О ЋУТАЊУ И ТИХОВАЊУ, ИЛИ МИСЛИ УЗ ПЛАЧ ЈЕРЕМИЈИН

 

Благо души

која се у ћутању

нада спасењу Божијем.

(Плач Јеремијин 3, 26)

Међу осталим обележјима нашег времена могла би се истаћи и наша данашња неспособност за ћутање и размишљање.

Ћутање и повлачење у тишину неопходни су за духовни живот као што су ваздух, вода и хлеб, неопходни за живот тела. Међутим, ми проводимо време у вреви, и бука која нас окружује спречава нас да истински живимо. Куд год се окренемо ту су телефони, радио, телевизија, интернет, разне машине који, сви, као какви чекићи, непрестано ударају у наш мозак и наше живце и не дозвољавају да се усредсредимо на своје мисли и на свој посао. С друге стране засипа нас права бујица новина, листова и илустрованих магазина, билборда који нас увлаче у свет маркетинга чије смо сви жртве и неосетно гутају и оно мало слободног времена којим располажемо. Као да се све заверило да човека одврати од размишљања. Није онда чудо што смо постали тако површни и готови да не размишљајући прихватамо све што нам се сервира са свих тих облика медија и што нам сервира ова јефтина конзументска субкултура којом смо сви опијени. Много шта нам недостаје, али зато причања имамо у изобиљу. Крајње је време да мало ућутимо и погледамо у себе, да такви какви смо станемо пред Бога како бисмо видели где смо, шта смо и куда идемо. Да искрено у тишини погледамо у себе у све своје врлине и мане, да све преиспитамо, сва наша осећања, све жеље и прохтеве. Да заиста истински, сами са собом завиримо у све делове наше душе, да их осмотримо, да их прочистимо, да их „излуфтирамо и поспремимо“ од духовних прљавштина и злосмрадија. И да својим речима умемо на исповести да објаснимо и изнесемо све то што је злобно, што нас као људе унижава, да се олакшамо, да скинемо терет греховности са зебе, јер управо нас Христос на то зове.

„Много пута сам зажалио што нисам ћутао“, написао је један велики духовник. Не верујемо да је овде мислио на увреде и грубе речи које је изрекао, него, вероватније, на оне свакодневне празне и непотребне речи од којих се чвоек тако тешко одвикава, а које толико коче духовни напредак. Св. ап. Јаков је написао да онај ко није у стању да заузда свој језикнеће успети да влада ни осталим телом. За нас је, изгледа, најтеже да нађемо праву меру између наше личне потребе за ћутањем и потребе за општењем коју нам намеће свакодневни живот у породици, међу пријатељима, на послу. Не само у свом интересу, него у интересу наше околине је да у току дана одвојимо макар мало времена за духовни живот. Ко непрестано живи „напољу“, изван своје душе, убрзо неће имати шта да пружи другима. Дугачки разговори осиромашују човека изнутра. И слушање празних разговора исто је тако расипање и себе и времена.

Говорљивост и површност повлаче за собом кобне последице. Свакодневно смо сведоци свађа и нетрпељивости које произилазе из узалудних разговора. Неслога је, могли би смо рећи, потпуно преузела и наше породице. Толико је много ствари које нас могу нервирати а онда, реч по реч и – ништа лакше него да дође и до неспоразума који се за час изроди у свађу.

Данас свако толико много држи до свог мишљења;чему онда убеђивања и препирке?! Ви желите да убедите њега – он вас и, никад краја. Речи не убеђују противника. Кад већ нема духовног јединства, нека бар не буде свађе. С мало добре воље може се, ипак, у свакоме од нас пронаћи довољно разлога да се узајамно поштујемо и подносимо. Живот је постао и сувише компликован и тежак и зашто га онда још. Без потребе, загорчавати један другоме?!

Знамо, у данашње време кад људи покушавају да живе без Бога и кад је тако мало оних који размишљају о својим поступцима, тешко је избећи увреде и неправде али, верујте, боље је прећутати увреду и отрпети неправду. Тиме ћете највише помоћи и себи и другима, и што још много више вреди, испунићете заповест нашег заједничког Оца небеског.

Кад су прогонили св. пророка Јеремију он се није бранио нити одговарао на злонамерне клевете и изазивање противника. Повлачио се у самоћу и пред Господом изливао своје срце. Записао је неке од својих молитава и до данас су се у Светом писму сачувале његове речи: „Благо души која се у ћутању нада спасењу Божијем“. Знао је свети пророк да Бог зна „рокове и времена“ и да ће час Божије правде неизбежно доћи.

Сетимо се примера нашег Спаситеља који стоји нем на суду и ниједном речи не устаје против оних који га вређају и клеветају. Он се чак не упушта у разговор ни с Пилатом који покушава да му спасе живот. Господ мирно иде својим путем и ћутећи се жртвује.

Тиховање је атмосфера Божанства. „Скривени Бог“ се не открива расејаном и немирном духу; Он се употнаје у ћутању и дубокој тишини и зато га овај свети и не познаје.

Долазак Сина Божијег на земљу био је сито тако у тишини. Његово рођење догодило се скоро неприметно. Касније, вршећи своју јавну мисију и проповедајући народу, Он се редовно повлачио у самоћу, и тишину, „на пусто место“, како каже св. Јеванђеље. И код пророка и код јеванђелисте понављају се исте речи: „Неће викати ни подизати, нити ће се чути глас његов по улицама“ (Ис 42, 2; Мт 12, 19). За време страдања проговорио је само колико да потврдин своје Божанство. Ако пажљиво прочитате та места у св. Јеванђељу, видећете да није изговорио ни једну сувишну реч. Доставе лажних сведока, исмевање Исусово, увреде стражара не успевају да му измаме реч нестрпљења.

Његово чутање није било знак малодушности нити пасивног препуташња судбини, већ знак највеће духовне снаге која побеђује чак и страдања. Зато се Господ на Голгготи окреће оном „мноштву народа и жена које плакаху и нарицаху за Њим“ и вели: „Кћери јерусалимске, не плачите замном, него плачите за собом и за дјецом својом“ (Лк 23, 28). Праведни Бог јачи је од једнодневног силника. Иако ћути пред Иродовим и Пилатовим судом, Христос остаје у праву кроз сва времена јер је „правда Његова правда вечна и реч је Његова истина“.

„Свему има вријеме, и сваком послу под небом има вријеме.... време кад се ћути, и време кад се говори“ (Проп 3, 1 – 7). На нама је да време ћутања мудро употребимо.