чин у Цркви, па их негде има по Црквама а негде нема. У зависности да ли и какав новчани плен ће им свештеници дати. (прим. приређ.)

Close

СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ, ГОСПОДИНУ П. Ј. КОЈИ ПИТА: ЗАШТО СЕ ПАЛИ КАНДИЛО ПРЕД ИКОНОМ

Прво зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос: Ја сам светлост свету. Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава суше наше.

Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља, пред којим палимо кандило. Јер су свеци назвати: синови светлости.

Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да би се потрудили тако са ревношћу око заповести Спаситељеве: тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела.

 

Четврто, да то буде мала жртва наша Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави наше према Ономе, од кога у молитви просимо и живот и здравље и спасење и све оно што само безгранична небеска љубав може дати.

Пето, да то буде страшило злим силама, које нас нападају понекад и при молитви и одводе нам мисли на другу страну од Творца нашега. Јер зле силе воле таму и тржу се од сваке светлости, нарочито од оне која је намењена Богу и Његовинм угодницима.

Шесто, да нас подстакне на самопрегоњење. Као што јелеј и фитиљ горе у кандилу, покорни вољи нашој, тако нека горе и душе наше пламеном љубави у свима страдањима, покорни вазда вољи Божијој.

Седмо, да нас научи, да као што кандило не може да се запали без наше руке тако ни срце наше, то унутрашње кандило наше, не може се запалити без светог огња Божије благодати, ма било испуњено свим врлинама. Јер све су врлине наше као гориво, а од Бога је огањ, што их зажиже.

Close

Протојереј – ставрофор професор др Лазар Милин, Текст преузет из књиге „Научно оправдање религије5. Натприродно откривена религија“, Београд, 1993, стр. 408 – 409. ЕКУМЕНИЗАМ

У наше време у целом хришћанском свету се пуном паром проповеда екуменизам. То није нека посебна вера, нити нека посебна црква, нити пак заједничка, васељенска црква. То је смао једна покрет са циљем да се разједињени хришћани најпре међусобно упознају, затим збилиже и најзад – као крајњи циљ, уједине, тако да се остваре речи Спаситељеве: „биће једно стадо и један пастир“ (Јн 10, 16).

Свако, ко је ма и најмање хришћанин, ко и најмање познаје садржину и дух Еванђеља, мора без икакве ограде и околишења признати четири ствари.

Прво, познавајући људску огреховљену и грехољубиву природу, затим околности у којима се хришћани налазе, као и разне врло снажне политичке утицаје на ток догађања у свету, мора увидети да је тај свети циљ врло далеко од свога остварења.

Друго, постављени крајњи циљ је несумњиво еванђелски, и радити на његовом остварењу, то значи радити на остварењу Спаситељеве жеље.

Треће, метод екуменизма: упознавање, приближавање, узајамна љубав и узајамна помоћ хришћана, то мора и треба да буде свеопшта политика Цркве и свих верских заједница које се називају Христовим именом. Отуда порицати екуменизам, значи порицати суштину практичног хришћанства. А то је велики грех. Због тога су, ваљда, све протестантске конфесије и све помесне православне цркве ушле у састав Екуменског савета цркава чија је централа у Женеви. Римокатоличка црква није званично члан тога друштва, али се бар не односи према њему непријатељски, и шаље своје посматраче на његове конференције и конгресе.

Четврто, Екуменски савет цркава ту екуменску идеју не само што речју проповеда, него и делом остварује.

Сада пред нас искрсава питање: какви су међусобни односи апологетике и екуменизма. Да ли једна оваква апологетика, која до ситница истерује на чистину питање правог откровења, и праве Цркве стоји у супротности са екуменском идејом? Да ли она такву идеју помаже, или је напротив подрива и разводњава? Нипошто је не подрива. Ова апологетика не одише мржњом ни према коме. Никога она не анатемише, никога не клевета, никога не назива увредљивим изразима. Њен писац је свестан да је љубав врховни закон Еванђеља и стара се да се о тај закон у овој апологетици ничим не огреши.

Но, може неки критичар запитати: каква је то љубав кад се у овој књизи износе онако црне слике и поразне критике ислама, римокатолицизма и протестантизма, па и свих других религија осим православна?

Овај приговор очигледно почива на погрешном схватању љубави. Љубав се не сме схватати као неко мажење, умиљавање, улагивање и затварање очију пред оним што се противи еванђелској истини. Љубав и истина не могу и не смеју бити у два супротна табора. Свето писмо каже: „Бог је љубав“ (1Јн 4, 16), а истовремено Спаситељ тврди о себи: „Ја сма Пут, Истина и Живот“, (Јн 14, 6). Ако је Бог уједно и љубав и истина, онда је јасно да се та два својства не могу супротстављати. Примењено на однос апологетике, која тражи еванђелску истину, и екуменизма, који проповеда и примењује еванђелску љубав, значи да међу њима не може бити никакве супротности. Није то одсуство љубави ако апологетика, између два супротстављена мишљења, каже отворено које је од та два мишљења тачно. Па у томе се и састоји права љубав: указати ближњему на погрешке. Каква би то била љубав, и какав екуменизам, ако би се захтевало да нико не износи своје гледиште, макар било и објективно истинито, тек зато да се онај други са супротним гледиштем не би увредио? Ван сваке сумње, то би била лажна љубав.

У ту сврху, размене мишљења и излагања разних ставова о појединим проблемима вере и Цркве, Екуменски савет цркава организује врло често разне конгресе, конференције и теолошке дијалоге на којима се расправљају исти проблеми које расправља и апологетика. Према томе, за такве састанке и дијалоге апологетика је неопходна. Дакле, доказ више да она управо помаже екуменска настојања за узајамним упознавањем и разумевањем. Само на тај начин, у дијалозима прожетим хришћанском истинском љубављу може се остварити онај диван текст са православне литургије: „Љубимо јенди друге, да бисмо јендодушно исповедали: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву“.

Патријарх српски Архиепископ Пећки и Митрополит београдско - карловачки Г. Г. Павле 12. новембра 1992. године у Швајцарској. БЕСЕДА ИЗГОВОРЕНА НА ОТВАРАЊУ ЕКУМЕНСКОГ ДИЈАЛОГА О ПОМИРЕЊУ

Ваша Узоритости,

Ваша Еминенцијо, Ваша Преузвишености!

Састасмо се у овој земљи мира, у којој живе грађани неколико народности и неколико вера, у земљи слободе, која вековима није била у непријатељству са другим државама, нити је у њој долазило до грађанских ратова. Дођосмо овамо ми, представници трију вера и чланови трију народности, из крајева у којима бесни рат, који је до сада однео хиљаде људских живота, и непрестано их односи; уништио толико са муком стеченог имања, унесрећио толико људу, жена и деце, учинивши од њих прогнанике са својих вековних огњишта.

Састасмо се овде (јер се на жалост и срамоту нашу не могосмо састати у миру ни у једном нашем крају и месту) да се најпре обратимо Богу, Оцу нашем Небеском, да нам пружи своју помоћ како би од несретне браће, која не знају шта раде, постали браћа која знају шта раде. Као такви да из ове земље мира упутимо позив свима члановима наших вера, свима члановима наших народа, и онима који њима управљају, да се угледамо на народ ове земље да престане безумно крвопролиће, да престане мржња и фанатизам и да се у миру, праведно размотре и реше питања и спорови који сус е испречили између до јучерашњих суграђана и комшија, који су то били кроз векове.

Свакако да је и у овој земљи долазило до међунационалних и међуверских несугласица, али су их они знали да решавају на људски достојан начин. Зашто и ми тако не поступамо, ако смо заиста људи од вере у јендог заједничког Бога, нашег Створитеља и Доброчинитеља, али и Судију праведнога, под чијим свевидећим оком сви стојимо, чија правда мери једнаком за све мером и Који ће нам и у оном непролазном свету платити по заслузи, или вечним добром за добро, или вечним мукама за зло које смо чинили, а што представља једно од главних учења свих трију наших вера.

На правду и човечност прама свима људима упућује нас заједнички Бог, поручујући преко Светог писма да Он не гледа ко је ко, него је у сваком народу Њему мио онај који се Њега боји и твори правду (Дап 10, 34 - 35). А у светој књизи муслимана, Курану, верни се опомињу: „Нека вас не наведе мржња према (неким) људима да не будете праведни. Заиста Бог зна шта ви радите“ (Сура, 5, 9), које било вере, јер гинемо и пропадамо сви редом.

Може бити само интерес сатане, шејтана, који је по Еванђељу „човекоубица од почетка“ (Јн 8, 44) и који се радује нашој пропасти. А и у Курану се казује да је ђаво бунтовник против Бога, отворен непријатељ људи, који слушајући њега, постају „непријатељи једни другима“ (Сура, 4, 117; 21, 23).

Да смо искрено слушали Бога и Његове заповести, не би ни дошло до ових страхота у које уђосмо. Сада је узалудно да бацамо кривицу једни на друе. Злочинаца и злочина има на све стране и само Божија правда и Његова вога моћи ће да измери колико на којој страни више, а на којој мање. Тражити за себе и свој народ право да се од злочина и злочинца брани на исти начин, нечовештвом и злочином, недостојно је и нас као људи и које су кроз векове учили Свети да не чинимо зло у име добра. Недостојно је то и наших вера. дужност је и нас и наших вера да осудимо злочине са било које стране, и оградимо се од злочинаца и нељуди ма коме народу припадали и ма којој вери говорили да припадају.

Изићи из ових несрећа моћи ћемо само ако се отргнемо од власти ђавола, зла и мржње и искрено приђемо Богу и правди Његовој. Ако се пред Њим искрено покајемо, исправимо свој став и поступање према принципу: „Колико до вас стоји, мир имајте са свима људима“ (Рим 12, 18).

Тада ће Бог правде бити с нама, послати мир свој међу нас овако закрвљене и понижене пред Богом, и пред светом и пред нама самима.

Дочекали смо да нас људи из света позивају на мир, демократију, човечност, нас који се хвалимо хиљадугодишњом културом, који истичемо писменост наших владара и велможа у вековима у којим асу владари других народа били неписмени и поједина европска племена била ван писмености, живела у праисторији. И биће срећа ако том опором поуком дођемо себи.

Све људе добре воље, и у овом граду и у овој земљи и у целом свету, да замолимо да упуте молитву Богу за нас недостојне и да нам најбољом вољом помогну да се са пута зла вратимо на пут човечности, мира и узајамног разумевања, да се отргнемо од зла и приђемо Богу, себи и добру свих нас. Нека Господ благослови да овај наш састанак доведе до остваривања тога циља.

SVESTENI KANONI O VAZNOSTI BESEDNISTVA

19. канон Пето – шестог Васељенског сабора

Предстојници Цркава треба сваки дан, а особито у дане Господње (= у недеље), да уче сав клир и народ речима благочешћа изабирајући из божанственог Писма мисли и судове Истине, и да не преступају већ установљене одлуке (`ορους) или предање (παραδοσις) Богоносних Отаца. Него, ако се и покрене (као нејасна) нека Светописамска реч, нека је не тумаче другачије, него како су је изложили у својим списима Светила и Учитељи Цркве (=Свети Оци), и нека у њима већма благоуспевају, него ли да састављају своје науке (=беседе), јер бива, кад су у томе неискусни, да се удаље од доличнога (смисла). Јер кад народи, науком напред речених Отаца, дођу до познања основних (истина) и врлина, и до онога што је некорисно и за одбацивање, онда (свој) живот преуређују на боље, и не бивају заробљени слабошћу незнања, него, пазећи на науку (у Цркви), располажу собом тако да не падају у зло, и спасење своје изграђују, страшећи се и претећих казни.

Изрази `οροι и παραδοσις = одлуке и предање значе догматске одредбе и богословска предања Отаца и Сабора: Символ вере Никеје и Цариграда, орос вере Халкидонског и др. Васељенских Сабора. Јер како је говорио о. Г. Флоровски, Отачке и Саборске догматске одлуке о вери нису „мртве формуле и безживотне дефиниције“, него безусловна правила спасоносне вере и живота, неподложна променама и преиначењима, јер је на Саборима Богооткривена Истина, срцем и разумом словесно исповеђена и исказана као Богонадахнута жива Реч Божија, реч Богочовечанска, како је говорио св. о. Јустин Поповић. Зато су Св. Оци и улагали толико свељудског труда, истинсог умног подвига, да и словесно, у богодоличним речима, како каже св. Василије, артикулишу Божанско усмено и писмено Откровење „предато нам у тајни“ (види канон 92. св. Василија), као што Црква пева Св. тројци Јерараха: „Добивши мусрост од Бога, као други Апостоли Христови, словесношћу знања састависте догмате, које су претходно простим речима, али са знањем и силом Духа Светога, поставили Рибари (=Апостоли). Јер је тако требало да наша проста вера добије састав (της συστασιν =конституисање, потпуно одређење, дефинисање) кроз вас, Свечасни Оци“ (Кондак Св. Три Јерарха, у грчком Минеју Сједален по 3. песми).

Канон наглашава важност Јеванђелске науке = проповеди у Цркви, и истовремено Светоотачког учења, као живог Предања у једној и непрекинутој Заједници Цркве, која је Екуменска не само географски, него и историјски, тј. не само једна иста и истоветна у простору, него и у времену. То значи Црква Једна, Света, Саборно – Католичанска и Апостолска. Зонара подсећа да је ап. Павле Тимотеју (I, 3, 2) и Титу (1, 9) писао да епископ треба да је способан: да народ учи правој вери, да теши здравом науком, и покара противнике. Аристид (и Валсамон) подсећа да по 58. канону Апостолском: епископ или презвитер за немарност у поучавању клира и народа, најпре бива одлучен од општења, а за даљи немар и свргнут.

Тумачење Никодима Светогорца:

Канон одређује да предстојатељи Цркава, пре свега епископи, а за њима и свештеници, сваки дан поучавају сав клир и народ, а особито недељом. Пошто су у те дане хришћани, оставивши послове своје, сабирају у црквама и слушају божанске речи, стога им и они који их тим данима поучавају већу чине корист. Али, да не поучавају својим речима и мислима, него речима Светог Писма, не излазећи из оквира саборима потврђених појмова и догмата вере икли предања богоносних Отаца. И ако понеки пут говоре о речима Писма, нека их не тумаче на други начин до онако како су их у списима својим тумачили учитељи Цркве. И да се више старају да поучавају речима божанских Отаца него да састављају своја слова, да не би, служећи се њиховим појмовима и не могавши понекад добро да их разумеју, отпали од онога што је прикладно и од Истине. Јер народи, учећи се из самих отачких учења шта је корисно за душу, а шта некорисно, измењују живот свој од злога ка врлинском и од таме незнања ослобађају се. слушајући пак и чувши о казнама и мукама паљкленим, које намењене су злима, из страха тога одвраћају се од злоћа и спасење своје изграђују. Али и 19. канон Лаодикијског сабора каже да поучавање бива прво на литургији, од стране епископа.

2. канон Семог Васељенског сабора

/Да треба (ново)рукополагани епископ да чврсто прихвата да чува Каноне, а ако не, да се не рукополаже/

Пошто певајући сједињујемо се с Богом: „У наредбама (δικαιωμασι = законима) Твојим поучавам се; нећу заборавити речи Твоје“ (Пс 118, 6), – спасоносно је за све хришћане да то чувају, а нарочито за оне који имају свештенички чин. Зато одређујемо: да сваки који ће бити постављен на епископски степен, треба свакако да зна Псалтир, да би се из њега упутио да и сав свој клир поучава. Нека, зато, од митрополита буде марљиво испитиван: да ли је готов да са удубљивањем, а не тек површно, чита Свете Каноне, и Свето Јеванђеље, и књигу Божанствени Апостол, и сво Божанско Писмо, и по Божанским заповестима понаша се и учи свој народ. Јер „суштина наше Јерархије јесу богопредане речи“, то јест право познање Божанствених Писама, као што је Велики Дионисије рекао (Ареопагит, О Црквеној Јерархији, 1, 4). Ако се, пак, (дотични) колеба и није с љубављу готов да тако чини и учи, нека се не рукополаже. Јер је пророчки рекао Бог: „Ти си одбацио познање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не свештенослужиш“ (Ос 4, 6).

У Новелама 6, 1, 8 (из 535. год) и 123, 2 (из 546. год) цар Јустинијан је писао: да епископ пре хиротоније чита Свете Каноне (види и еп. Никодим Милаш, Црквено право). – Валсамон сматра да је овај канон донет као последица великог незнања, и народа и епископа, у време Иконоборства, када су за епископе олако постављани и неуки људи. Канон 2. уствари примењује одлуку из 1. канона прво на епископа, и из њега се види зашто је у епископско Исповедање вере унето и обећање – заветовање да ће држати и чувати све одредбе Св. Отаца и Сабора, догматске и канонске, јер Канонски поредак Цркве није мање важан од догматског, за њено истинско битисање и спасоносно делање.

Схолија (10. век) каже: „Не треба се чудити што се зражи знање Псалтира и др.свештених наука, јер се у време ИСавријског злочашћа и Иконоборачке јереси једва назирао понеки међу архијерејима да је знао Давидове Псалме“ (код Бенешевића).

Овај канон најбољи је одговор разним протестантима, сектама, и др. незналицама, који говоре да Православна Црква, тобож, не држи како и колико треба Свето Писмо. Али, треба знати да све Божије речи, наредбе, заповести, сведочанства итд. мање – више су у Св. Писму и код Отаца, па дакле и у Црквеним богословско – литургијским и канонско – моралним текстовима Цркве, поистовећене. А те речи су, не смао књижевни текстови, него су исте оне творачке речи – λογοι – логоси – Божији, којим је Бог створио, и твори, и обнавља свет и нас људе, и који су усађени у природу створенога као божанска начела (=принципи) и назначења. Они су изражени кроз речи, Литургију, Догмате, Каноне Цркве. – Св. Ареопагит под Богопреданима речима подразумева пре свега Јеванђеље, а шире и све Свето Писмо, али су код њега λογοι, логоси, као и код св. Максима и др. Отаца, повезани са тајном Ипостасног Логоса Божијег Христа, и зато су христолошки и христоцентрични – то су речи Живота Вечнога (Јн 6, 68).

Тумачење Никодима Светогорца:

И сви пак лаици хришћани треба да проучавају праведне законе Божије и да не заборављају речи Његове, као што и појући сваки дан заједноса пророком обећавају, а нарочито и понајвише свештенослужитељи. Тога ради овај канон одређује да онај ко ће постати епископ треба да зна све речи Псалтира како би њима поучавао и народ свој, те да би се и он учио. Такође га митрополит треба са сигурношћу испитати да ли је рад да у дубину и са поимањем појмова, а не површно и само по речи, чита свете каноне које смо навише набројали, Свето Јеванђеље, Дела Апостолска и цело Свето Писмо, и не само да их чита, него и да се онако како налажу и опходи и да на основу њих поучава стадо своје. Јер, као што говори Дионисије Ареопагит, суштина и састав црквене јерархије јесу богомпредане речи, то јесте истинско поимање и тачно знање божанских Писама. Ако се пак двоуми и није вољан да сам тако чини и друге томе учи, нека не бива епископ, јер Бог кроз пророка Осију каже: „Ако ти знање закона мојих изагнаш из речи својих и ја ћу изагнати те из чина свештенства мога“ (Ос 4, 6).

ПРОТОЈЕРЕЈ – СТАВРОФОР ДР ЛАЗАР МИЛИН Предавање одржано свештеницима Епархије жичке КАКО ПРИПРЕМАМ ПРОПОВЕД

Спаситељ је, покрај општих моралних обавеза које се тичу сваког Његовог следбеника, дао ученицима неколико заповести које се тичу само њих. Једна д тих заповести је дужност вршења Свете литургије. Кад је Спаситељ благословивши хлеб дао ученицима да једу, а потом благословивши чашу с вином дао ученицима да пију, рекавши да је то тело и крв Његова за спасење њима и многима, додао је још и речи: „Ово чините за мој спомен“ (Лк 22, 19). Друга заповест дата ученицима јесте да људима притичу у помоћ својим молитвама, рекавши им: „...болесне исцељујте, бесове изгоните...“ (Мт 10, 8). Да су то Његови ученици и њихови непосредни наследници чинили молитвом, сведочи апостол Јаков поучавајући хришћане: „Болује ли ко међу вама, нека призове презвитере црквене и нека врше молитву над њим“ (Јак 5, 14). Значи, већ у то доба свештеникова молитва за исцељење болних била јепозната пракса, заснована на претходној Спаситељевој заповести датој ученицима. А, трећа заповест Спаситељева, дата непосредно учницима, гласи: „Идите по свему свету и проповедајте Еванђеље свакоме створењу“ (Мк 16, 15).

Беседа се не сме изоставити

Бесплодно је, а и бесциљно, расправљати која је од тих трију дужности најважнија. Пошто све три заповести долазе од највишег ауторитета, од самог Спаситеља, оне су за нас подједнако обавезне и ниједна се не сме занемарити. Другим речима, свештеник колико год је дужан да служи Свету литургију и да чита молитве за спасење верних, толико је дужан и да беседи, не улазећи у процењивање која је од тих дужности верницима потребнија и кориснија.

Понекад се укорењивала погрешна пракса тако да се само служила Света литругија без иједне речи поуке. То је скроз погрешно. Иако су литургијски текстови и символичке радње установљени баш за то да би били извесна поука присутнима, ипак, то није довољно. Литургијске песме, чак и кад би се певале на српском језику морале би имати одређене коментаре да би их верници могли разумети, јер у њима су често употребљене алузије на поједине догађаје из библијске или црквене историје који нису увек познати свим посетиоцима Цркве. То исто се може рећи и о символичким радњама. Ко од верника зна шта символички представља мали, а шта велики вход?

Зато, ма колико да наши литургијски текстови садрже сами по себи једну дубоку поуку, и ма колико да су символичке радње на литургији целисходне, величанствено лепе и символички значајне, свештеник не сме да их употреби као неку врсту замене за беседу. То нипошто. Нити треба чекати да владика пошаље распис да се мора беседити. Распис је дат деветнаест векова пре него што се родио икоји данашњи владика. Дат је од највише црквене власти – од самог Спаситеља – и то тако изричито да не дозвољава никакав пропуст, никакве ферије и никакво везивање само за литургију, него та обавеза прати свештеника увек, у свакој прилици, у свакој ситуацији, било да је то слава, преслава, почетак школске године, важни историјски догађаји, изузетне природне појаве при којима је потребна реч, утеха и охрабрење, недаће или радосни доживљаји – свуда треба да се чује свештеникова реч. На литургији поготово, чак и онда када је присутно само неколико верних. Јер, ако је Спаситељ говорио само једној жени, Самарјанки, с којим правом ми тражимо већи, многобројнији аудиторијум?!

На амвон се не излази неспреман

Бесеђење је, дакле, свештеникова дужност, и то света дужност као и литургисање, као и обављање свих других свештенорадњи. За сваку свештенорадњу свештеник се мора приремити – ви знате да се свештеник припрема не смао за литургију него чак и кад му дође неко са молбом да му се чита било која молитва, свештеник ће тада у Требнику наћи ону молитву коју за себе чита пре него што почне да чита молитву за другог. Тако, дакле, као што постоји припремање за Литургију и читање молитава за верне, тако исто мора да постоји и припрема за беседу. Велики је грех, па чак и опасност служити Литургију неспреман. А, исто тако, човек се излаже греху и опасности ако изађе на амвон неспреман. Неспремном беседнику може се десити да изишавши на амвон прича свашта. Тиме он нехотично излаже и руглу и подсмеху, па оправданој критици и Христову науку, Еванђеље, Цркву, религију уопште, и постиже сасвим супротан ефекат од оног који жели да постигне. Може му се десити да због неспремности падне чак и у јерес било у виду тобожње мистике и дубине мисли, било у виду тобожње рационалне логике и разложности. Немојте нипошто мислити да су проповедање јереси и излагање подсмеху Христове науке мали греси.

Исто тако неспреман беседник излаже себе и бројним опасностима. Не само данас, него и раније, слушаоци нису били једнаки ни у погледу природне интелигенције, ни у погледу школске спреме, нити у погледу политичких схватања, а ни у погледу циља због којег су дошли у Цркву. Из Еванђеља знамо да су многи пратиоци и слушаоци Христови ишли за Њим да би се дивили Његовој науци. Многи су опет били само случајни пролазници кој су се задржавали да чују и виде зашто су се то искупили толики људи. А, многи су дошли да га слушају не би ли га ухватили у речи. Немојте очекивати за себе као беседнике ништа повољније околности него што их је имао Христос. Тим пре, што Он својим ученицима никад није обећао неку бољу судбину него што је била Његова. Зато Он и саветује: „Будите мудри као змије и безазлени као голубови“. Тај савет и упутство обавезују нас у свакој животној ситуацији, а у беседи поготоо. А змијска мудрост беседника састоји се у томе што мора да мери своје речи, да му не би спала са језика каква незгодна реч или ружна мисао, нити нешто што би могло слушаоце саблазнити, нити нешто што би могло послужити као повед за оправдано политичко гоњење, или бар за политички подсмех.

Примери неспремне беседе

Да ове моје речи не би изледале смао као голе фразе са циљем да вас застраше, навешћу понеки пример, иако примера, нажалост, има много.

Слушао сам једног свештеника кад је говорио о загробном животу. Он је тако детаљно, пластично и материјално описао путовање душе кроз митарства као да је лично већ једанпут пропутовао тим путем. Чак је спомињао и то како анђели одмах поведу душу пред Господа, где Му се она трипут поклони, па то исто учине и трећег дана после смрти, када је поново одводе да се трипут поклони Господу. И ткао редом кроз сва митарства, све до четрдесетог дана. Слушаоци су се очигледно снебивали.

Један беседник је говорио на Ивањедан. Почео је са рођењем св. Јована Крститеља а продужио са Жикицом Шпанцем и устанком у Белој Цркви, као да никада није чуо да је са амвона забрањено проповедати политику. Други је понесен током историјских догађаја и својих неконтролисаних мисли у свој говор уплео политичке догађаје датог места и ондашње политике и личности, па је директно узвикнуо: „Доле Цинцари, доле Цигани“ – алудирајући отворено на две тада истакнуте политичке личности. Један је говорио о светом Сави као самоуправљачу и претечи самоуправног система, па су се присутни смао значајно погледали и подгуркивали. Један беседник, који је на амвон изашао очигледно неспреман, говорио је о љубави према непријатељу. Желећи да што пластичније прикаже како је то тежак захтев, наведе пример: „Ето, да ли би ти могао волети човека који ти је завео жену? О, браћо моја“ – вели беседник – „Тешко је то. Али то Господ од нас тражи!“ Сви су слушаоци ником поникнули и у црну земљу погледали, а да је претходно спремао беседу, такву ситуацију би сигурно избегао и ухватио би се у коштац с поменутим проблемом само баш онда, ако би му дошао неки човек са конкретном жалбом и питањем шта да учини.

Празнина

Има и других опасности од неспремне беседе. Један стари свештеник ми је причао како је неки пастор, који је важио за доброг беседника, изишао на предикаоницу неспреман. Усред беседе стане му мисао. Није умео да се снађе како да продужи беседу, и – онесвестио се.

Додуше, мисао човеку може да стане и онда кад је беседу савесно спремао. Наиђе тако у свести један вакуум, празнина, и не можете ни корака даље. То се дешава и рецитаторима и глумима на позорници. То се дешавало и мени. Додуше, нисам се онесвестио као онај пастор, али сам се осећао као да висим над празнином. Том приликом сам се послужио саветом свог покојног професора Јоцића који ми је и предавао омилитику: Треба поновити последњу реч, па ако је потребно чак и целу реченицу, тобож нагласити важност те мисли. А, по закону асоцијације, празнине онда нестане и мисли се даље надовежу.

Да, ето то су разне опасности које вребају беседника и кад се припреми за беседу, а камоли ако се не припреми. Ако се припреми, увек има шансе да опасности срећно мимоиђе. Али, ако изиђе неспреман, те шансе су врло слабе, скоро никакве.

Ђакон и владика

Научивши то правило још као студент, нисам, нарочито у почетку свога службовања, хтео да изиђем на амвон неспреман. Чак сам, као ђакон у Шапцу, одбио и један директан владичин захтев да говорим неспреман. Дабоме, одбио сам га на такав начин да је Владика то ипак могао примити а да се не увреди, али на амвон изашао нисам. Конкретан случај се одиграо на следећи начин. Служили смо призивање Светог Духа на почетку школске године. у Шапцу су тада постојале две гимназије и једна Учитељска школа. Препуна Црква ђака и професора. Било је нас десет катихета било редовних или хонорарних. Ја сам био и по чину и по годинама најмлађи. Нико није сматрао себе надлежним да одреди ко ће на овом богослужењу беседити. Свако је вероватно у себи рачунао: „Има ко, не морам баш ја“. И тако смо сви дошли неспремни. Пред крај богослужења, Владика ми рече: „Иди, Лазо, кажи им коју реч“. Док су свештеници за певницом певали, ја сам уграбио прилику и рекао Владици: „Преосвећени, ако је то Ваша заповест, онда у млађега поговора нема, идем овог секунда. Али, ја сам код Јосића учио да беседник никад не треба да излази на амвон неспреман. А пошто ми нико није рекаод а покрај толиких старијих беседника ја треба да беседим, то се нисам спремио. И сматрам да би ствар била гора да изиђем на амвон па да лупетам којешта него да пустимо ђаке без беседе, иако признајем да ни то није добро“. На амвон је изашао Владика.

Мислим да сам код Спурџона наишао на ову анегдоту. Један чувени пастор изашао је на предикаоницу неспреман, ослонивши се на то да ће му Дух Свети казати шта треба да говори. Кад се вратио са предикаонице пита га старији бискуп: „Шта ти је рекао Дух Свети?“ А овај одговори: „Казао ми је: ,Алберте, више никад не излази на предикаоницу неспреман.“

Додуше, дешавају се некад и такве прилике да беседник мора да каже коју теч, а нема времена да пише и спрема беседу. Мени се једанпут десило у Ружици да су на сама врата капеле Св. Петке дошли секташи и тамо почели да беседе. На позив верника одмах сам напустио певницу у Ружици и пошао пред капелу. Секташ је читао Еванђеље на самим вратима капеле. Поступио је као демонстранти кад пред полицијом која их гони запевају државну химну, па полицајци морају да стоје мирно. Ја, схватајући шта значи читање Јеванђеља, а поготову знајући с којом је намером он почео да чита, стајао сам слушајући га и не прекидајући га. Нисам имао р5азлога да га прекинем у читању, јер што бих се ја бојао Еванђеља. Али сма чекао да он престане са читањем, па да ја одмах преузмем тумачење прочитаног. На тај начин бих му избио оружје из руку. Ја сам слушао њега, сада нека он слуша мене. Ово је православна Црква, а ја сам православни свештеник и у њој имам право да говорим ја, а не он. А, да сам га прекинуо у читању Еванђеља, он би ме пред свима присутнима, а било је ту свакако и његових присталица и помагача, оптужио како православна Црква и православни свештеници гоне Свето писмо и Еванђеље.

Међутим, ствар се решила другачије. Православне жене, које су ме и позвале из певнице, увређене његовом дрскошћу да дође међу нас да чита, а немајући према његовом читању оних моралних обавеза које сам имао ја, прекинуше га енергично и отераше га. Сви смо били узбуђени. У том је већ дошло време за беседу у Ружици и тада сам изашао да говорим без концепта. Сви су приметили да је повод те беседе морао бити неки изузетан догађај. Професор Ердељан који је тада као ђакон служио и из олтара слушао беседу, такође је приметио да се ради о нечему изузетном. Кад је после Литургије дошао у канцеларију, прокоментарисао је: „А ја се чудим у олтару какве то варнице и муње севају из Лазе.“ У ствари, и та беседа је делимично већ била припремљена. Видећете касније и како.

Тако, дакле, мислим да је јасна и неоспорна теза да беседа треба увек да буде спремљена. Без спреме се не литургише, не читају молитве и не беседи. Остаје нам само оно главно питање: како спремати беседу?

Како спремити беседу?

Ја нисам стручњак за омилитику и не бих вам умео рећи шта о том питању каже стручна литература. Али могу вам рећи своје мишљење и пренети своје искуство. По моме мишљењу припрема за беседу треба да буде тројака: психичка, етичка и техничка.

а) Психичка припрема

Психичка припрема се састоји у припремању душевних, психичких услова за беседу. Беседник мора бити оран за беседу, мора савладати мрзовољу, лењост мисли, љутњу, личну жалост, нерасположење, страх од бесеђења, опседнутост разним разблудним мислима и осећањима. Све то беседник мора да избаци из душе. Осим, тога он мора да уложи известан напор и да би се интелектуално припремио.

Тема

Пре свега, он мора бити начисто са темом о којој жели да говори. Било да тему бира сам, било да му је неко предложи или од њега захтева, бвило да сам празник или стицај околности наметне тему, она, у сваком случају, морабити тачно одређена: говорићу данас о људској души и њеној бесмртности, или – Бог у судбинама људи и народа, или – Народно схватање вере, или – Суд Божији, Анђелски свет, Дејство Свете Тројце у свету, О праштању, О милостињи итд. низ тема је бескрајан.

Прибирање и одабирање

Други услов интелектуалне припреме јесте упознавање материјала који се односи на дату тему. Материјал се прибира из Светог писма, из личног искуства, из посматрања природе и људи и из светске литературе у најширем смислу речи, од научних расправа, популарних брошура, белетристике чак до журналистике. Дабоме, у интелектуалну припрему спада не смао прибирање материла, него и одабирање материјала. Сетимо се Спаситељеве приче о Царству Небеском које је слично мрежи баченој у море помоћу које се извади риба сваке врсте, али се неке од уловљених риба употребе, а друге се као неподесне избаце. Тако треба поступати и са материлалом за беседу. Прибирање материјала је као бацање мреже у море, па шта извучеш, а одабирање је слично пребирању извучених риба. Разуме се, треба од прикупљеног материјала изабрати само оно што може бити корисно, или бар прикладно. Може нам се десити да нам се нешто од нађене материје веома свиди. Али и то треба трипут мерити и видети да ли је прикладно и целисходно. Не треба га пошто – пото уврститит у беседу.

Цитати

Има беседника који, тако рећи, болују од цитатологије па мисле да свака беседа мора бити окићена цитатима или чак имати мото, и то какву латинску сентенцију. Имао сам прилику да читам једну збирку беседа где је беседник врло радо наводио примере из античке културе и класичне литературе. Дешавало му се да чак неку Волтерову мисао узме као мото беседе. Он је несумњиво био богат и натучен класичним знањем, али избор материјала је показивао одсуство укуса. Тога се треба клонити.

б) Етичка припрема

Етичка припрема је слична психолошкој. Ради се о молитвености. Беседник никада не сме мислити да је беседа његова. Мора се увек сећати речи ап. Павла: „Шта имаш што ниси примио од Христа? Па ако си примио, што се хвалиш да ниси примио?“ То се односи и на беседу. Беседник је само свестан гласноговорник Христов и њему остаје да оно што је његово, или што мисли да је његово, стави у службу Христу. Зато никад не треба почињати беседу без директног обраћања Христу. Као што еседник не сме изићи на амвон а да се претходно не јави епископу за благослов, ако је епископ присутан, или бар да се јави старешини Цркве за дозволу да беседи, тако још мање сме почињати беседу а да претходно не дође у директан молитвени додир са Христом. Другим речима, као што су стари иконографи и архитекте приступале своем светом послу тек после претходне молитве, па чак и поста, тако ни беседник не сме приступати спремању бесеседе без молитве као неопходног услова за почетак беседе. Технички услови могу некад да изостану ако је стицај околности таква да се нема кад писати беседа, као што је био онај мој поменути случај са секташем пред капелом Свете Петке, али етички услов изражен у молитвеној припреми не сме, апсолутно никад не сме изостати. За њега увек има времена. Довољно је макар једна вапај – реченица: „Господе, помози“.

Молитва пре беседе треба да буде и текстуално узета из зборника молитава, а покрај тога треба да буде и лична, непосредна, слободно склопљена. Јер, то је молитва твоја, то је твој непосредни разговор са Христом. Он не треба да буде ограничен само на типизиране молитве, него треба да садржи твоју моменталну исповест и потребу.

Ако би то за вас било од неке користи и ако вас интересује, могу вам признати какава је моја молитва пред беседу. Прво очитам у себи: Царју Небесниј, Трисвјатоје и Оче наш. Затим следи молитва Христу: Господи Исусе Христе, Боже мој, в руцје твоји предају дух мој, Ти мја благослови, Ти мја помилуј и живот вјечни даруј ми. Па онда опет друга молитва Христу: Господи Исусе Христе, Боже мој, огради мја силоју честнаго и животворјашчаго твојего креста и сохрани мја от свјакаго зла. Па трећа молитва: Сердце моје твојим страхом да покријетсја, смиреномударствујушчеје, да не вознесшејесја отпадет од тебе Всешчедре. Па четврта: Сердце моје к тебје Слове да возвиситсја и да ничтоже усладит мја от мирских красот на сладост. Ако имам времана онда очитам и пету молитву – Јединородни Сине. Затим молитва Св. Духу: Свјатиј Душе, от Отца исходјај и Сином пришедиј к бескњижним учеником Тебе Бога познавшим, спаси и помилуј свјех. То је, дакле, молитва Светој Тројци, и завршавам је са: Упованије моје Отец, прибјежишче моје Син покров мој Дух Светиј, Тројице Свјатаја слава Тебје. Потом читам молитве Св. Богородици: богородице Дјево, Под твоју милост и Соаси от бјед.

То су као што видите молитве већ формулисане било у молитвенику, било у Октоиху и зборнику. Затим, прелазим на лично непосредно обраћање Спаситељу, дакле, на личну молитву. Њу изговарам оваку:

„Господе Исусе Христе Боже мој, опрости ми све моје грехе. Очисти душу моју од сваког греха: прљавих жеља, лукавих мисли, саблажњивих дела и саблажњивих успомена; очисти душу моју од охолости, гордости, надмености, жеље за утакмицом и истицањем и прослављањем; одбрани ме од напада гнева, јарости, пакости, мрзовоље и нерасположења; заштити ме од напада лењости, немарности, отупелости, охладнелости и расејаности. Украси моју душу чистотом, дубоком побожношћу, благошћу, ведрином и прибраношћу. Загреј срце моје жарком љубављу и распали пламеном ревношћу и храброшћу. Просвети ум мој благодаћу Светога Духа да могу твоју свету истину јасно сагледати. Даруј ми живот асоцијација и свежину памћења. Отвори моја уста, одреши језик, даруј ми јачину и пријатност гласа и топлину благодати Духа Светога да могу твоју свету истину изложити твојим верним душама јасно, гласно, течно, логично, убедљиво, топло, свето и делотворно на славу Свете Тројце, на корист Цркве православне и на спасење њихових душа.“

И најзад, још додајем молитву заслушаоце: „Господе, приведи своје верне у свој свети храм. Опрости им све њихове грехе. Очисти њихове душе од лењости, мрзовоље, досаде и нестрпљења, од охолости, окорелости, лукавости и злурадости. Загреј их својом љубављу. Просвети ум њихов благодаћу Духа Светога да могу твоју истину слушати са живом пажњом и дубоким интересовањем, да је могу схватити лако и јасно, да је могу усвојити тврдо, свето и делотворно.

Света Троце помози ми! Господе Исусе Христе, помози ми! Света Мајко Божија помози ми! Свети (чији је празник) помози ми! Сви свети помозите ми!“

Остаје нам најзад да кажемо још само неколико речи о техничкој припреми беседе, пре свега о времену у коме се треба спремати. Беседа мора бити готова најкасније у понедељак ако се беседи идуће недеље. То је због тога што нико не зна каква му се сметња у току седмице може испречити. Професор може да се држи распореда, а парохијској служби се не зна ни распореда ни рока. Осим тога, беседник мора имати на располагању времена да беседу научи, да је „прочешља“, да накнадно избаци нешто или да нешто убаци.

Беседу свако треба писати. Нарочито у почетку беседничког делања. Приликом писања концепта треба узети у обзир сваку мисао која вам падне на памет у вези са постављеном темом. Затим, то треба прочитати и контролисати колико дуго траје читање. Ако читање траје дуже од 12 – 15 минута треба редуковати све што није од битне важности. Тада се направи чистопис, који треба прочитати много пута, без обзира да ли ће се беседа говорити напамет, или читати са листа. Човек мора да научи да чита и свој рукопис, затим а углади нагласак, изговор појединих гласова. Беседник нарочито мора пазити на чистоту језика. Провинцијализми не смеју долазити до изражаја. Замислите на шта би личила беседа кад би беседник мешао „ћ“ и „ч“, „ђ“ и „џ“, или кад би употребљавајући провинцијализме препричао еванђелску причу о свадбеној вечери царева сина па казао, отприлике, овако: „Слуге се вратише и рекоше цару: Господару ми смо ги звали, а они нечеду да доџеду.“

Ако се беседа говори напамет, онда треба имати на располагању више времена да би се беседа могла више пута прочитати. Ја сам беседе учио напамет шетајући. Да ме је неко посматрао док шетам и беседим могао је помислити да је срео неког особењака. Тада сам смишљао како ћу и шта ћу казати.

Чујем да на Западу студенти омилитике вежбају и пред огледалом да би могли видети свој израз лица и своју гестикулацију, и да би могли изабрати онај израз који је најприкладнији. Исто тако снимају беседу на магнетофон па је слушају да би могли сами себе поправљати у интонацији и нагласку и уопште у звучном ефекту. По моме мишљењу то није неопходно, али ниуко случају није лоше. Човек мора да има меру у свему, а да би имао меру, мора много шта да види и да чује.

Туђа беседа

Беседа се може спремати и тако што ће се користити већ готове беседе неког беседника који је штампао збирке својих беседа. Но, ту се мора водити рачуна о избору беседе. Сама чињеница да је неки беседник штампао збирку својих беседа још не мора значити да су те беседе по правилу и добре. Поготово се мора водити рачуна о томе да ли беседа одговара моменту у којем се изговара, а осим тога, да ли одговара природи самог беседника. Није нимало саветно узети туђу беседу па је буквално прочитати, или напамет изговорити, ма колико да је аутор беседе чувен беседник. И човек се састоји од меса, и теле се састоји од меса, па ипак нико неће телећу шницлу прилепити себи за образ, него ће је сажвакати, па ће она тек тако сварена и прерађена ући у састав човекова тела. Тако и беседа, ако се узме буквално онако како ју је изговорио или одштампао њен прави аутор, то на слушаоце делује као нешто накалемљено, налепљено, а не као нешто природно, нјешто што проистиче из беседникове душе. Зато, беседник мора позајмљену беседу много пута прочитати и потпуно усвојити, или још боље њене главне мисли изразити на свој начин. Иначе, таква беседа, ако се механички репродукује, делује мртво, као маска на лицу.

Слушао сам једног одличног беседника који је напамет научио Николајеву беседу: „О мислима у огледалу“. Та беседа је сама по себи ванредно лепа – али кад је изговори владика Николај. Ако је ма ко други говори – изузев можда какавог вештог глумца – она губи од своје вредности. Слушао сам, такође, још једног беседника који је на хартији написао и у Црвки читао чувену Николајеву беседу „О Великом Имену“, беседу који је Нушић унео у своју „Реторику“ као пример беседништва. Али, ко не зна да је то Николајева беседа никад не би могао ни погодити да је његова, јер беседник је уопште није „сварио“. Беседник је почео и продужио беседу једним јаким – скелецијским гласом и потпуно непогођеним тоном који није одговарао беседи. И још један детаља више. Беседник је одмах форте фортисимо, оним громогласним гласом, викнуо буквалан почетак те беседе: „Стара је моја беседа, браћо, као и моја хаљина!“ А на њему блистају ускршње светле одежде!?

На часу омилитике, код поч. Професора Јосића, морао сам, као и сви други студенти, вежбе ради, прво да произнесем наљ часу омилитике једну туђу беседу. Изабрао сам Беседу о Великом Петку од проте Јеремића. Чак сам је и напамет научио. Али, кад сам је пред професором и студентима произносио, потпуно сам промашио. Још док сам говорио видео сам да преко професоровог лица теле неки облаци и сенке незадовољства. Приметио сам да ми и студенти као слушаоци, очима, гримасама, мимиком, чак и рукама дају неке знаке. Ништа није помогло. Уверен да сам погодио тон, продужио сам као какав безслуховић који ухвати совју интонацију без обзира на све остало. Најзад је професор морао да ме прекине, рече ми он: „Да ли ви то журите на лађу? Или се можда с ким свађате? Зар ви из садржине те беседе не осећате да пред нама лежи Христос, тек што је скинут са крста!“

Да, туђа беседа мора да се „свари“, да се прилагоди моменту у коме се употребљава и да се нађе склад између природе беседника и садржине и облика саме беседе. А то није нимало лака ствар. Теже је кројачу да већ готову хаљину прекроји од старијег брата млађему, него да сашије нову. Тако је и са беседом. Не помаже ту чак ни имитирање оригиналног беседника. Тек то не вреди ништа!беседа тако делује као невешто стављена маска.

И још нешто више. Беседник не сме ни своју беседу да употреби баш у свакој прилици без икакве прераде. Може му се тада десити да беседа делује као писмо са погрешном адресом. Један стари прота читао је, ко зна по који пут, неку своју беседу из младих дана док је још био сеоски парох. И почео је беседу буквално онако исто као кад је био на својој сеоској парохији: „Драги моји ратари!“ Пошто у Цркви није било ниједног земљорадника, него све саме старије жене варошанке, то су се као по команди окренуле да виде кога то прота ословљава и поздравља. Мени лично десило се нешто слично. Био сма у Америци. Беседио сма у Цркви у Лорену. Желели су да чују и виде шта се и како се код нас у Београду беседи. Ја сам изабрао беседу о људској души, коју сам као какав шлагер беседио много пута у разним Црквама и разним местима. Између осталих примера навео сам и овај: „Деси вам се да ви ходате улицом замишљени, а покрај вас прође ваш познаник и поздрави вас, а ви нит га видите нит га чујете“. На ручку после Литургије једна дама ми рече да је била одушевљена беседом, али ипак би имала нешто да ми примети и да ме упита: „Где сте ви, оче, видели, овде код нас, човека иде улицом, па још замишљен?“ И заиста, примедба је била сасвим умесна, јер тамо сви иду колима. Примедба је била упућена у шали па сам и шали и одговорио: „Ја сам, госпођо, нагласио да ћу вам показати како се беседи код нас у БЕограду, а не код вас у Лорену.“ А, у Београду заиста има много људи који улицом иду пешице.

Ето, толико бих јја као нестручњак могао да вам кажем о писању беседе и беседнику. Да је место мене говорио какав стручњак, какав професор омилитике, свакако бисте имали прилике да чујете далеко више и далеко боља упутства. Зато вас молим да будете задовољни и овим, јер без неке лажне скромности мислим да ни ових неколико мојих савета нису за бацање.

НЕДЕЉА 28. ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ Јеванђеље по Луки 14, 16 – 24; 22, 2 – 14

Душа често заспала у гресима. А око нас и изнад наас бруји благодат Господа Христа: Хајдете, све је готово. Царство Небеско сишло наземљу, јер је Бог сишао на земљу. Господ је постао чвоек, и гле, Царство НЕбеско спустило се на земљу. А ви људи, ви спавате мртвим сном греха! Хајдете све је готово (Лк 14, 17). То Спаситељ зове сваког човека корз данашње Свето Јеванђеље, и мене и тебе, брате и сестро. Шта је то готово, Господе, шта си Ти то нама спремио, шта си Ти т одонео нама када си као Бог сишао на земљу и постао смерни чвоек? Вечну Истину, Вечну Правду, ВЕчни Живот донео сам вама, људи на земљу. Ето зашто сам дошао. То и јесте Царство Небесо, то и јесте Царство Божије. Победити грех, победити ђавола, победити смрт, ето ради тога сам ја дошао у овај свет.

А људи, шта људи раде? Господ зове на велику гозбу, на највећу гозбу, зове у Царство Небеско. А Спаситељ са тугом вели у данашњој Својој причи: Али званице не хтеше доћи. Онај отиде у поље своје, онај отиде трговини својој (Мт 22, 3 – 5). Људи зебринули се за земаљске послове, људи заљубили се у земљу, у њиве своје, у мал свој. Не дижу очи своје к` Небу и не виде да је Бог дошао у овај свет да им да Царство Небеско, да им да Вечни Живот, да им да Вечну Правду, да им да Вечну Истину. Један оде у поље своје, други трговини својој (Мт 22, 5), али то није све. Људи, како се одазивају Господу који их зове у Царство Небеско? Бог им шаље поред Себе још многе слуге Своје. Шаље Светитеље своје, шаље Апостоле, Мученике, Бесребренике, Чудотворце, да позивају људе у Царство Небеско. И веле они, сваки од њих: Хајдете, све је готово.

Човече, што стојиш, што спаваш у блату тела свог? Отвори очи душе своје, погледај. Бог је дошао у свој свет ради тебе:_ хајде, хајде у Царство Небеско, хајде у Живот Вечни, хајде, поеди смрт која је у теби. Сваки грех који је у теби то је смрт твоја, победи то. Због тога је дошао Господ идаје ти силе. Ако победиш грех ти побеђујеш ђавола, јер грех и јесте сила ђавоља, сила којом ђаво саблажњава човека, и везује га, и окива. А шта урадише људи са тим слугама Божјим? Они их изружише, вели Спаситељ, а неке побише и убише (Мт 22, 6). Тако раде људи са праведницима Божијим.

Гле, данас ми славимо Српске Светитеље, сведоке овог Светог ЈЕванђеља Христовог. Дивни Светитељи наши, од Светога Саве па до данашњега дана, сви се они одазвали позиву Господа Христа. хајдете, Царство Небеско је готово, дошло је, уђите у њега. И дивни СВетитељи Српски уђоше у њега да би и нас, све Србе, повели у то чудесно, у то беспрекидно славље Господње. Сви наши Светитељи сведоче да је заиста Господ дошао у овај свет, дошао је да човека васкрсне из свих његових грехова, васкрсне из свих његових смрти, јер сваки грех је мала смрт, сваки грех је мали гроб. У свима њима душа наша мртвује, а Господ је дошао да нас васкрсне из мртвих. И Светитељи Српски васкрсавајући себе из својих грехова, побеђујући своје грехе и своје страсти, очистили су себе и служили Господу, и стекли Живот Вечни још на земљи, стекли Истину Вечну и Правду Вечну и то дали Српском роду. Отворили Царство Небеско за Српски род и народ. Сетите се Светог Кнеза, великог Цара Лазара, на Косову. Шта је урадио он? Он се определио за Царство Небеско, за Истину Вечну, за Правду Вечну, за Живот Вечни. То су нам дали наши велики и свети цареви и краљеви. Одазвали се Господу Христу.

А ми, Срби данашњи, шта ми данас радимо? Ми поступамо као оне рђаве слуге Божије. Ми прогонимо из душа својих и са земље своје Светитеље своје. Ко се данас држи Светога Саве, ко се данас држи Светитеља Српских, ко иде за њима, ко служи њима од Срба, несретних Срба?!

Гле, и ово је њихова задужбина, Светог краља Драгутина, и све Српске велике обитељи, велики манастири, сви су нам од тих великих Светитеља Божијих остали. Ради чега? Да ми у њима, вођени Српским Светитељима, и сами стекнемо Царство Небеско, јер Црква Божија на земљи јесте Царство Небеско. А ми, шта радимо? Онај оде у поље своје, онај трговини својој. Зашто су српски храмови празни, зашто су свете задужбине Светих царева и краљева празне, и недељом празне и празником празне? Шта је то са Србима, шта се дешава? Они, они одбацују Господа Христа. они одлазе у поља своја, у трговине своје, у зараде. Нико не мисли на душу, моло их је који мисле на душу. А сутра, када смрт закуца на капију срца твог имог, шта ће бити с`нама, куда ћемо? Одбацили смо на земљи ЦАрство Небеско, онда нас неће примити на Небу. Наш пут, страшан и широк пут – пут у пакао! Све је готово, Господ непрестано гласи кроз Светитеље Српске и позива сваког Србина и сав Српски род у Царство Небеско. А колико се њих одрекло Господа Исуса Христа, колико њих, данас, и јуче, и сутра?

Нека се Благи господ преко Светитеља Српских, смилује на нас несрећне савремене Србе, нек нас подигне из наших гробова, да се сетимо Бога, да се сетимо душе своје, да се стимо да смо бесмртни и вечни, да нам ваља изаћи из овога света са душом и ићи у онај свет, пред Лице Господње, исповедити све, сав живот свој. Тешко нама! Тешко нама ако смо се на земљи одрицали Господа Христа, ако Му нисмо служили, а нисмо Му служили ако нисмо бринули о својој души, о души своје деце, својих ближњих, својих пријатеља.

Шта нам остаје? Чули сте како је Господ поступио са слугама, са људима који су дошли на гозбу а нису били обучени, како вели, у свадбено рухо, у свечано рухо нису били обучени (Мт 22, 11 – 13). Шта то значи? То значи, сваки од нас када се крсти добија целог Господа Христа, добија свечано вечно рухо, Божанско рухо добија на себе. Обукао се у сјај и величанство Божије (Пс 103, 3; Гал 3, 27). Али после, у животу, он је одбацио ту велику благодат Божију, тај велики дар Божији. Одао се гресима и страстима и подерао ту свечану одећу, поцепао, престала је да буде свадбена одећа, прстала да буде одећа Небеског Царства. И он, сав у ритама грехова и страсти – а Цар долази! Цар Царства Небеског, и гледа, јеси ли достојно обучен, јеси ли држао Његову Вечну Истину и Правду у свету и на земљи? Гле, на теби је подерана одећа Светога Крштења, ти ниси служио Господу, само си именом био хришћанин. Узмите овога слугу, који срамоти је и прља је, и баците га у таму најкрајњу. Онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт 22, 13). И гле, слуга није протествовао, није ништа рекао на ту реч Цареву, јер је био беспомоћан, јер је осећао да је Цар био у праву.

Тако и ми, браћо, ако на овој земљи одбацујемо Истину Божију, Истину Христову, Његове запвоести, ако одбацујемо молитву, пост, ако се не држимо љубави према ближњима, ако нисмо милостиви не сећамо сиротиње – тешко нама! Подерали смо одећу Крштења Светога. И гле, кад изађе душа из тела и крене у небески свет да изађе пред Лице Божије, очекују је страшне речи: узмите овог лењог слугу и баците у таму најкрајњу, тамо ће бити плач и шкргут зуба. Јер се на земљи ниеј сетио Правде Моје и Вечности Моје, није се сетио Истине Моје. Она му ни овде није потребна. Водите га у царство коме је он служио, царство сласти греховних и страсти.

Нека би Благи Господ, преко Српских Светитеља, покајао Српски народ да нађе свој пут у ЦАрство Небеско, а наћи ће ако буде са својим СВетитељима, ако слуша његове наредбе, његове заповести, јер за све њихј, браћо моја, важи једна велика и света истина – Свето Јеванђеље Христово. Они су живели по јендоме правилу: Све за Христа, Христа ни зашта! И ми, ако хоћемо да будемо достојни Срби, достојни потомци тако славних и вечитих Срба, онда, да одбацимо од себе сваки грех, да пригрлимо Јеванђеље Господа Христа и спасавамо себе од свакога греха, вођени и руковођени дивним Светитељима Српским, на челу са Светим Савом, Амин!

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ Беседа на Св. Литургији 4 децембра/21 новембра 1995. године, на слави манастира Ваведење у Београду.

А кад путоваху и он уђе у јендо село, а жена нека, по имену Марта, прими га у кућу своју. И у ње беше сестра по имену Марија, која седе код ногу Исусових и слушаше беседу Његову. А Марта се заузелада га што боље услужи, и приступивши му рече: Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне. А Исус одговарајући рече јој: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много. А само је једно потребно. Али је Марија добар део изабрала који јој се неће одузети... док он то говораше, подиже глас једна жена из народа и рече му: Блажена утроба која те је носила, и дојке које си сисао! А Он рече: Ваистину, блажени су они који слушају реч божиу и држе је.

(Зач. 54, 58; Лк 10, 38 – 42; 11, 27 – 28)

У име Оца и Сина и Светога Духа! Сабрасмо се, браћо и сестре, у овоме светоме храму да прославимо храмовну славу – улазак у храм Пресвете Бладарке наше Богородице. Њу су родитељи довели у храм да се поучи науци Божијој. И то и за нас треба да буде стална опомена и угледање да у храму Божијем учимо се речима Божијим и да нам то буде храна за душу, као што каже Господ Исус да човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. А у храму Божијем проповеда се, ето то, речи Божије, наука Божија, пут којим треба ићи да бисмо стигли у Царство Небеско, у непролазни живот, онде где су сви Свети. А у Царство Небеско може се ући само идењем путем Божијим, тј. светом вером православном и светим животом по тој вери. Прва од основних врлина хришћанских, која нам омогућава да задобијемо и друге то је света врлина смирености. И у песми коју је изрекла Света Богородица после Благовести, после зачећа Сина Божијег, када се срела са својом рођаком Јелисаветом, Она је изговорила: „Велича душа моја Господа“ и у њој каже да погледа Господ на смиреност слушкиње своје „ и од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји“. Смиреност Свете Богородице, поред других врлина, особито је учинила од Ње да буде и постане мајка Сина Божијега. Свети Јован Златоусти опомиње тадашње хришћане и хришћанске говорећи: „Ти се“, вели, „трудиш да својој кћери спремиш богато одело, украсе од злата и сребра, а погледај Ону која је једина од нараштаја људских изабрана да буде мајка Сина Божијега“. „Сва лепота кћери цареве је унутра“, вели пророк Давид (Пс 45, 13), и у њој је заиста лепота блистала у спољашњој смирености и скромности.

Да то имамо у виду стално. Гордост је онај грех који је анђела претворио у ђавола, а смиреност је, ето видите, она врлина која од кћери људске чини да буде Мајка Сина божијег. На то је увек неопходно да опомињем и себе и вас, браћо и сестре, да ту прву врлину хришћанску стекнемо борећи се против гордости у себи и око себе. Није врлина смирености мртвило. То је јенда врлина, која се тешко задобија, јер је гордост у нама узела маха још из утробе материне од прародитеља па редом. Не желети, као што горд човек чини и жели, да пред људима изгледамо нешто велико и важно. Него да се трудимо да ту енергију коју други људи овога света троше на то да преваре људе својим изгледом да су добри, да су честити, да су не знам како учени и паметни, да ту енергију утрошимо да стварно будемо такви, да стварно будемо добри, свети, честити, не по мери људској, него по мери Божијој. И онда ћемо извршити смисао и циљ нашег постојања, нашег битисања на овој земљи. И онда ћемо што кажем и понављам, учинити највише за помоћ нашем народу у свим несрећама које га снађоше, па чак и непријатељима нашим и свима људима у свету добре воље. Јер од доброг човека корист имају сви, а највише, дабоме, он сам, јер остварује циљ свога живота и стиче себи вечно место на овоме свету.

Перичестимо се и данас браћо и сестре, почетком овога поста пред Рождество Господа Исуса, пред Његов долазак на овај свет. желим вам, и вама и себи, да нам Свето Причешће заиста буде на опроштење грехова и на узрастање у добру, на помоћ и за живот вечни.

Молим вас, поготово све вас браћо и сестре, да прилазећи Светом Причешћу трудимо се пре тога да се спремимо свима врлинаљма, поготову смиреношћу. У Старом Завету један муж благочестив говори о својој супрузи благочестивој, па поред других врлина и особина каже: „У теби“, вели, „нема лажне врлине“. Молим вас све, и вас хришћанке да то имамо у виду, да ваша лепота буде унутра. „Сва је лепота кћери цареве унутра.“ И макар тога дана када прилазите Светом Причешћу да се уздржите од улепшавања поготово од кармина, јер треба примити Свето Причешће и морате мислити о тој ствари! Макар тога дана да се трудите да се оставите лажне лепоте. Стварати у себи стварну лепоту, мушко или женско. То је то што ево понављам стално – потребна је унутрашња лепота, душевна, врлине срца и душе правог хришћанина. Честитајући матери игуманији и сестрама ове свете обитељи храмовну славу, молим се Господу да им дарује свако истинско добро и да из овога поста изађу боље, духовно боље и здравије, него што су у њега ушле. А то желим, браћо и сестре свима вама и себи и свима људима добре воље, свима православним хришћанима. Нека Света Богородица као узор живота нашег буде нам помоћница и молитељица пред Сином Његовим, Господом нашим и Богом и Спаситељем и за наш многострадални народ. Бог вас благословио и свако добро дао!

Прочитај више