ЦАРСКИ ЧАСОВИ ЗА БОЖИЋ, 1 ЧАС

Када Бадњи дан падне у недељу или понедељак, служе се царски часови у предходни петак

Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка. Овај стих је, браћо и сестре, необично важан за нас данашње хришћане. Он нам сведочи, а прочитана паримија из пророштва Малахијина нам то јасно потврђује, нашу велику заблуду и наш велики проблем данашњице. Открива нам, наиме, нашу заједничку лењост. Да, лењост. Ми сви себе и једни друге називамо хришћанима, називамо се тим именом али бојим се да нам то није само још једно ново лицемерство.

Ево о чему се ради. Колико нас заиста чита Свето писмо? Свакодневно. И то на један свештеноозбиљан, молитвени начин. А када кажем Свето писмо мислим подједнако и на Стари и на Нови завет. Нажалост веома мало. Ко је од нас прочитао Стари завет, а сви се бусамо како смо хришћани. Како верујемо у Христа. А ја нас све заједно питам, а како можемо веровати у Христову жртву ако не знамо шта је она? Ако не схватамо величину Његовог дела? А како можемо све то схватити ако тајну крста, тајну васкрсења, тајну Христа не тражимо у Староме завету. Чули смо данас у Апостолу шта се каже: Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка. Па да ли су ове речи за игру? Ако се Бог откривао људима кроз Стари завет, да ли смемо себи допустити овакве речи: „Ја не читам Стари завет јер има много насиља, много крвопролића. Ја то не разумем, шта ће толико ратова.“ Или овакве, још страшније и грдније речи: „Ја не могу то да читам, Стари завет је преопширан. Једноставно мрзи ме то читати.“ Или: „Ко ће то толико прочитати.“

Овакве и сличне речи су недостојне сваког коментара, али ћу то зарад ваше љубави ипак учинити. Браћо, оно што ви сигурно нисте знали или нисте о томе размишљали, јесте чињеница да се ту ради о неким прикривеним заблудама. Тачније, некада у првим вековима хришћанства, када још није у потпуности био формиран канон новозаветних списа, разни људи давали су себи за право да сами по сопственом нахођењу мењају и прекрајају Свето писмо како су они желели и хтели. А иначе за Христа, за апостоле, за апостолске ученике, Свето писмо је било заправо Стари завет. Павлове посланице и Јеванђеља, а управо су тим редом и настајали, су списи који су додавани и тако постајали Свето писмо. О томе можемо више видети кроз дела Светих Отаца и свештене каноне који говоре о томе. Поменимо само назначајнијег по том питању св. Атанасија Великог, који говори о κανονιξομενα, а то значи убројане у канон, а не канонизоване књиге Светог писма. Он нам и даје опис књига убројаних у канон. Дакле, Свети Оци су кроз своју делатност и кроз саборност Цркве установили Свето писмо Новог завета, зато и нису тачне оне речи протестаната да је само Писмо извор Црквеног учења. То је потпуна заблуда, јер као што видимо Црква је та која установљава Свето писмо, она је та која га одређује, а не оно Цркву. Дакле мера свега је сама Црква, а не било какво Писмо. Међутим, будући да је оно од Цркве установљено, оно је неизоставно као такво за нас велики ауторитет. И изовор нашег богословља. То је уједно још један разлог због којег морамо да се удубљујемо у Писмо. Такође, СВети Оци нису давали да било ко искористи макар и један једини стих за своја погрешна учења. Они су до изнемоглости бранили сваки па и најмањи стих Писма од кварења разних јеретичких учења. Па тако и у наше време имамо светле примере који су вођени светоотачким жаром према Светом писму. Тако отац Лазар Милин, чувени професор нашег факултета, једном је приликом пред расправу са неким протестантом у својим размишљањима констатовао, а о томе је подробно и писао, да он нема разлога да се плаши речи Писма јер Писмо је у Цркви и за Цркву настало, а он је свештеник Цркве. Па према томе зашто би се он плашио Писма. И ми треба увек то да имамо у виду, да је Писмо зарад Цркве и у Цркви настало. Да је то наше, а не различитих секти и којекаквих јеретика, који по сопственом нахођењу мењају и криве речи Писма. Стога смо и позвани од Христа, Апостола и Светих Отаца да се непрестано изграђујемо у молитвеном читању Светог писма. Изучавајмо и проучавајмо оно што нам оно говори. Јер по речима блаженог Августина: „Нови завет у Старом се скрива, а Стари завет Новим се открива.“ Дакле, само усрдно изучавање Писма откриће нам најважнију истину. А то је управо по речима пророка Малахије, чије смо речи чули, да се предвечни Логос Божији, или како Малахија каже: Кнез у Израиљу, чији су Изласци од искони, од дана вечних, оваплотио и постао човек ради нас, и ради нашег спасења. Од Дјеве рођени, зарад Израиља, али и других од браће његове да се обрате ка синовима Израиља да би сви славили име Господње, и да се његово име узвелича до крајева васељене. Кроз то славље Њега и радост због Његових подвига нама се и даје могућност учешћа у тим догађајкима, а Писмо нам је дато да се кроз богослужења Цркве присетимо и да знамо шта се све зарад нас догодило. Шта је све Христос учинио за нас и наше спасење. Објављујући речи Писма, на богослужењима Цркве, које говоре о томе о величини и сили Божијој ми и сами постајемо учесници тих догађаја. Док се истовремено кроз богослужења освећујемо и примамо дарове Духа Светога. Зато и читамо Писма на богослужењима, тј. сам Христос нам своју реч говори кроз онога који чита Писмо, а кроз беседу се појашњава наука Христова, која треба да нас посаветује, да нам укаже на наше пропусте, на грехове, али и да нас окрепи, да нас утеши и да нам поуку како да идемо даље, да се боримо, да свим својим снагама тражимо Христа. Овако од Цркве устројено читање Писма на богослужењима са беседом јесте заправо духовно причешће које претходи, као припрема оном телесном причешћу које примамо на Литургији и кроз које се спашавамо. Кад кажем телесно мислим на то да тамо ми једемо Тело и Крв Спаситеља, а овде слушамо поуку коју нам даје кроз Његово Писмо и на тај начин, кроз слушање, нас припрема да се и телесно са Њим сјединимо.

То је још један вид Божије педагогије којом нас Он припрема за вечност, за обитавање у Царству. Кроз ту припрему за једење Тела и Крви Христове ми заправо присаједињујемо све наше појединачне молитве, сва наша лична читања Писма и других богонадахнутих текстова и све оно што смо чинили на славу Божију до Литургије, ми све то ту на Литургији освећујемо приношењем самих себе и свих других и свега Богу Оцу. Зато никад не можемо рећи да када се лично молимо да се молимо за себе, а када се заједно молимо да се молимо у заједници. Ми се заправо увек у заједници молимо, па чак и онда када говоримо: „Господе, помилуј ме грехног/ну“. Чак и тај лични молитвени вапај није вапај јединке упућен Богу. Већ је то увек вапај који је упућен за зајендицу и од заједнице. То је разлог зашто све што чинимо своје испуњење, своју врхунац налази у Литургијском сабрању, а печат свега је у самом Прићешћу. Јер једино кроз Причешће ми постајемо део заједнице, ми постајемо причасници, тј. присаједињени, припојени Христу, а кроз Христа Богу Оцу остварујући све то у Светом Духу; изграђујући притом себе и заједницу истовремено.

Зато не отуђујмо се од заједнице, не одвајајмо се од молитве и изучавања Писма, не одвајајмо се ни за најмањи тренутак од Причешћа, јер само у ми имамо живот вечни. Управо по речима самог Господа Исуса Христа. Коме нака је слава у векове векова. Амин.