НОВА ГОДИНА, ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ

Свима вам од срца вам желим и честитам Нову годину! И да би нам Нова година заиста била срећна, одлучите чврсто и непоколебљиво да ће ваш живот у Новој години бити у сталној повезаности са Господом нашим Исусом Христом. Његово име нека нам буде путоказ на свим нашим животним стазама, јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасити (Дап 4, 12). Зато су наши стари, тј. хришћани првих времена почели и да сликају иконе и да их постављају по својим кућама, праве крстове, да чине знак крста на себи идр. да би све то стално сећало на Извор Живота, на Оног од кога пунине сви ми примисмо и који се брине за нас, или како каже ап. Петар: Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за нас (1Пет 5, 7).

Сам је Божији анђео протумачио значење тог дивног Имена, кад се у сну јавио Јосифу и реко му: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију ѕа жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус; јер ће он спасити народ свој од ријеха њихових (Мт 1, 20 – 21). Према томе, име Исус означава спаситеља света, али не спаситеља само у историјском смислу, јер сврха Исусовог спаситељског дела није првобитно пролазна нити се првобитно односи на спољашње промењиве односе међу људима. Већ је сврха Христовог спасењског дела да нас спасе од греха и смрти, тј. од вечне пропасти.

И зато Спаситељ долази у свет и испуњава сав Закон кроз своју жртву, а то се све остварује управо од Његовог обрезања. Заправо, сав Његов живот је жртва, мартиријум или мучеништво. У том смислу је голготска жртва само последњи чин тог мучеништва, тј. кулминација, а Његов мученички подвиг започиње у витлејемској пећини, прогоном од цара Ирода, па редом до страдања на крсту. Јасле су катедра Спаситеља света при Његовом доласку у овај свет, дрво крста је катедра при Његовој смрти, катедра љубави. А кад кажемо катедра то је оно место са ког се са ауторитетом говори. Тако нам и Христос са тих места говори, али његов говор је тих, благоугодан, да само они који се кроз љубав преобразе могу да га учују и разумеју. Тако је и епископска катедра, катедра која свој ауторитет добија од Христа, те тако Епископ кад нас учи, учи нас у име Христово и као икона Христа. Али и он, као и Христос то чини кроз љубав и у љубави. Јер је и Христос прожет љубављу према људима, дошао међу људе, да нас све заједно посвети и препороди не смао својом божанском речју, него и својим делом и примером. Он је свакако већи део живота провео у тишини и молитви, а мање у јавном проповеддању и јавној делатности, која је опет била пропраћена жртвом. Да нас научи већ кроз своје обрезање, а оно је испуњење старозаветног Закона, како је жртва суштина његовог откупитељског дела, те је стога жртва суштина и нашег хришћанског живота.

Без Христове жртве нема нам спасења, без Његовог Тела и Крви нема нам живота, нема нам спасења, остајемо вечити робови греха и смрти. Зато је Он и дошао на земљу, да нам да своје Тело и своју Крв да би и ми имали живот вечни као и Он, стога је велики грех то што долазимо на Литургије а не причешћујемо се Христом. Он нам са свештеном радошћу даје Себе за нас, за наше спасење, а ми тражимо лажне изговоре, те недостојни смо, те јели смо мрсну храну од Божића до Богојављања па тобож нисмо достојни. А служимо Литургије, још на све то износимо римокатоличке лажи о томе да су само свештеници достојни и то по службеној дужности да се причесте, јер они тад служе Литургију. Да ли је Христос говорио о службеној дужности, или о љубави? Да ли Христос све позива да једемо његово Тело и Крв по службеној дужности или да једемо из љубави према Њему? Ко измишља непостојеће разлоге недостојности ми или Христос? А знајте да Христос из љубави према нама страда, из љубави према нама ломи хлеб са ученицима и даје им га говорећи управо да је то Његовог Тело и да је вино Његова Крв. На тај чин пред страдање нагнала га је љубав према нама и према нашим смртним огреховљеним душама. Па у крајњој линији према целокупној створеној творевини. Зато Христос и говори: какава је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју? (Мт 16, 26) Ето и ми питамо оне који не желе да вернима дају причешће ко сте ви да недозвољавате. И ми питамо оне вукове у јагњећим кожама који на све могуће подле начине варају Христово стадо да не прилазе чаши лажно их учећи о некаквој недостојности, о некаквим службеним дужностима да ли се случајно у својим отупелим савестима не запитају да се случајно на њих не односе оне Христове речи: Тешко вама фарисејима што волите зачеља по синагогама и поздраве на трговима... Тешко и вама законицима што товарите на људе бремена тешка за ношење, а ви ни једним својим прстом нећете да се прихватите бремена.... Тешко вама законицима, што узесте књуч од знањ: сами не уђосте, а оне који би ушли спречисте (Лк 11, 43. 46. 52). Или да ли вам ишта значе Христове речи: На Мојсејеву столицу сједоше књижевници и фарисеји. Све, дакле, што вам кажу држите, држите и творите; али по дјелима њиховим не поступајте, јер говоре а не творе, него везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну. А сва дјела своја чине да их виде људи; јер проширују амајлије своје и праве велике скуте на хаљинама својим. И воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама. И да им се клања по трговима, и да их људи зову: учитељу! (Мт 23, 2 – 7).

Ми морамо схватити да нам без Причешћа нема живота, нема нам спасења, нема нам зеједнице са Богом, не можемо Бога звати Оцем без Причешћа. Не можемо се називати синовима Божијим ако нисмо усињени кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом Богу Оцу у заједници Духа Светога. Христос нас стално позива да Га узмемо и једемо. Да једемо његово Тело и пијемо његову Крв коју нам је Он дао зарад нашег спасења. Питам све вас који лажним својим измишљотинама не приступате чаши тврдећи да сте недостојни: А кад ћете, господо, постати достојни?! Када ћете то бити достојни ако не сада, ако не овог тренутка? Мислите ли да ћете живети и бити на овоје земљи до следеће недеље? До следећег празника? Ако нисте сада спремни када ћете бити? Ако ратник у боју није спреман сваког тренутка, сваког момента, када ће бити спрема? Кад погине, или пре него крене у битику? Кад ће те се господо егоистичка сетити да се удостијите?! Када ћете господо престати да Цркву, која је заједница Духа Светог, подређујете својим егоистичким аршинима?! Када ћете схватити да нико, па ни ви драги наши егоисти, није у стању да личним подвигом дода макар и једну једину влас косе на глави. А камоли да је неко од нас устању да било шта учини за своје спасење. Све што чинимо, молитве, читање Светог писма, добра дела, све што радимо у животу, ако све то није прожето и запећаћено Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа, све нам то ничему не вреди. Све су то трице и кучине, ако се не причешћујемо редовно, на свакој Литургији, а не само, како им налаже њихово потпуно искривљено схватање Цркве и црквености да Чаши прилазе само 4х годишње. Или, што је још трагичније, ако их одвраћају неразумни свештеници, који уместо да приводе људе Христу, они их одвраћају од Њега и Његовог Тела и Крви. Неко ће се усудити да у својој неразумности понавља нисам достојан, јер се нисам спремио, нисам постио и нисам се исповедио. А ја те питам, а зашто и како онда смеју остати на Литургији после читања Светог писма и беседе?! Ко им даје право да остану са вернима? После читања Писма и беседе, остају само они који су део Цркве, који треба да се кроз причешће присаједине Богу. Шта ћете ви ако сте грешни још увек међу вернима? Идите и кајте се онда. Зар немате исповест? Чему је Црква установила исповест, ако не да би се кроз њу сви ми који грешимо вратили у окривље Цркве. А када се исповедимо, како и зашто онда неприлазимо. Неко ће рећи па нисмо постили. А ја вас онда питам, а како нисте постили? Зна се које је дане Црква устанолила за пост: 4 вишедневна поста годишње, и од једнодневних среда и петак сваке седмице осим трапавих и периода од Васкрса до Педесетнице, и крстовдани. То су посни дани, тад Црква пости. Све преко тога није од Цркве освештано, није од наших светих Отаца, није од свештених какона. А ако није од Цркве установљен неки други пост од некаквих квази седам дана, како онда и ко онда сме да у Цркви проповеда нешто што није од Цркве?!?! Како онда неко сме да се усуди да учи у Цркви другачије од онога што су нам кроз Предање оставили Оци?! Који то канон или правило или указ Светих Отаца тражи пост од 7 дана пред Причешће? А ако и постоји такав неки непостојећи канон, како онда ми смемо сваке суботе, недеље и празника служити Литургију, а понегде се још увек свакодневно служи Литургија? Како онда сме свакодневно да се служи Литургија, а да је тако говоре нам све богослужбене књиге и Предање Црвке? Како свештеници смеју да се причешћују на свакој Литургији коју служе, а не посете никаквих 7 дана пре? А да они то чине због службене дужности је чита лаж. Јер да је то истина онда би они могли служити и без верног народа Литургије и онда би се ми звали римокатолици, а не Православна Црква.

Данас смо закорачили у Нову годину, у још једну годину коју нам Господ пружа. Стога ако смо и грешили или ако нисмо ни схватали ни знали да смо од Цркве позвани и призвани да се Причешћујемо на свакој Литургији. Сад кад знамо учинимо себе стално спремнима за Причешће. Не дозволимо да нас грех одвоји од Цркве и Причешћа од заједнице Тела и Крви Христове. Ставимо пред себе Христову жртву за нас и кроз то меримо све наше поступке које чинимо у животу. Сетимо се да у Нову годину уђемо прожети љубављу према подвигу и жртви у име Христово. Нека нас на то подсети Његово свето име које нека буде натпис на улазу у Нову годину. Тако ћемо бити ближњи Богу. Ближњи Спаситељу света, који нас учи: који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан (Мт 10, 38). Савладати себе, свој егоизам, водити непрестану борбу са зло и то свуда и на сваком месту и сваком тренутку то нам је велика дужност и обавеза као хришћанима. И то не само да ратујемо против духовног зла, већ и против сваког зла у свету, наравно онолико колико је то у нашој моћи. Нека нам у Новој години, ако то већ није, постане свакидашња брига и потреба да се старамо око Божије службе, око тога да испунимо оно Христово назначење за нас да сви будемо, и ви лаици и ми свештенослужитељи, царско свештенство, тј. царско освећење Богу. А Бог ће са своје стране пружити свим људима велики дар своје милости, али исто тако, до нас људи стоји да не презремо тај дар Божије љубави, него да га примимо и да с милошћу Божијом сарађујемо. Проведемо ли тако ову нову годину, која тек започиње, Бог ће све време сама бити, јер Исус Христос не оставља оне који у љубави, молитви и подвигу проводе дане свога живота

Док вам у знаку светог имена Христовог честитам почетак Нове године, желим вам да увек будете у заштити Мајке Божије, и молим је смерно да свима нама измоли милост од њеног Сина а Господа нашег, да следимо за Њиму жртви за ближње, у покајању, у молитви, у љубави са целим светом и да сви будемо удеоници Трпезе Христове коју овде предокушамо у Причешћу, а коју ћемо у пуној слави кушати када Он поново дође у Царству Своме. Зато и завршам оним позивом да Господ што пре дође: Маран ата!, дођи Господе. да дођи и то дођи што пре јер те ми са нестрпљењем и жарком жељом ишчекујемо. Амин!