БЕСЕДА НА ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАТЕЈУ, ЗАЧЕЉЕ 53 (13, 33)

Када је наш Спаситељ хтео да објасни људима какво је Царство Небеско, испричао им је оних неколико символичних причица, које су забележене у светом Јеванђељу. Између осталог, поменуо је ону слику из домаћег живота кад жена меси хлеб и рекао да „Царство Небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашнаљ док све не ускисне.“ Спаситељ је ту подвукао контраст између много брашна и мало квасца, који преображава тесто у пријатну и здраву храну.

Хришћани би требало да буду квасац друштва. ако смо стварно хришћани, ми ћемо деловати на своју околину као квасац. Да би деловао, квасац се мора ставити у тесто. Тако и хришћани, мешајући се неосетно са људима, мењају мало по мало схватања и навике своје околине. Вера делује изнутра; преображава човека у скривеним дубинама његовог срца и његове савести.

Обично се мисли да су за ширење вере потребни добри свештеници, добре школе, добра штампа, добри закони... Али, све то неће много помоћи ако у једном селу, грагу, или земљи не постоје хришћанске породице. ћелија мајка, жива ћелија хришћанског друштва је – породица.

Хришћанство се учи на огњишту. Наши свештеници и вероучитељи би то требали добро да знају. Маколико се они трудили да науче децу истинама вере, она неће стварно заволети Бога и упити у себе Јеванђеље ако немају бр мајку хришћанку. Ретко кад од детета из нехришћанске породице постане хришанин. Мада то није обавезан сучај. Често су такви случајеви само изузетци. Али овде се морамо оградити од претераног уопштавања. Јер никад не знамо кога ће Бог и на који начин позвати у своје стадо.

Шта је то што хришћанске породице имају, а што друге немају? Да ли је то само домаћа икона на зиду, или онај лепи обичај да се свечери породица окупи и заједно помоли Богу, ако то још која породица ради? Да ли су то само обичаји везани за Славу, Врбицу, Велики петак, Васкрс или Божић? Да, и то, али и нешто више од тога. Оно што издваја хришћански дом од осталих јесте пре свега она тиха и блага атмосфера која у њему влада, која се не испољава ничим изузетним али коју осети свако ко прекорачи праг хришћанске куће. То је она топлина, и простосрдачност и душевност којом одише кућа у којој живе и раде истински хришћани. Рекло би се да ти људи живе обично, као и њихови суседи, па ипак већ од првог сусрета с њима осећате да је њихов живот изнутра друкчији. Утицај хришћанског дома је скривен, безгласан, и дубок као утицај квасца у тесту.

Велики број хришћана (много већи но што се то обично мисли) који у зрелим годинама увиђају да је оно најлепше и најсветлије у њиховом верском животу везано за успомене, обичаје и навике које су још у детињству стекли у родитељском дому. Па и ми свештеници научили смо се да волимо Бога и да волимо Цркву на родитељском огњишту. Вера се учи у кући. Исто онако као и матерњи језик. Слушали смо шта родитељи говоре, гледали шта они раде и чинили исто што и они. Заволели смо Спаситеља, зато што су Га волели они које смо ми прво волели. Постали смо хришћани под дејством скривеног квасца који је подизао наше душе.

Квасац вере никада не губи моћ да подиже и одушевљава људе. Али, да би деловао, квасац мора доћи у додир с телом. Циљ мешања је управо у томе да се квасац толико помеша с тестом да се више не распознаје у њему, него да чини целину с њим. Ми, који имамо у себи нешто од тог Божијег квасца, не скривајмо га само за себе. Јер онда га ни ми више нећемо имати. Зато и дом који се затвара пред светом убрзо престаје да буде хришћански дом. Обично се догоди да се чланови породице или угуше у њему, или побегну далеко из загушљиве атмосфере која у њему влада. Затварање у себе заправо значи смрт. Шта нама вреди ако имамо све врлине, а немамо с киме да их поделимо? Да ли онда можемо рећи да имамо било коју врлину, јер немамо ону главну, а то је љубав према ближњима? А како мислимо да имамо љубави према ближњима, ако смо затворени, ако не дозвољавамо да нам било ко приђе? Каква је то наша тзв. хришћанска љубав ако није окренута према свима подједнако, и према странцима, и према најближима, и према атеистима и према хришћанима, и према нашим највећим пријатељима и према нашим највећим непријатељима?

Прави хришћанин живи своју веру заједно са људима међу које га је Бог поставио. Врата хришћанске куће треба да буду отворена за сваког ко на њих закуца, био он хришћанин или не, овакав или онакав. у почетку ваш дом људи ће посећивати зато што сте им симпатични. Касније ће долазити зато што им је лепо крај вас и, најзад, зато што се осећају бољим у вашем присуству. Ти људи можда неће признати да су хришћани али квасац вере подићио ће и њихово срце. Ако јавно и не исповедају Јеванђеље Христово, они ће и несвесно живети по њему. Наравно, ми се нећемо гордити због тога! Није домаћица та која подиже тесто, већ квасац. Она само меси – меша брашно и квасац. Наше је само да не спречавамо да се квасац вере меша с људима. Наша улога је лепа али ипак малена. Једини Господ Христос има моћ да подигне човеково срце и душу до Бога.

Видите свако од нас је позван да сведочи веру у Христа. Свако од нас је позван да буде савршен као Отац наш Небески, а то је управо и једини и сугурни начин нашег сведочења. Не морамо ми да знамо сву теологију, или да имамо не знам ни ја какве не све дипломе. Све је то лепо, али ако немамо вере, ако немамо љубави према људима и према целом свету, шта смо онда и ко смо? Ап. Павле у својој химни љубави каже да смо онда кимвал који звечи. Тј. хоће рећи, можда ће се наш глас у том случају далеко чути, али он ће бити хладан, шупаљ, безличан, без трунке осећања, без човечности, а самим тим и безблагодатни. Такав глас неће бити покретан Духом Светим. Наспрам тога ако имамо љубави, имаћемо и благодати Божије и онда нећемо ми говорити већ ће Дух Свети из нас и за нас сведочити. Он ће за нас говорити, а да притом ми нећемо имати потребу ишта рећи, јер ће наш пример боље од сваке наше речи сведочити.

А шта то значи да истински волимо? То значи да имамо хришћанску љубав према свакоме, односно да волимо људе жртвеном љубављу. Да састрадавамо са њима, да осећамо њихове патње, да поделимо са њима њихове боли. Да утешимо, да охрабримо, да сви заједно једни уз друге будемо. А пре свега тога да се међусобно познајемо као личности. Велики је грех да долазимо на Литургију у Цркву, да будемо ту, Причестимо се и опет се разиђемо, а да притом нисаким не прозборимо, да никог не знамо, да никог истински не упознамо, да никог истински не заволимо. Како можемо мирно да стојимо и да слушамо речи: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали... и да говоримо Символ вере“. Кога ми то љубимо? Зар смо толики лицемери да само устима понављамо без икаквог истинског пристанка на љубав и једнодушност? Кажите ми како можемо бити једнодушни ако се не познајемо? Како можемо бити једно у Христу ако се не знамо? Ако једни другима ни име не знамо? Ако се понашамо као потпуни странци и пре и после Литургије, а и док она траје? Овде око нас у овом сада тренутку стоје Анђели и Светитељи и нама саслужују на Литургији, да ли се они међусобно не познају? Да ли су они отуђени? Па како смемо ми међусобно да будемо отуђени, а позвани смо да будемо једнодушни? Да ли као такви можемо наставити ову Литургију?

Можемо, јер Бог је милостив, и допустиће нам да му благодаримо и примиће нашу хвалу у Небески Свој Жртвеник. Јер зна да ћемо се поправити и то сви заједно. Сви ћемо уложити труд, јер сад смо се научили кроз ово мало речи шта је то хришћанска љубав. Осетили смо и део њене силе. И зато ћемо се потрудити да је развијамо и у нама и у нашим ближњим. Нашим комшијама, нашим колегама са посла, нашим друговима из школе, нашим рођацима и пријатељима. Свуда и на сваком месту зрачићемо ту љубав, коју смо одавде понели и добили као благодат.

Ми смо сви позвани да ту љубав показујемо сведу и да је сведочимо свету. А та љубав је љубав Христова којом је Он заволео свет и којом се Он за све нас жртвовао. Зато је важно да целом свету сведочимо ту Христову љубав ту Његову благу вест да је за све нас људе са свих крајева света и свих времена, Он победио и уништио смрт, нашег најувећег непријатеља. Он је тај који је уништио царство Сатане. Он је тај који је цело човечанство ослободио окова греха и смрти. Он је тај који је извео Адама и Еву и старозаветним праведницима Рај отворио, а нама показао и утврдио стазу којом се до њега долази. Ето зашто морамо свима да сведочимо ту благу вест Христову. Зато морамо свуда ширити ту истину. Свуда где год се налазили. А сведочићемо је не речима већ нашим животима, нашим подвизима, нашом љубављу према Христу и свим људима, ма ко они били. И у томе је и одговор свим оним неразумницима који су само нападачи на Цркву и њену екуменску делатност. Свима њима ћемо поручити, ми волимо све људе, као што је Христос заволео нас и зато ћемо свима да сведочимо. А ако неко од њих има неке зле намере према нама, и дволичи онда је то његов грех, за који ћемо се ми молити да му Бог опрости. Јер и сам Христос се молио за оне који су га распињали. И као и сви наши Свети Оци што су се молили за своје крвнике да им Бог опрости, тако ћемо се и ми за њих молити, да нам Бог свима опрости наше грехе, јер може бити да смо се и ми о њих нечим огрешили. Угледајмо се на архиђакона Стефана, првог мученика Цркве, да ли он мрзи своје прогонитеље, да ли он мрзи или се моли за оне који га каменују? Да ли он непрашта увреде, ударце и каменовање? Шта он каже: Боже не узми им ово за грех! А шта ми кажемо данас: уа овај или онај; не заборавимо; не опростимо; узвратимо истом мером.... и шта не све. Да ли су то говорили СВети оци, мученици Цркве, да ли је то говорио Христос. Да ли је Бог у Старом завету тражио освету? Или је рекао кроз псалмопојца Давида да се оставимо освете, да је освета Његова. Шта је рекао?

Опет лицемерно понављамо речи блаженопочившег патријарха Павла: будимо љуви. А зна ли ико од нас да буде човек? Да ли се понашамо достојно људима, а камоли да се понашамо као хришћани? Ето колико од нас нахранило или обукло потребите. Учинило нешто за затворенике? Написало им бар једно писмо? То бар некошта ништа, осим што ћемо издвојити мало времена да неког утешимо. Колико од нас хришћана је усвојило бар једно дете из сиротишта, да му пружи дом и породичну љубав? Да ли смо се сетили икад да нешто конкретно учинимо за ту децу? Ето ја ни међу нама свештеницима не знам никог ко је тако нешто учинио полазећи од себе. Шта нас кошта да усвојимо дете, да бар једну душу испунимо радошћу, да бар једном малишану обезбедимо детињство достојно човека. Да бар једно дете ишколујемо и на прави пут изведемо. И не изговарајмо се да имамо мало, јер и то наше мало за њих је премного. Уосталом и држава помаже оне који усвоје децу, а да ми хришћани до тога бежимо.

Ето то је само део онога што нам Бог дарује да искажемо и покажемо нашу љубав. Питање је само да ли је ми имамо. А имамо је само смо сви заједно на њу заборавили. Успут смо је негде затурили међу сопственим бригама. Зато поделимо једни са другима своје бриге, олакшајмо се. То нам и Спаситељ каже, кад нам каже да се исповедамо старешинама и да говоримо своје грехе Цркви. Олакшајмо своје душе, спасимо се од греха и смрти и онда ћемо пронаћи љубав не само за нама блиске особе, већ за цео свет за сву творевину Божију. На тај начин ћемо упознати и нашу браћу анђеле Божије. Јер и они само у братској љубави бораве. То је њихов свет, њихов начин постојања. А то нам Бог и омогућава. Само треба да желимо да му следимо и да кренемо за њим, ма колико то да је спочетка тешко и напорно. Зато и имамо једни друге, да једни друге бодримо и помажемо. Да носимо бремена једни другима. То је пут који је за нас прокрчио Спаситељ, а наши Свети Оци утабали следећи га. Па што би ми тражили неки „бољи пут“. Што би ишли непознатим стазама, кад имамо стазу коју су нам Оци оставили. Кренимо за њима и уђимо у Царство Божије које нам је Бог Отац припремио и уредио кроз Сина у Духу Светом. Кренимо зато већ сада, овог тренутка. Оставимо све што је било до сад, све то одбацимо и кренимо за Светима, за самим Спаситељем. Кренимо сви заједно у нови и бољи живот, водећи и помажући једни друге. Славећи притом Спаситеља јер нам је све то омогућио. Јер је Он све то за нас уготовио и још нас чека, наше је само да се одазовемо на Његов позив и да му похрлимо. Као што дете трчи у загрљај родитеља, тако и ми кренимо ка Њему што хитрије и усрдније. Да са Њим уђемо у читаву вечност, сада и увек и у векове векова. Амин.