СВЕТИ САВА ГОВОРИ: „СРБИМА НЕ ТРЕБА КОСОВО!“

Данас је Савиндан, данас Срби славе свога Оца свога свветог Саву. Данас се слави и прославља не само светитељ Цркве, већ и Отац нације! Да, тако је, Отац нације. Ми, Срби, нисмо као и све друге нације на овом свету настали кроз разне делатности великих и славиих људи који су морали да принесу на олтар своје отаџбине велике жртве да би створили своје нације. Не, Срби као нација, а и Србија као држава, настају кроз сасвим другачије подвиге и кроз приношење сасвим другачије жртве од оних славних жртава других народа. Ја нећу да омаловажим жртву ни једног великана других народа на овом свету. Ја желим да говорим о нашим великанима.

А ко су наши великани? Ко су ти који су формирали и створили ову земљу и овај народ? Ко су били ти људи? Јесу ли то митски људи, полу људи, а полу богови, или су то неки митски јунаци? Не то су три монаха и једна монахиња! Да нашу нацију и нашу домовину основали су три монаха и једна монахиња! Дакле, монаси су основали ову земљу. И то не било који монаси! Већ монаси Православне Цркве који су били словенског порекла! А то много шта говори и о много чему сведочи. То нас у потпуности одређује! И ко смо и шта смо, и какви смо, и одакле долазимо и куда идемо и коме припадамо. Ти су монаси ударили темеље, а једна друга врста подвижника је ударила трајне стубове и потпоре и крвљу својом залила те темеље да се све повеже у једну складну грађевину да се никад не распадне! Та чудна група подвижника која је пристала да своју крв излије на те темеље, која је својим животом платила подизање тих стубова наше нације, јесте чудна група Косовских јунака предвођена св. Царем Лазаром. И сами можемо да видимо и да се уверимо, да то нит је била мања група људи, нит већег јунаштва није показала, нит веће образованости и племићства нит веће жртве у Срба никад до тад није било.

Уз њих иде трећа група скромних зидара да подигну зидове и ограде наше куће да нас зло не помете, да нас бура не развеје. Стога они дижу зидове и ограде не од чврстог камена, већ од својих тела. Своја тела, браћо, они разапињу да нам зидови наше куће буду! То је, браћо, много јефтина грађа, али је зато неуништива! То је грађа људског тела, које је мекано и труло и пропадљиво док је живо, ал кад као жртва умре, тад постаје вечно! Тад постаје силно, тад постаје тврђе од сваког и најтврђег гранит камена, који све зло меље и сатире! То тело постаје величанствени камен о ком пева Ђура Јакшић:

И овај камен земље Србије,

Што, претећ` сунцу, дере кроз облак,

Суморног чела мрачним борама

О вековечности прича далекој;

Показујући немом мимиком

Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови –

Те црне боре, мрачне пећине;

А камен овај, к`о пирамида

Што се из праха диже у небо,

Костију кршних то је гомила,

Што су у борби против душмана

Дедови твоји вољно слагали,

Лепећи крвљу срца рођеног

Мишица својих кости сломљене, -

Да унуцима спреме бусију,

Оклен ће некад, смело, презирућ`,

Душмана чекат` чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,

До тог бедема –

Ногом ћеш ступит`, можда, поганом.

Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове

Како тишину земље слободне

Са грмљавином страшном кидају;

Разумећеш их срцем страшљивим

Шта ти са смелим гласом говоре,

па ћеш о стења тврдом камену

Бријане главе теме ћелаво

У заносноме страху лупати...

Ал` један израз, једну мисао,

Чућеш у борбе страшној ломљави:

„Отаџбина је ово Србина!...“

Ти зидари наших орада јесу сви они знани и незнани свети Новомученици који су себе жртвовали да би прославили Христа да би силу Христову у немоћи показали пред поганим мухамеданцима.

Али вратимо се сада оним трима монасима, који су све започели. Ко су били они? То су свети Сава, који је гле чуда невиђеног, у вери постао духовни отац свога биолошког оца великог и силног Стефана Немање, пред ким су сви дрхтали, па чак су га се бојали и силнији владари од њега, јер нису знали шта од њега могу очекивати. А Стефан Немања није се прославио као велики владар. Не, његова права делатност, прави рад почиње онда кад постаје смерни монах Симеон! Јер све оно што је било величанствено на њему као владару, било је засењено његовим монашким подвизима! А какви су то подвизи њих двојце? Поменимо само један, којег сви узимају онако олако и плитко. Наиме, свети Сава, док је још био принц и наследник трона Растко, напушта све и одлази у Свету Гору. У тај стеновити крш, ви сви који сте имали срећу да одете на Свету Гору видели сте какав је то крш, камен и брдо. И тамо принц Растко оставља сав луксуз и сво богатство које му је правом рођења дато и постаје највећи подвижник! Он по кршу и камењу светогорских стаза, по усијаном и оштром као жилет камењу иде бос славећи Бога! Е то је његов подвиг! То је дело светог Саве, ту у том кршу умире принц Растко, али у Христу се рађа свети Сава, наш отац! Ту Сава постаје не само духовни отац свог биолошког оца, који се запућује стопама свога сина, да га у подвигу прати. Трећи монах је нико други до свети краљ Стефан Првовенчани, онај који је цео свој живот провео у тајном подвигу и на крају постао монах Симон. Он је са својим братом рођеним и духовним оцем светим Савом у Србији однеговао семе Православља. А то семе посадили су Симеон и Сава. А монахиња коју споменусмо беше св. Анастасија, тиха и смерна жена, како и приличи, која је у стопу ишла са свијим мужем Стефаном Немањом.

Величина и подвизи ових монаха споменути су непрегледни и неизбројиви. Они су чинили на све стране и свима помагали. И то не само своме народу, већ и туђим народима. Градили су манастире и по Бугарској и по Грчкој и по Јерусалиму. Одају у којој је била Тајна Вечера свети Сава је купио за свој народ и ту Цркву подигао, а ми смо се тога у комунизму одрекли! Свети Сава, Симеон и Стефан Првовенчани ударили су темеље наше државе, али и свега доброг и племенитог у нашем народу, свега оног благородног и благоделатног. Свега оног што своју меру и свој узор има у Христу у сједињености са Христом. Српске школе, српске болнице, српски универзитет, српска култура, писменост, српска војска, држава, све то има исходиште у светоме Сави који је сав прожет био служењем Христу, молитвом Христу. Који је сав био до те мере уцрковљен и оцрковљен да је и наш први државни законик заправо зборник Црквеног права. Да, Савина Крмчија, наш први устав и закон јесте зборник Црквених свештених канона и законских норми. А све је то Сава чинио по узору на Византију. Ето тако Србија и Срби нису постали на обичан начин. То је народ и држава који су изникли из окривља Цркве. А да не говоримо да смо и културу и писменост добили од Цркве. А не као други народи.

Зато данас, када славимо светог Саву добро се запитајмо о свему. Јер не само да ми данас славимо нашег оца светог Саву, већ данас он стоји пред Христом и говори Му какав је српски народ. А шта ће Сава, данас рећи о своме народу!? Какви смо? Јесмо ли достојни да се Савиним именом зовемо? Јесмо ли достојни да се Хрситовим именом називамо? Да ли смо заиста „достојни историје наше ... или нам се душе опасности плаше“? (Милан Ракић)

Да не изађе свети Сава пред Христа и не каже страшне речи: „Одузми Господе Србима Косово, одузми им душу и срце Србије, јер они више ни душе ни срца у себи немају!!!! Они више не маре за светитеље своје за Цркву своју. Не маре више за Тебе Господе! Одрекли су се Господе они Твог имена! Одрекли су се Причешћа! Одрекли се подвига и страдања за Тебе! Одрекли су се слављења Имена Твога пресветог. Они сада служе другим боговима. Они сада служе греху и ђаволу! Одрекли су се Твоје Силе и Славе!

Млади Срби више воле разузданост и бахатост него пост и молитву. А шта рећи о старима који би требало честитима да се називају? Шта рећи о паорима и радницима, о трговцима и занатлијама? Шта и како изнети њихове бескрајне грехове? А тек о државним службеницима и моме свештенству за које си ме архијерејем Христе учинио?

Српска омладина и српски научници застидели се крсне жртве Косовске, па је зову митом! Српски политичари застидели се Косовске политике па исмевају Небеску Србију! Кажу хоће земаљску а не митску Небеску Србију! То су српске вође, а где вође иду ту и народ иде!

Застидели се Срби, свога порекла, па све вичу: ,Дај да личимо на кога хоћеш само да сами на себе не личимо!` Српски научници се застидели Христа, па уче да си Ти мит Господе. Уче да Црква лаже, да су Јеванђеља товоја Господе и твоје васкрсење лаж! Каже српска омладина и српски интелектуалци: ,не желимо ми да робујемо Цркви и Богу. Бог не постоји, а и да постоји не желимо ми тиранина. Да нам неко ускраћује наша права. Да нам неко ускраћује да се понашамо онако како ми то хоћемо. Да нам ускраћује слободу!`

Више је српским девојкама стало да се, како кажу ,проводе`, а у ствари да се опијају и чине ко зна шта све не, него да буду смерне и кротке мајке. Више им је стало до раскалашног блудничења него до тога да личе на мајку девет Југовића. Да личе на мајку моју Анастасију! Више Господе српкиње воле да се неудају већ распусно да живе. А ако се и удају онда више воле да то буде и богати Арнаут и Сарацен, само да им да паре, него да то буде Србин који ништа нема. Не желе српкиње да се жртвују за своју породицу, да са мужевима својим стварају и граде. Оне желе све на готово и није их брига да ли ће и шта ће погазити да би то испуниле. Није их брига да ли тиме газе жртву св. Злате Магленске и жртве осталих српских девојака које су свој живот дале да очувају своје девојаштво и свето име Твоје Христе! Није их брига да буду мајке. Да гаје децу! Не оне врше геноциде над сопственом децом! Данас, Господе, српкиње убијају своју децу, не трегбају њима непријатељи, када су српске мајке, тј. немајке највећи непријатељи српске деце! Оне су саме већи непријатељи своје нерођене деце од свих српских непријатеља заједно! Колико Господе има Јасеновачких, или Пребиловачких или Бањалучких мученика и свих мученика српских заједно, ти знаш тачан број? А то је ништа наспрам оног броја нерођене деце убијених од њихових српских немајки и неочева! Срби се Господе буне и сећају страдања људи у Новосадској рацији, а несразмерно мање је тад од крвника страдало недужних људи, рачунајући их све зајендо као браћу и Ссрбе и Јевреје и Цигане, него што српске немајке и неочеви побију за само једну годину дана своје деце! И ко та зверска убиства чини? Српски лекари! Они који се лажно куну и заклињу у светињу живота. У светињу живота коју си ти дао Господе! А све то чине из разлога просвећености, слободе избора, слободе и права на планирање породице! А шта ћемо са правом на живот те деце? Да ли она имају нека права? Да ли су она тражила права од својих немајки и неочева да се уздрже од блуда, од неморала, од гнусног задовољења физиолошких потреба! Да ли та деца имају права на живот!? И зато Господе ко ће бити њихов осветник ако не Ти? Ко ће узвратити тим неродитељима, ако не Ти? Ко ће донети правду, ако не Ти? Да ли таквима Господе треба оставити Косово, на коме су свети цар Лазар и српска господа свој живот оставили да би посадили семе живота српског? Да ли је за такве наследнике св. цар Лазар изабрао Царство Небеско?“

Шта би свети Сава могао данас пред Господа добро о нама изнети? Да ли би могао изнети хомосексуалне параде? А где би се те параде одржале? Да ли у престоном граду Београду којег је св. деспот Стефан Лазаревић посветио Богородици? Да ли би та парада можда ишла кроз улице којима је ка смрти на колцу ишао упраово онај ко није хтео да буде потурчени хомосексуалац? Да ли они који пропагирају права свих сексуалних мањима могу да се уврсте у наследнике светог Саве, да се уврсте у наследнике св. ђакона Авукума који је набијен на колац од Турака јер није хтео да се потурчи и не само то, који није хтео да буде можеложник? Да ли се хомосексуалци могу назвати његовим наследницима? Па ако не могу како онда могу примити наследство св. ђакона Авакума, а то је Косовски етос, то је Косовски завет! А ако то не могу примити, како онда могу да имају у наследство Косово и Метохију!?

Гле свети Сава нас је учио да постимо, да Богу благодаримо на свему, да Господом Исусом Христом живимо! Па живимо ли ми данас тако како нас је свети Сава учио? Да ли живимо светим животом Светосавским Православним Христоносним како су нас наши свети претци на челу са светим Савом учили, када само у околини престоног Београда има преко 50 јавних кућа!? Кућа највећих могућих зверстава! Да ли смемо бити лицемери па сматрати „жуту кућу“ за зло, а у нашим градовима збива се и одвија много веће и горе зло! Коме је теже тим јадним и намученим девојкама, злостављаним и понижаваним или оним јадним мученицима који су тако зверски убијани у тој кући!? Једина је разлика што су нас тамо туђи убијали и убијају, а овде ми сами својим сестрамо зло чинимо! А колико је тек несрећница наших српских сестара које бивају одведене по читавом свету? Да ли су оне Косовке девојке!? Ко је тим нашим сестрама одузео част и достојанство, ко их је упропастио да не буду више Косовке девојке!? Зло и злочинци међу нама, који се само иемном Србима називају! Па где је онда српско правосуђе, основано од светога Саве да спасе те српске девојке, и не само српске девојке, већ све оне јадне девојке било које вере или нације које су у канџама проституције и белог робља!? Да ли је такво правосуђе хтео свети Сава!? Па колико суза он мора пролити да би спасао те девојке!? Шта још свети Сава треба да учини да би нас нагнао да спасемо своје сестре, да спасемо сестре и других да будемо поносни на то да смо зло белог робља бар смањили! Да смо искоренили зло, да бар буде сатерано у отпад! Да пред друге народе и пред своје претке изађемо чиста образа!

О каквој ће светој слози данас свети Сава моћи Господу да прича? Где је наша златна изрека: СВЕТА СЛОГА СРБИНА СПАШАВА! Где је тај поклич за који се и живот давао? Претворио се у тиранско егоистичко учмали садистички узвик: ДА КОМШИЈИ ЦРКНЕ КРАВА! Да ли тако мисле Светосавски Срби? Да ли са тим пред Господа треба да изађе данас свети Сава? Прво смо сами себе слагали и измислили „само слога Србина спашава“ да би од те измишљотине дошли то тог разбојничког егоистичког презривог и омраженог: „да комшији цркве крава“.

А шта је заиста то Светосавско: СВЕТА СЛОГА СРБИНА СПАШАВА!? Шта то значи? То значи да једино у светости, у Светосавско Православном односу према Богу и другим људима Србин може бити Србин. Само ако је у молитвеном општењу са Богом и са другима Србин може постојати. Јер то је једино што он има. Небеска Србија, дакле, Царство Божије изражено на начин светога Саве и свих Срба светитеља јесте једини могући начин да Србин постоји. Одрекне ли се тога, одрекао се свега. Сам је себе одрезао са дрвета ове нације. Сам је себе одсекао од својих предака, од својих корена, од постојања и у овом и у оном животу, тј. у вечности. А да ли смо ми Светосавски Православни? Да ли се ми смемо Христовима назвати? Да ли смемо изаћи пред светог Саву и своје дедове? Шта ћемо рећи Господу и његовом пророку Амосу који је проповедао да су гад пред Богом они који краду на кантарима? А шта наши трговци чине? Где је њихова част, у заради? У превари сваке врсте? Где је част судија, у ослобађању кривог, а затварању сиромашног јер нема скупог адвоката и спремљену шаку долаза за мито? Где је част полицајаца? Где је част доктора? Свети краљ Милутин основао је болницу у Јерусалиму за лечење сиромашних, у којој је био смештен и први универзитет медицине на ком су се учили сиромашни студенти беспатно! Видите, ту су се лечили и учили сви сиромашни без изузетка! Без питања које су боје коже или вере! А наши доктори шта чине? Кога и како они лече? Да ли лече све без динара или само чекају да добију мито, да се подмите? Са колико савести лече? Са колико љубави лече?

А шта раде наши људи, сви скоро без изузетка? Чекају да се на превару обогате, да стекну што више новца без имало уложеног труда. Па да онда могу да се иживљавају на свима онима који су сиромашни! Шта раде наши богаташи? Граде ли своје задужбине и какве су им? Подижу ли Цркве, болнице, школе или какава друга здања за добробит свога народа? Или на све могуће начине безаконују! Које су задужбине наших богаташа данас? Зверско понашање према радницима, звероподобно понашање на сваком кораку. Свуда се приказују у најзверскијим могућим обесним и пред Богом и пред људима гадним радњама. Погледајте новине које прате њихове животе! Што се звероликији и ђавоподобнијим покажу то се више величају и славе. А српске жене и девојке што се развратнијим прикажу то боље, то слађе, то за целу Србију милије!

Какви су и који су узори нашој деци? Голе певачице које тргују на све могуће начине својим телима небили зарадиле коју крајцару и зверолики криминалци! То ли су узори Светосавској омладини? У чему је смисао живота наше омладине? Да нераде никад ништа и да имају гомиле пара! И ништа више од тога!

Па да ли такви људи заслужују Косово? Да ли такви људи смеју себе звати наследницима светог Саве? Ученицима Христовим? Да ли су нас том зверском понашању учили Свети Оци Цркве, свети Сава, наши светитељи, да ли нас, на крају, том понашању Христос учи? Па како мислимо и како можемо онда да имамо Косово и Метохију? Ко нам даје право да својим зовемо ту свету земљу? Ако ми нисмо свети шта ће нам онда та света земља? Да је својим развратом и зверствовањем поганимо? Да поганимо све што су наши претци крвљу својом стварали? Шта ћемо и кога ћемо да уведемо у царски град Призрен? Кога да уведемо у Богородицу Љевишку? Мамурне и звероподобне Србе са спавова? Да и уведемо такве, какви су, питање је кад да их уведемо, у које доба дана? Кад они пре подне спавају, поподне су мамурни, предвече се спремају за провод, а увече „клин клином, по сплавовима и другим јавним кућама, избијају“? Кад и које времен таквима остаје за Бога и за мисао о вечности?

Ја нисам споменуо ни један једини део свих оних гадости које цела Србија чини. Нисам јер и да хоћу једноставно јер нема човека који би све њих могао побројати. Али и ово мало је довољно да свако нормалан схвати да смо ми сами себи највећи противници. Издали смо сами себе, сами смо се одрекли својих предака, свог идентитета, одрекли смо се своје Цркве и свог Бога. похрлили смо у туђе цркве, приватили смо оберучке туђе богове. Славимо и туђе празнике. А све то смо зачинили невиђеним неморалом сваке врсте и све то правдамо правом на слободу. Питам се није ли наша слобода заправо злоупотреба свега, злоупотреба слободе и сваког људског достојанства? Није ли наша слобода заправо пљување по свему светом, по свему благородном и добром у нама самима? На свим пољима у друштву се одречемо сами себе и зато у свему пропадамо и страдамо. Постали смо гнуснији од најгнуснијих паганских окултиста. Колико само успеха разноразне врачаре имају успеха код нас? Наш народ као да је најплоднија њива магије и разноразних окултиста и секташа. Па како онда да помислимо да се називамо децом светог Саве? А са колико се само ревности и љубави свети Сава посвети Цркви? А ми? Ми се са највећом могућом усрдношћу усмеравамо да пљујемо по Цркви и свему што има Црвкени карактер. Колико се само Стефан Немања борио против разних јереси и секти по Србији? А ми ми добровољно трчимо у разноразне јоге, вегетаријанства, магије, астрологије и ко зна каква не све чуда.

Свети Сава и сви други светитељи Цркве борили су се да задобију вечна и непролазна блага Божија, а за чим Срби данас јуре? За славом и парама, за материјалним насладама и обесним звероликим уживањима сваке врсте! Некада је у средњевековној Србији најчитанија била подвижничка књига „Лествица“ од св. Јована Лествичника, великог подвижника и монаха, одмах уз њу је био и Псалтир. А данас шта је међу Србима најчитанија литература вештица Хари Потер и разне књиге које су заправо јавна признања добровољних проститутки званих „спонзоруше“! Да ли на томе може да се гради здрава и квалитетна култура?

Наше генерације су одрастале на разним неморалима и злу сваке врсте. Па није ни чудо што је толико развода. Када се венчавају сви говоре о љубави. А онда за веома кратко време кад нестане новца наступа развод! Па каква је то онда нација, која најважнију своју ћелију тако деградира? И уз то онда изједначи брак и нешто што се зове „веза“.

Како ми мислимо без искреног покајања да сачувамо наше светиње? И главно је питање, да ли наше светиње желе да остану са нама? Да ли наши светитељи, којих смо се одрекли желе да остану са нама? Да ли се ико од нас икада запитао зашто св. краљ Јован Владимир не жели да се врати међу свој народ, међу своје поданике? Зашто му је лепште тамо у Албанији, у Елбасану да почива а не међу својима? Неко ће рећи да он не жели да дође јер тамо сведочи, како какав гранични камен свим непријатељима и зверима које нас нападају и које су нам одузели Скадар и Скадарско језеро и цео тај северни цео, са Драчем да је то одувек била и биће српска земља да су они само потурице и ништа више. Али ја вас питам да ли би светитељ желео да се врети у овакву земљу каквом смо је начинили?

Због свега тога требамо и морамо да се кајемо! Није нам касно да се мењамо и да се променимо! Није нам касно, јер нас Хрситос зове! Данас свети Сава на свој дана вероватно плаче због свега што нас је снашло, али требамо да знамо да нам све ове муке, сва ова страдања сам Господ шаље. Он сам нам одузима Косово не бисмо ли се ми опаметили, покајали за своје грехове и исправили се док још можемо!

Господ је 40 година водио Изабрани народ по пустињи, јер су му они згрешили и стално негодовали на њега. Шта мислите колико ће нас Господ држати поробљене? Када ћемо му ми завапити? Када ћемо схватити да нас је Господ дао у руке непријатељима да би нас уразумио? Да би зло искоренио из нас, да нас промени, да нас уразуми? А да ли успева у томе браћо? Наравно да ће успети у томе, али шта ће бити са нама данас, ако се не поправимо? Имамо ли ми права да се оглушимо о позив Господа на покајање? Имамо ли ми права да се понашамо тако како се понашамо?

Поправимо се. Освестимо се. Покајмо се. Призовимо се упамет! Без истинске вере у Господа неће бити ни Срба! То треба свим нашим европејкцима и еврослинацима да буде јасно! То треба да је јасно свима нама. Морамо схватити да је једини Србинов пут пут Светосавља. А Светосавље је Православље светога Саве, то је посебан облик Православља, то је Православље на српски начин. Без тога нема ни живота за Србина. Може неко казати, па ено безбожници лепо живе. Али греши, живот је мера за вечност, дакле, онај живи ко живи вечно. То и велики Његош каже: ко довјека живи имао се рашта и родити. А да ли ће безбожник вечно живети? Или је као трава која пролази и у огањ се баца? Дакле, ми у овом свету сви заједно само преживљавамо, а како ћемо живети у вечности, о томе ће нам наша дела бити мера. Зато за Србина не може бити никаквог пута у вечност до пута који је поставио свети Сава! О том путу Савином, Васко Попа пева:

„Путује по мрачној земљи

штапом пред собом

мрак на четверо сече....

Пере шапе својим вуковима

да трагови мрачне земље

на њима не преживе

путује без пута

и пут се за њим рађа“

А за кога то свети Сава пут рађа? Он тај пут рађа за своје, и ако га његови не препознају изгубиће се у тамној ноћи овога света и угасиће се светиљка њихова као да никада нису ни постојали!

Бог је Јеврејски народ изабрао за једно веома важно дело. А то је да се из њих роди Месија, Спаситељ света. Али ма колико они били изабрани кад год су се приклањали греху, туђим боговима, кад год су одпадали од Бога, он их је предавао њиховим непријатељима. А када би завапили, када би се покајали, Он им је подизао судију, оног човека међу њима који би им донео правду. Који би донео спасење своме народу. Некад су то били веома снажни људи, као Самсон, некад они који би са Богом лицем у лице разговарали као Мојсије, а некад би то била и веома побожна жена као лепа Јудита. Завапимо и ми на данашњи Свети Празник. Завапимо пред Богом и пред светим Савом и пред свим Божијим угодницима и пред свим Божијим анђелима и тражимо опроштење од Бога за све наше злочине не били нас Бог погледао као Ниневију. Плачимо и ридајмо чврсто уверени да ће нам се и сам Бог смиловати. И распршити наше непријатеље као плеву. Јер само на тај начин можемо се спасити од праведног зла које нас је од Господа Бога снашло.