ЕПИСКОП ПОЖАРЕВАЧКО – БРАНИЧЕВСКИ Г. ИГНАТИЈЕ

Беседа изговорена на Светој Архијерејској Литургији служеној у пожаревачкој Саборној цркви 17. октобра 2010. године

Беседа о првенству у Цркви

Драга браћо и сестре,

            Сведоци смо да смо данас рукопроизвели нашег ђакона Златка у протођакона. Ово је дар Духа Светога за његово часно и приљежно служење Господу у заједници Цркве Божије у Браничеву. Дух Свети се увек даје као дар, али то је такав дар који не угрожава људску слободу. Дакле, то је дар који слободно желимо.

            Ја сам данас вашој љубави хтео да кажем нешто о првенству. Као што и сами видите, ми у Цркви имамо првога на свим нивоима. Имамо првог у једној литургијској заједници, то је Епископ. имамо првог на регионалном плану, то је Патријарх или Архиепископ. Имамо и првог на васељенском, екуменском плану, где нису сви први. Првенство је, драга браћо и сестре, залог јединства, јер ако нема првог, ако су сви први, онда нема јединства. Будући да је један први, он показује јединство. Јединство, пак, усмерено је на борбу против смрти. Смрт је распадање, раздвајање. Само када будемо толико сједињени и временски и просторно, када не буде више покојних, већ сви будемо били у једном времену, када будемо савременици, мимоићи ћемо смрт. Простор, такође, чини да умиремо, јер смо некада толико удаљени једни од других да не можемо имати заједницу, што је исто као да смо једни за друге умрли.

            Али постоји једна димензија на коју бих ја хтео данас да укажем, која произилази управо из првенства, на шта ми често и у Цркви заборављамо. Јединство је потребно ради личног постојања и ради слободног постојања, где се слобода изражава као љубав, као заједница. На свим нивоима у Цркви први вас зове, он има иницијативу. Он вас зове, а ви слободно одговарате да ли желите да имате заједницу са тим човеком и тако остварујете јединство. Али то јединство, тако остварено, значи љубав, јер хоћете да имате заједницу са тим човеком. То јединство чини све нас личностима зато што онај који је први не може без вас да буде личност,по учењу наших источних светих отаца, не може да буде сам, јер једна личност једнако је ниједна личност.

            Личност постоји само у заједници љубави са другим. Тада, ако волите слободно некога, чините га личношћу, издвајате га од других, постаје неподношљив. Док га не заволите, он је за вас као и све друге природе. Али, када га заволите, он постаје за вас непоновљиво биће, личност без које ни ви не можете да постојите. Тако, када се једна наша личност изгуби, када умре, тада се и ми мењамо. Изгубљена наша вољена личност значи и наш губитак, губитак наше личности, како је говорио један савремени руски писац. Тада, да не бисмо сви постали шизофрени, морамо брзо једну личност променити другом, иначе безлично је апсолутно немогуће постојати.

            Дакле, драга браћо и сестре, ми данас, нажалост, заборављамо првенство, што значи зов, позив некога да одговорите, да следујете за њим, да имате заједницу са њим. Ми данас јединство не остварујемо кроз живе личности, кроз прве, него кроз законе. Закон је једно безлично слово на папиру. То је протестантски тип друштвене заједнице и живота. У протестантизму су изоставили Христа, као једну живу људску личност која се пројављује пред нама, без обзира на све његове људске мане, и заменили су га законом. Зато ми сви данас поштујемо законе и клањамо се законима. Ми данас мислимо да је велико достигнуће у људском роду постићи правну државу. А правна држава је безлично постојање. Свако за себе је оно што мисли да је, и нема потребе за другим. Закони нас више не уређују, него нас штите једни од других и, на крају, сакривају мржњу коју имамо једни према другима.то је, заправо, сапостојање, суживот са неким који нам је наметнут одозго.

            То није Господ хтео. То није израз нашег постојања и наше друштвене заједнице. Живот се темељи на томе да имате позив једне личности и да слободно одговорите да ли желите да имате заједницу са њом. То гради Цркву и то гради наше постојање. Али, то је оно што су свети оци говорили на основу Откривења о Богу. Бог тако постоји! Отац је једна Личност која рађа Сина и зове Сина у заједницу. И Син одговара и зове Оца: Оче! И дух Свети такође зове Оца: Оче! Дакле, имају заједницу љубави. Зато је наш Бог заједница Личности, а не једна безлична виша сила или један логички принцип, како то многи данас говоренарочито није то закон, јер закон, колико год да је добар, увек убија личност. Зато апостол Павле каже да слово закона убија, а Дух оживљава. То дакле, драга браћо и сестре, показује првенство.

            Нажалост, то немамо у Цркви, јер да бисмо сакрили своју мржњу, ми причамо да нећемо у заједницу са другим зато што он прича ово или ради оно или је неморалан.... То су све изговори за мржњу према другоме, јер на тај начин скривамо своју самодовољност и егоизам. Заправо, желимо ми да будемо све и сва, а не желимо да имамо заједницу са другим. Но, колико се то нама свиђало или не, ово је једини начин нашег постојања и нашег спасења. Зато Господ каже да ако ко не љуби другога, нама живота у себи. Помислиће неко да први, тај који има иницијативу има апсолутизам, да је то дикратура против које се народ борио у револуцијама. Али диктатура је изашла из самодовољности једнога, а у Цркви први никада нема диктатуру, јер он не може постојати без другога. Никада први не може бити без заједнице са другим. У чему је ваша власт у односу на мене као првог у овој заједници? У томе што ја не могу постојати ако вас нема! То је највећа власт. то је онтолошка власт која значи бити или не бити. На тај начин су оци уредили и каноне, који кажу да један Епископ не може бити Епископ ако нема заједницу, ако нема литургијску заједницу. Данас смо почели, нажалост, да рукополажемо титуларне Епископе. У Сабору ти Епископи немају право гласа. Тада ја питам браћу Архијереје зашто он нема право гласа ако је Епископ, и остајем без одговора. Будући да нема никакву заједницу са собом, он никога не представља тамо и не може да гласа, јер ја гласам у ваше име, ја представљам тамо читаву нашу Цркву. Зато су свети оци говорили, тамо где је Епископ, тамо је и Црква, али Епископ без Цркве не може да постоји.

            Дакле, у љубави први који има иницијативу не може постојати без вас, нити ви можете постојати без њега. То је, дакле, оно чему треба да учимо нашу децу. То је оно што ће много боље уредити овај свет него закони и судови, иако се многи боје да ћемо без закона имати хаос, али која држава нема хаос и насиље иако има законе. Међутим, ако бисмо децу одмалена другачије васпитавали, да не могу без другога, тада би се она другачије понашала. Будући да наша школа дете васпитава да буде само, да превари другог, да буде боље од другог јер ће бити богатије, шта можемо очекивати.

            Дакле, желео сам рећи вашој љубави колико је битно поставити првога и да свака наша ћелија има првога, ђакони имају првога, свештеници имају првога, Епископи имају првога. То не радимо реда ради, већ је то истинско постојање. Први вас, дакле, зове у заједницу, а ви одговарате и у тој заједници сте слободни. Бог нас је створио и позвао нас је у заједницу, али човек је одбио и рекао је да жели да буде сам и настала је трагедија и смрт.

            Да сте ми живи и здрави и благословени! Ђаконе, на многаја љета!