СВЕТИ САВА ГОВОРИ: „СРБИМА НЕ ТРЕБА КОСОВО!“

Данас је Савиндан, данас Срби славе свога Оца свога свветог Саву. Данас се слави и прославља не само светитељ Цркве, већ и Отац нације! Да, тако је, Отац нације. Ми, Срби, нисмо као и све друге нације на овом свету настали кроз разне делатности великих и славиих људи који су морали да принесу на олтар своје отаџбине велике жртве да би створили своје нације. Не, Срби као нација, а и Србија као држава, настају кроз сасвим другачије подвиге и кроз приношење сасвим другачије жртве од оних славних жртава других народа. Ја нећу да омаловажим жртву ни једног великана других народа на овом свету. Ја желим да говорим о нашим великанима.

ЦАРСКИ ЧАСОВИ УОЧИ БОГОЈАВЉАЊА, 3. ЧАС

Велики пророк старозаветне Цркве опет нам објављује и јавља велике ствари. Опет нам говори, а као да нам говори сам Господ. Опет, Исаија пророк, проповеда велике истине Божије. А ми опет и опет, и изнова, осећамо као да нам сам Бог говори, а заправо и говори нам Бог и објављује нам своју вољу управо кроз речи пророка, кроз речи Старог завета, а најпосле и најсавршеније Бог нам говори кроз Сина свога Јединороднога Господа Исуса Христа.

Говори нам пророк Исаија и из његових уста суво злато истаче и објављује нам какви треба да будемо. Објављује нам да се очистимо. Да одбацимо лукавства, тј. дволичне мисли и дела. Да будемо искрени, да не мисломо зло а да чинимо лажно добро не бисмо ли дошли и остварили своје зле планове које смо сковали. Јер ма колико ми чинили лажна добра која треба да прикрију наша зла, све то срцезналац Бог види. А зла дела су и она када ми једно осећамо а друго говоримо. Или када из сопственог егоизма волимо неке људе, који нам тренутно пружају неку корист, а да их заправо никад не упознамо као праве личности. То је типичан пример са нашим колегама на послу. Данас многи кажу: „то ми је пословни пријатељ“. А ја питам, шта то значи? Пријатељ само за посао? Шта је то? Дакле, за нас је други човек само машина која треба добро да ради? Ако нам је неко пријатељ онда треба да нам је пријатељ и на послу и ван посла. Да га знамо и волимо као човека. А не да га волимо због материјалне користи, јер нам помаже у послу или смо сарадници у послу. Однос према другом човеку је почетак односа према Богу. Не може нико прићи Богу ко пре кроз љубав није пришао човеку. Како можемо волети невидљивог Бога, а не волимо видљивог човека. Хоћемо ли Богу рећи да нам је и Он пословни пријатељ? Или ћемо волети Бога само док имамо користи од њега, као што обично тако волимо пословне пријатеље?

ЦАРСКИ ЧАСОВИ УОЧИ БОГОЈАВЉАЊА, 1. ЧАС

 

Пророк Исаија нас обавештава о важним стварима. Он објављује пријатну годину Господњу. Каже да се радује сва пустиња, да сва просвета јер ће народ видети славу Господњу. Он проповеда народу да се радују јер ето долази Господ који ће донети суд праведан. Донеће не неки његов слуга, неки посланик, неки анђео. Пророк јасно каже и узвикује Он ће сам доћи да нас спасе. И није ли то заиста велико и дивно чудо! Сам Гиспод Сведржитељ долази да спаси своја створења. Зато каже Исаија даље немојмо се више плашити, Бог је устао на суд свој. Он доноси правду. Он доноси избављење, доноси телесна излечења, слепи прогледају, глуви ће чути, а хроми ће трчати као јелени. Земље сушне и безводне, а сами тим и безродне постаће извори воде где ће бити весеље птица. А у тој некад безводној земљи биће и чист пут који ће се светим назвати, по том путу ће поћи расејани и неће залутати. Ту неће бити опасних звери, већ ће туда поћи изабрани и сабрани ради Господа. Који ће се обратити и доћи на Сион где ће бити вечно весеље.

ЕПИСКОП ПОЖАРЕВАЧКО – БРАНИЧЕВСКИ Г. ИГНАТИЈЕ

Беседа изговорена на Светој Архијерејској Литургији служеној у пожаревачкој Саборној цркви 17. октобра 2010. године

Беседа о првенству у Цркви

Драга браћо и сестре,

Сведоци смо да смо данас рукопроизвели нашег ђакона Златка у протођакона. Ово је дар Духа Светога за његово часно и приљежно служење Господу у заједници Цркве Божије у Браничеву. Дух Свети се увек даје као дар, али то је такав дар који не угрожава људску слободу. Дакле, то је дар који слободно желимо.

Ја сам данас вашој љубави хтео да кажем нешто о првенству. Као што и сами видите, ми у Цркви имамо првога на свим нивоима. Имамо првог у једној литургијској заједници, то је Епископ. имамо првог на регионалном плану, то је Патријарх или Архиепископ. Имамо и првог на васељенском, екуменском плану, где нису сви први. Првенство је, драга браћо и сестре, залог јединства, јер ако нема првог, ако су сви први, онда нема јединства. Будући да је један први, он показује јединство. Јединство, пак, усмерено је на борбу против смрти. Смрт је распадање, раздвајање. Само када будемо толико сједињени и временски и просторно, када не буде више покојних, већ сви будемо били у једном времену, када будемо савременици, мимоићи ћемо смрт. Простор, такође, чини да умиремо, јер смо некада толико удаљени једни од других да не можемо имати заједницу, што је исто као да смо једни за друге умрли.

Али постоји једна димензија на коју бих ја хтео данас да укажем, која произилази управо из првенства, на шта ми често и у Цркви заборављамо. Јединство је потребно ради личног постојања и ради слободног постојања, где се слобода изражава као љубав, као заједница. На свим нивоима у Цркви први вас зове, он има иницијативу. Он вас зове, а ви слободно одговарате да ли желите да имате заједницу са тим човеком и тако остварујете јединство. Али то јединство, тако остварено, значи љубав, јер хоћете да имате заједницу са тим човеком. То јединство чини све нас личностима зато што онај који је први не може без вас да буде личност,по учењу наших источних светих отаца, не може да буде сам, јер једна личност једнако је ниједна личност.

Личност постоји само у заједници љубави са другим. Тада, ако волите слободно некога, чините га личношћу, издвајате га од других, постаје неподношљив. Док га не заволите, он је за вас као и све друге природе. Али, када га заволите, он постаје за вас непоновљиво биће, личност без које ни ви не можете да постојите. Тако, када се једна наша личност изгуби, када умре, тада се и ми мењамо. Изгубљена наша вољена личност значи и наш губитак, губитак наше личности, како је говорио један савремени руски писац. Тада, да не бисмо сви постали шизофрени, морамо брзо једну личност променити другом, иначе безлично је апсолутно немогуће постојати.

Дакле, драга браћо и сестре, ми данас, нажалост, заборављамо првенство, што значи зов, позив некога да одговорите, да следујете за њим, да имате заједницу са њим. Ми данас јединство не остварујемо кроз живе личности, кроз прве, него кроз законе. Закон је једно безлично слово на папиру. То је протестантски тип друштвене заједнице и живота. У протестантизму су изоставили Христа, као једну живу људску личност која се пројављује пред нама, без обзира на све његове људске мане, и заменили су га законом. Зато ми сви данас поштујемо законе и клањамо се законима. Ми данас мислимо да је велико достигнуће у људском роду постићи правну државу. А правна држава је безлично постојање. Свако за себе је оно што мисли да је, и нема потребе за другим. Закони нас више не уређују, него нас штите једни од других и, на крају, сакривају мржњу коју имамо једни према другима.то је, заправо, сапостојање, суживот са неким који нам је наметнут одозго.

То није Господ хтео. То није израз нашег постојања и наше друштвене заједнице. Живот се темељи на томе да имате позив једне личности и да слободно одговорите да ли желите да имате заједницу са њом. То гради Цркву и то гради наше постојање. Али, то је оно што су свети оци говорили на основу Откривења о Богу. Бог тако постоји! Отац је једна Личност која рађа Сина и зове Сина у заједницу. И Син одговара и зове Оца: Оче! И дух Свети такође зове Оца: Оче! Дакле, имају заједницу љубави. Зато је наш Бог заједница Личности, а не једна безлична виша сила или један логички принцип, како то многи данас говоренарочито није то закон, јер закон, колико год да је добар, увек убија личност. Зато апостол Павле каже да слово закона убија, а Дух оживљава. То дакле, драга браћо и сестре, показује првенство.

Нажалост, то немамо у Цркви, јер да бисмо сакрили своју мржњу, ми причамо да нећемо у заједницу са другим зато што он прича ово или ради оно или је неморалан.... То су све изговори за мржњу према другоме, јер на тај начин скривамо своју самодовољност и егоизам. Заправо, желимо ми да будемо све и сва, а не желимо да имамо заједницу са другим. Но, колико се то нама свиђало или не, ово је једини начин нашег постојања и нашег спасења. Зато Господ каже да ако ко не љуби другога, нама живота у себи. Помислиће неко да први, тај који има иницијативу има апсолутизам, да је то дикратура против које се народ борио у револуцијама. Али диктатура је изашла из самодовољности једнога, а у Цркви први никада нема диктатуру, јер он не може постојати без другога. Никада први не може бити без заједнице са другим. У чему је ваша власт у односу на мене као првог у овој заједници? У томе што ја не могу постојати ако вас нема! То је највећа власт. то је онтолошка власт која значи бити или не бити. На тај начин су оци уредили и каноне, који кажу да један Епископ не може бити Епископ ако нема заједницу, ако нема литургијску заједницу. Данас смо почели, нажалост, да рукополажемо титуларне Епископе. У Сабору ти Епископи немају право гласа. Тада ја питам браћу Архијереје зашто он нема право гласа ако је Епископ, и остајем без одговора. Будући да нема никакву заједницу са собом, он никога не представља тамо и не може да гласа, јер ја гласам у ваше име, ја представљам тамо читаву нашу Цркву. Зато су свети оци говорили, тамо где је Епископ, тамо је и Црква, али Епископ без Цркве не може да постоји.

Дакле, у љубави први који има иницијативу не може постојати без вас, нити ви можете постојати без њега. То је, дакле, оно чему треба да учимо нашу децу. То је оно што ће много боље уредити овај свет него закони и судови, иако се многи боје да ћемо без закона имати хаос, али која држава нема хаос и насиље иако има законе. Међутим, ако бисмо децу одмалена другачије васпитавали, да не могу без другога, тада би се она другачије понашала. Будући да наша школа дете васпитава да буде само, да превари другог, да буде боље од другог јер ће бити богатије, шта можемо очекивати.

Дакле, желео сам рећи вашој љубави колико је битно поставити првога и да свака наша ћелија има првога, ђакони имају првога, свештеници имају првога, Епископи имају првога. То не радимо реда ради, већ је то истинско постојање. Први вас, дакле, зове у заједницу, а ви одговарате и у тој заједници сте слободни. Бог нас је створио и позвао нас је у заједницу, али човек је одбио и рекао је да жели да буде сам и настала је трагедија и смрт.

Да сте ми живи и здрави и благословени! Ђаконе, на многаја љета!

О ЋУТАЊУ И ТИХОВАЊУ, ИЛИ МИСЛИ УЗ ПЛАЧ ЈЕРЕМИЈИН

 

Благо души

која се у ћутању

нада спасењу Божијем.

(Плач Јеремијин 3, 26)

Међу осталим обележјима нашег времена могла би се истаћи и наша данашња неспособност за ћутање и размишљање.

Ћутање и повлачење у тишину неопходни су за духовни живот као што су ваздух, вода и хлеб, неопходни за живот тела. Међутим, ми проводимо време у вреви, и бука која нас окружује спречава нас да истински живимо. Куд год се окренемо ту су телефони, радио, телевизија, интернет, разне машине који, сви, као какви чекићи, непрестано ударају у наш мозак и наше живце и не дозвољавају да се усредсредимо на своје мисли и на свој посао. С друге стране засипа нас права бујица новина, листова и илустрованих магазина, билборда који нас увлаче у свет маркетинга чије смо сви жртве и неосетно гутају и оно мало слободног времена којим располажемо. Као да се све заверило да човека одврати од размишљања. Није онда чудо што смо постали тако површни и готови да не размишљајући прихватамо све што нам се сервира са свих тих облика медија и што нам сервира ова јефтина конзументска субкултура којом смо сви опијени. Много шта нам недостаје, али зато причања имамо у изобиљу. Крајње је време да мало ућутимо и погледамо у себе, да такви какви смо станемо пред Бога како бисмо видели где смо, шта смо и куда идемо. Да искрено у тишини погледамо у себе у све своје врлине и мане, да све преиспитамо, сва наша осећања, све жеље и прохтеве. Да заиста истински, сами са собом завиримо у све делове наше душе, да их осмотримо, да их прочистимо, да их „излуфтирамо и поспремимо“ од духовних прљавштина и злосмрадија. И да својим речима умемо на исповести да објаснимо и изнесемо све то што је злобно, што нас као људе унижава, да се олакшамо, да скинемо терет греховности са зебе, јер управо нас Христос на то зове.

„Много пута сам зажалио што нисам ћутао“, написао је један велики духовник. Не верујемо да је овде мислио на увреде и грубе речи које је изрекао, него, вероватније, на оне свакодневне празне и непотребне речи од којих се чвоек тако тешко одвикава, а које толико коче духовни напредак. Св. ап. Јаков је написао да онај ко није у стању да заузда свој језикнеће успети да влада ни осталим телом. За нас је, изгледа, најтеже да нађемо праву меру између наше личне потребе за ћутањем и потребе за општењем коју нам намеће свакодневни живот у породици, међу пријатељима, на послу. Не само у свом интересу, него у интересу наше околине је да у току дана одвојимо макар мало времена за духовни живот. Ко непрестано живи „напољу“, изван своје душе, убрзо неће имати шта да пружи другима. Дугачки разговори осиромашују човека изнутра. И слушање празних разговора исто је тако расипање и себе и времена.

Говорљивост и површност повлаче за собом кобне последице. Свакодневно смо сведоци свађа и нетрпељивости које произилазе из узалудних разговора. Неслога је, могли би смо рећи, потпуно преузела и наше породице. Толико је много ствари које нас могу нервирати а онда, реч по реч и – ништа лакше него да дође и до неспоразума који се за час изроди у свађу.

Данас свако толико много држи до свог мишљења;чему онда убеђивања и препирке?! Ви желите да убедите њега – он вас и, никад краја. Речи не убеђују противника. Кад већ нема духовног јединства, нека бар не буде свађе. С мало добре воље може се, ипак, у свакоме од нас пронаћи довољно разлога да се узајамно поштујемо и подносимо. Живот је постао и сувише компликован и тежак и зашто га онда још. Без потребе, загорчавати један другоме?!

Знамо, у данашње време кад људи покушавају да живе без Бога и кад је тако мало оних који размишљају о својим поступцима, тешко је избећи увреде и неправде али, верујте, боље је прећутати увреду и отрпети неправду. Тиме ћете највише помоћи и себи и другима, и што још много више вреди, испунићете заповест нашег заједничког Оца небеског.

Кад су прогонили св. пророка Јеремију он се није бранио нити одговарао на злонамерне клевете и изазивање противника. Повлачио се у самоћу и пред Господом изливао своје срце. Записао је неке од својих молитава и до данас су се у Светом писму сачувале његове речи: „Благо души која се у ћутању нада спасењу Божијем“. Знао је свети пророк да Бог зна „рокове и времена“ и да ће час Божије правде неизбежно доћи.

Сетимо се примера нашег Спаситеља који стоји нем на суду и ниједном речи не устаје против оних који га вређају и клеветају. Он се чак не упушта у разговор ни с Пилатом који покушава да му спасе живот. Господ мирно иде својим путем и ћутећи се жртвује.

Тиховање је атмосфера Божанства. „Скривени Бог“ се не открива расејаном и немирном духу; Он се употнаје у ћутању и дубокој тишини и зато га овај свети и не познаје.

Долазак Сина Божијег на земљу био је сито тако у тишини. Његово рођење догодило се скоро неприметно. Касније, вршећи своју јавну мисију и проповедајући народу, Он се редовно повлачио у самоћу, и тишину, „на пусто место“, како каже св. Јеванђеље. И код пророка и код јеванђелисте понављају се исте речи: „Неће викати ни подизати, нити ће се чути глас његов по улицама“ (Ис 42, 2; Мт 12, 19). За време страдања проговорио је само колико да потврдин своје Божанство. Ако пажљиво прочитате та места у св. Јеванђељу, видећете да није изговорио ни једну сувишну реч. Доставе лажних сведока, исмевање Исусово, увреде стражара не успевају да му измаме реч нестрпљења.

Његово чутање није било знак малодушности нити пасивног препуташња судбини, већ знак највеће духовне снаге која побеђује чак и страдања. Зато се Господ на Голгготи окреће оном „мноштву народа и жена које плакаху и нарицаху за Њим“ и вели: „Кћери јерусалимске, не плачите замном, него плачите за собом и за дјецом својом“ (Лк 23, 28). Праведни Бог јачи је од једнодневног силника. Иако ћути пред Иродовим и Пилатовим судом, Христос остаје у праву кроз сва времена јер је „правда Његова правда вечна и реч је Његова истина“.

„Свему има вријеме, и сваком послу под небом има вријеме.... време кад се ћути, и време кад се говори“ (Проп 3, 1 – 7). На нама је да време ћутања мудро употребимо.

НОВА ГОДИНА, ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ

Свима вам од срца вам желим и честитам Нову годину! И да би нам Нова година заиста била срећна, одлучите чврсто и непоколебљиво да ће ваш живот у Новој години бити у сталној повезаности са Господом нашим Исусом Христом. Његово име нека нам буде путоказ на свим нашим животним стазама, јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасити (Дап 4, 12). Зато су наши стари, тј. хришћани првих времена почели и да сликају иконе и да их постављају по својим кућама, праве крстове, да чине знак крста на себи идр. да би све то стално сећало на Извор Живота, на Оног од кога пунине сви ми примисмо и који се брине за нас, или како каже ап. Петар: Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за нас (1Пет 5, 7).

Сам је Божији анђео протумачио значење тог дивног Имена, кад се у сну јавио Јосифу и реко му: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију ѕа жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус; јер ће он спасити народ свој од ријеха њихових (Мт 1, 20 – 21). Према томе, име Исус означава спаситеља света, али не спаситеља само у историјском смислу, јер сврха Исусовог спаситељског дела није првобитно пролазна нити се првобитно односи на спољашње промењиве односе међу људима. Већ је сврха Христовог спасењског дела да нас спасе од греха и смрти, тј. од вечне пропасти.

И зато Спаситељ долази у свет и испуњава сав Закон кроз своју жртву, а то се све остварује управо од Његовог обрезања. Заправо, сав Његов живот је жртва, мартиријум или мучеништво. У том смислу је голготска жртва само последњи чин тог мучеништва, тј. кулминација, а Његов мученички подвиг започиње у витлејемској пећини, прогоном од цара Ирода, па редом до страдања на крсту. Јасле су катедра Спаситеља света при Његовом доласку у овај свет, дрво крста је катедра при Његовој смрти, катедра љубави. А кад кажемо катедра то је оно место са ког се са ауторитетом говори. Тако нам и Христос са тих места говори, али његов говор је тих, благоугодан, да само они који се кроз љубав преобразе могу да га учују и разумеју. Тако је и епископска катедра, катедра која свој ауторитет добија од Христа, те тако Епископ кад нас учи, учи нас у име Христово и као икона Христа. Али и он, као и Христос то чини кроз љубав и у љубави. Јер је и Христос прожет љубављу према људима, дошао међу људе, да нас све заједно посвети и препороди не смао својом божанском речју, него и својим делом и примером. Он је свакако већи део живота провео у тишини и молитви, а мање у јавном проповеддању и јавној делатности, која је опет била пропраћена жртвом. Да нас научи већ кроз своје обрезање, а оно је испуњење старозаветног Закона, како је жртва суштина његовог откупитељског дела, те је стога жртва суштина и нашег хришћанског живота.

Без Христове жртве нема нам спасења, без Његовог Тела и Крви нема нам живота, нема нам спасења, остајемо вечити робови греха и смрти. Зато је Он и дошао на земљу, да нам да своје Тело и своју Крв да би и ми имали живот вечни као и Он, стога је велики грех то што долазимо на Литургије а не причешћујемо се Христом. Он нам са свештеном радошћу даје Себе за нас, за наше спасење, а ми тражимо лажне изговоре, те недостојни смо, те јели смо мрсну храну од Божића до Богојављања па тобож нисмо достојни. А служимо Литургије, још на све то износимо римокатоличке лажи о томе да су само свештеници достојни и то по службеној дужности да се причесте, јер они тад служе Литургију. Да ли је Христос говорио о службеној дужности, или о љубави? Да ли Христос све позива да једемо његово Тело и Крв по службеној дужности или да једемо из љубави према Њему? Ко измишља непостојеће разлоге недостојности ми или Христос? А знајте да Христос из љубави према нама страда, из љубави према нама ломи хлеб са ученицима и даје им га говорећи управо да је то Његовог Тело и да је вино Његова Крв. На тај чин пред страдање нагнала га је љубав према нама и према нашим смртним огреховљеним душама. Па у крајњој линији према целокупној створеној творевини. Зато Христос и говори: какава је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју? (Мт 16, 26) Ето и ми питамо оне који не желе да вернима дају причешће ко сте ви да недозвољавате. И ми питамо оне вукове у јагњећим кожама који на све могуће подле начине варају Христово стадо да не прилазе чаши лажно их учећи о некаквој недостојности, о некаквим службеним дужностима да ли се случајно у својим отупелим савестима не запитају да се случајно на њих не односе оне Христове речи: Тешко вама фарисејима што волите зачеља по синагогама и поздраве на трговима... Тешко и вама законицима што товарите на људе бремена тешка за ношење, а ви ни једним својим прстом нећете да се прихватите бремена.... Тешко вама законицима, што узесте књуч од знањ: сами не уђосте, а оне који би ушли спречисте (Лк 11, 43. 46. 52). Или да ли вам ишта значе Христове речи: На Мојсејеву столицу сједоше књижевници и фарисеји. Све, дакле, што вам кажу држите, држите и творите; али по дјелима њиховим не поступајте, јер говоре а не творе, него везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну. А сва дјела своја чине да их виде људи; јер проширују амајлије своје и праве велике скуте на хаљинама својим. И воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама. И да им се клања по трговима, и да их људи зову: учитељу! (Мт 23, 2 – 7).

Ми морамо схватити да нам без Причешћа нема живота, нема нам спасења, нема нам зеједнице са Богом, не можемо Бога звати Оцем без Причешћа. Не можемо се називати синовима Божијим ако нисмо усињени кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом Богу Оцу у заједници Духа Светога. Христос нас стално позива да Га узмемо и једемо. Да једемо његово Тело и пијемо његову Крв коју нам је Он дао зарад нашег спасења. Питам све вас који лажним својим измишљотинама не приступате чаши тврдећи да сте недостојни: А кад ћете, господо, постати достојни?! Када ћете то бити достојни ако не сада, ако не овог тренутка? Мислите ли да ћете живети и бити на овоје земљи до следеће недеље? До следећег празника? Ако нисте сада спремни када ћете бити? Ако ратник у боју није спреман сваког тренутка, сваког момента, када ће бити спрема? Кад погине, или пре него крене у битику? Кад ће те се господо егоистичка сетити да се удостијите?! Када ћете господо престати да Цркву, која је заједница Духа Светог, подређујете својим егоистичким аршинима?! Када ћете схватити да нико, па ни ви драги наши егоисти, није у стању да личним подвигом дода макар и једну једину влас косе на глави. А камоли да је неко од нас устању да било шта учини за своје спасење. Све што чинимо, молитве, читање Светог писма, добра дела, све што радимо у животу, ако све то није прожето и запећаћено Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа, све нам то ничему не вреди. Све су то трице и кучине, ако се не причешћујемо редовно, на свакој Литургији, а не само, како им налаже њихово потпуно искривљено схватање Цркве и црквености да Чаши прилазе само 4х годишње. Или, што је још трагичније, ако их одвраћају неразумни свештеници, који уместо да приводе људе Христу, они их одвраћају од Њега и Његовог Тела и Крви. Неко ће се усудити да у својој неразумности понавља нисам достојан, јер се нисам спремио, нисам постио и нисам се исповедио. А ја те питам, а зашто и како онда смеју остати на Литургији после читања Светог писма и беседе?! Ко им даје право да остану са вернима? После читања Писма и беседе, остају само они који су део Цркве, који треба да се кроз причешће присаједине Богу. Шта ћете ви ако сте грешни још увек међу вернима? Идите и кајте се онда. Зар немате исповест? Чему је Црква установила исповест, ако не да би се кроз њу сви ми који грешимо вратили у окривље Цркве. А када се исповедимо, како и зашто онда неприлазимо. Неко ће рећи па нисмо постили. А ја вас онда питам, а како нисте постили? Зна се које је дане Црква устанолила за пост: 4 вишедневна поста годишње, и од једнодневних среда и петак сваке седмице осим трапавих и периода од Васкрса до Педесетнице, и крстовдани. То су посни дани, тад Црква пости. Све преко тога није од Цркве освештано, није од наших светих Отаца, није од свештених какона. А ако није од Цркве установљен неки други пост од некаквих квази седам дана, како онда и ко онда сме да у Цркви проповеда нешто што није од Цркве?!?! Како онда неко сме да се усуди да учи у Цркви другачије од онога што су нам кроз Предање оставили Оци?! Који то канон или правило или указ Светих Отаца тражи пост од 7 дана пред Причешће? А ако и постоји такав неки непостојећи канон, како онда ми смемо сваке суботе, недеље и празника служити Литургију, а понегде се још увек свакодневно служи Литургија? Како онда сме свакодневно да се служи Литургија, а да је тако говоре нам све богослужбене књиге и Предање Црвке? Како свештеници смеју да се причешћују на свакој Литургији коју служе, а не посете никаквих 7 дана пре? А да они то чине због службене дужности је чита лаж. Јер да је то истина онда би они могли служити и без верног народа Литургије и онда би се ми звали римокатолици, а не Православна Црква.

Данас смо закорачили у Нову годину, у још једну годину коју нам Господ пружа. Стога ако смо и грешили или ако нисмо ни схватали ни знали да смо од Цркве позвани и призвани да се Причешћујемо на свакој Литургији. Сад кад знамо учинимо себе стално спремнима за Причешће. Не дозволимо да нас грех одвоји од Цркве и Причешћа од заједнице Тела и Крви Христове. Ставимо пред себе Христову жртву за нас и кроз то меримо све наше поступке које чинимо у животу. Сетимо се да у Нову годину уђемо прожети љубављу према подвигу и жртви у име Христово. Нека нас на то подсети Његово свето име које нека буде натпис на улазу у Нову годину. Тако ћемо бити ближњи Богу. Ближњи Спаситељу света, који нас учи: који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан (Мт 10, 38). Савладати себе, свој егоизам, водити непрестану борбу са зло и то свуда и на сваком месту и сваком тренутку то нам је велика дужност и обавеза као хришћанима. И то не само да ратујемо против духовног зла, већ и против сваког зла у свету, наравно онолико колико је то у нашој моћи. Нека нам у Новој години, ако то већ није, постане свакидашња брига и потреба да се старамо око Божије службе, око тога да испунимо оно Христово назначење за нас да сви будемо, и ви лаици и ми свештенослужитељи, царско свештенство, тј. царско освећење Богу. А Бог ће са своје стране пружити свим људима велики дар своје милости, али исто тако, до нас људи стоји да не презремо тај дар Божије љубави, него да га примимо и да с милошћу Божијом сарађујемо. Проведемо ли тако ову нову годину, која тек започиње, Бог ће све време сама бити, јер Исус Христос не оставља оне који у љубави, молитви и подвигу проводе дане свога живота

Док вам у знаку светог имена Христовог честитам почетак Нове године, желим вам да увек будете у заштити Мајке Божије, и молим је смерно да свима нама измоли милост од њеног Сина а Господа нашег, да следимо за Њиму жртви за ближње, у покајању, у молитви, у љубави са целим светом и да сви будемо удеоници Трпезе Христове коју овде предокушамо у Причешћу, а коју ћемо у пуној слави кушати када Он поново дође у Царству Своме. Зато и завршам оним позивом да Господ што пре дође: Маран ата!, дођи Господе. да дођи и то дођи што пре јер те ми са нестрпљењем и жарком жељом ишчекујемо. Амин!

ЦИТАТИ ИЗ НОВОГ ЗАВЕТА О ВАЖНОСТИ БЕСЕДНИШТВА 2

1Тим 2, 7

За које сам постављен проповедник и апостол (истину говорим у Христу, не лажем), учитељ незнабожаца, у вери и истини.

1Тим 3, 16

И, као што је признато, велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се на свету, узнесе се у слави.

2Тим 4, 17

Али Господ би са мном и даде ми помоћ да се кроза ме сврши проповедање, и да чују сви незнабошци; и избавих се од уста лавових

Тит

А јави у времена своја реч своју проповедањем, које је мени поверено по заповести Спаситеља нашег Бога,

Отк

И видех анђела јаког где проповеда гласом великим: Ко је достојан да отвори књигу и да разломи печате њене?

ЕПИСКОП ПОЖАРЕВАЧКО – БРАНИЧЕВСКИ Г. ИГНАТИЈЕ

Беседа изговорена на Светој Архијерејској Литургији служеној у пожаревачкој Саборној цркви 17. октобра 2010. године

Беседа о првенству у Цркви

Драга браћо и сестре,

            Сведоци смо да смо данас рукопроизвели нашег ђакона Златка у протођакона. Ово је дар Духа Светога за његово часно и приљежно служење Господу у заједници Цркве Божије у Браничеву. Дух Свети се увек даје као дар, али то је такав дар који не угрожава људску слободу. Дакле, то је дар који слободно желимо.

            Ја сам данас вашој љубави хтео да кажем нешто о првенству. Као што и сами видите, ми у Цркви имамо првога на свим нивоима. Имамо првог у једној литургијској заједници, то је Епископ. имамо првог на регионалном плану, то је Патријарх или Архиепископ. Имамо и првог на васељенском, екуменском плану, где нису сви први. Првенство је, драга браћо и сестре, залог јединства, јер ако нема првог, ако су сви први, онда нема јединства. Будући да је један први, он показује јединство. Јединство, пак, усмерено је на борбу против смрти. Смрт је распадање, раздвајање. Само када будемо толико сједињени и временски и просторно, када не буде више покојних, већ сви будемо били у једном времену, када будемо савременици, мимоићи ћемо смрт. Простор, такође, чини да умиремо, јер смо некада толико удаљени једни од других да не можемо имати заједницу, што је исто као да смо једни за друге умрли.

            Али постоји једна димензија на коју бих ја хтео данас да укажем, која произилази управо из првенства, на шта ми често и у Цркви заборављамо. Јединство је потребно ради личног постојања и ради слободног постојања, где се слобода изражава као љубав, као заједница. На свим нивоима у Цркви први вас зове, он има иницијативу. Он вас зове, а ви слободно одговарате да ли желите да имате заједницу са тим човеком и тако остварујете јединство. Али то јединство, тако остварено, значи љубав, јер хоћете да имате заједницу са тим човеком. То јединство чини све нас личностима зато што онај који је први не може без вас да буде личност,по учењу наших источних светих отаца, не може да буде сам, јер једна личност једнако је ниједна личност.

            Личност постоји само у заједници љубави са другим. Тада, ако волите слободно некога, чините га личношћу, издвајате га од других, постаје неподношљив. Док га не заволите, он је за вас као и све друге природе. Али, када га заволите, он постаје за вас непоновљиво биће, личност без које ни ви не можете да постојите. Тако, када се једна наша личност изгуби, када умре, тада се и ми мењамо. Изгубљена наша вољена личност значи и наш губитак, губитак наше личности, како је говорио један савремени руски писац. Тада, да не бисмо сви постали шизофрени, морамо брзо једну личност променити другом, иначе безлично је апсолутно немогуће постојати.

            Дакле, драга браћо и сестре, ми данас, нажалост, заборављамо првенство, што значи зов, позив некога да одговорите, да следујете за њим, да имате заједницу са њим. Ми данас јединство не остварујемо кроз живе личности, кроз прве, него кроз законе. Закон је једно безлично слово на папиру. То је протестантски тип друштвене заједнице и живота. У протестантизму су изоставили Христа, као једну живу људску личност која се пројављује пред нама, без обзира на све његове људске мане, и заменили су га законом. Зато ми сви данас поштујемо законе и клањамо се законима. Ми данас мислимо да је велико достигнуће у људском роду постићи правну државу. А правна држава је безлично постојање. Свако за себе је оно што мисли да је, и нема потребе за другим. Закони нас више не уређују, него нас штите једни од других и, на крају, сакривају мржњу коју имамо једни према другима.то је, заправо, сапостојање, суживот са неким који нам је наметнут одозго.

            То није Господ хтео. То није израз нашег постојања и наше друштвене заједнице. Живот се темељи на томе да имате позив једне личности и да слободно одговорите да ли желите да имате заједницу са њом. То гради Цркву и то гради наше постојање. Али, то је оно што су свети оци говорили на основу Откривења о Богу. Бог тако постоји! Отац је једна Личност која рађа Сина и зове Сина у заједницу. И Син одговара и зове Оца: Оче! И дух Свети такође зове Оца: Оче! Дакле, имају заједницу љубави. Зато је наш Бог заједница Личности, а не једна безлична виша сила или један логички принцип, како то многи данас говоренарочито није то закон, јер закон, колико год да је добар, увек убија личност. Зато апостол Павле каже да слово закона убија, а Дух оживљава. То дакле, драга браћо и сестре, показује првенство.

            Нажалост, то немамо у Цркви, јер да бисмо сакрили своју мржњу, ми причамо да нећемо у заједницу са другим зато што он прича ово или ради оно или је неморалан.... То су све изговори за мржњу према другоме, јер на тај начин скривамо своју самодовољност и егоизам. Заправо, желимо ми да будемо све и сва, а не желимо да имамо заједницу са другим. Но, колико се то нама свиђало или не, ово је једини начин нашег постојања и нашег спасења. Зато Господ каже да ако ко не љуби другога, нама живота у себи. Помислиће неко да први, тај који има иницијативу има апсолутизам, да је то дикратура против које се народ борио у револуцијама. Али диктатура је изашла из самодовољности једнога, а у Цркви први никада нема диктатуру, јер он не може постојати без другога. Никада први не може бити без заједнице са другим. У чему је ваша власт у односу на мене као првог у овој заједници? У томе што ја не могу постојати ако вас нема! То је највећа власт. то је онтолошка власт која значи бити или не бити. На тај начин су оци уредили и каноне, који кажу да један Епископ не може бити Епископ ако нема заједницу, ако нема литургијску заједницу. Данас смо почели, нажалост, да рукополажемо титуларне Епископе. У Сабору ти Епископи немају право гласа. Тада ја питам браћу Архијереје зашто он нема право гласа ако је Епископ, и остајем без одговора. Будући да нема никакву заједницу са собом, он никога не представља тамо и не може да гласа, јер ја гласам у ваше име, ја представљам тамо читаву нашу Цркву. Зато су свети оци говорили, тамо где је Епископ, тамо је и Црква, али Епископ без Цркве не може да постоји.

            Дакле, у љубави први који има иницијативу не може постојати без вас, нити ви можете постојати без њега. То је, дакле, оно чему треба да учимо нашу децу. То је оно што ће много боље уредити овај свет него закони и судови, иако се многи боје да ћемо без закона имати хаос, али која држава нема хаос и насиље иако има законе. Међутим, ако бисмо децу одмалена другачије васпитавали, да не могу без другога, тада би се она другачије понашала. Будући да наша школа дете васпитава да буде само, да превари другог, да буде боље од другог јер ће бити богатије, шта можемо очекивати.

            Дакле, желео сам рећи вашој љубави колико је битно поставити првога и да свака наша ћелија има првога, ђакони имају првога, свештеници имају првога, Епископи имају првога. То не радимо реда ради, већ је то истинско постојање. Први вас, дакле, зове у заједницу, а ви одговарате и у тој заједници сте слободни. Бог нас је створио и позвао нас је у заједницу, али човек је одбио и рекао је да жели да буде сам и настала је трагедија и смрт.

            Да сте ми живи и здрави и благословени! Ђаконе, на многаја љета!

ЕШПИСКОП ПОЖАРЕВАЧКО – БРАНИЧЕВСКИ Г. ИГНАТИЈЕ

Беседа изговорена на Светој Архијерејској Литургији служеној у Великом Поповићу 12. септембра 2010. године

БЕСЕДА О КРШТЕЊУ

            Оче Небојша, драга браћо и сестре,

            Данас смо, призивајући Духа Светога, малу Кристину увели у живот вечни, а оца Небојшу даром Духа Светога произвели за првојерарха, првопрезвитера у Цркви Божијој богоспасаване Епархије браничевске, који ће служити у овој цркви или некој другој, ако буде било потребе.

            Дух Свети, драга браћо и сестре, делује тако што нас сједињује са Богом. Крштење се назива другим рођењем зато што је то рођење за живот, за разлику од природног рођења које је рођење за смрт. Зато Господ каже да нико неће наследити Царство Божије који је рођен од мужа и жене, а није рођен водом и Духом. Рођење водом и Духом, драга браћо и сестре, уводи једно биће у заједницу љубави са Богом, другим људима и творевином. За разлику од природног рођења, где се делимо, најпре од своје мајке, па касније имамо један затворени круг јер узрастамо у једној породици која је друга у односу на друге породице, крштење је супротно том чину. Оно је сједињење дакле, али кад се рађамо, ми се рађамо као нова бића, тако што се сједињујемо с другим. Други нас крштава и уводи у заједницу са Црквом и литургијском заједницом, са свима онима који су крштени. И зато, будући да је смрт раздељење и распадање, крштење је супротно томе, оно је сједињење са Богом и другима, оно је рођење за живот. То је суштина крштења, постојање на другачији начин, не сами за себе, јер човек је после пада почео да живи сам за себе, да се дели од другог и да мрзи другог и види у другоме непријатеља. Ово показује да тај начин живота није својствен хришћанском начину живота. Хришћански начин живота је љубав према другоме, па чак и према непријатељу.

            Дух Свети данас поставља и нашег оца Небојшу за протопрезвитера, за његово приљежно служење више од 20 година. Он показује веру своју, приноси дарове, окупља народ, као што и каже у молитви: крштава и обнавља бањом поновног рођења. Дакле, због свега тога данас смо рукопроизвели оца Небојшу. Хришћански живот, који је љубав, нарочито треба да показује свештеник, иако постоји много мука и проблема. Али, као што Господ не гледа на анс као на грешне и на оне који греше, већ љубављу својом жели да нас спасе, тако и ми треба да се односимо према другом човеку, јер ми нисмо ту да судимо, већ да имамо љубави према другоме. Оче Небојша, ви се и даље трудите и показујте толеранцију и љубав, јер на тај начин се спасавамо. Да сте живи и здрави!

БЕСЕДА НА ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАТЕЈУ, ЗАЧЕЉЕ 53 (13, 33)

Када је наш Спаситељ хтео да објасни људима какво је Царство Небеско, испричао им је оних неколико символичних причица, које су забележене у светом Јеванђељу. Између осталог, поменуо је ону слику из домаћег живота кад жена меси хлеб и рекао да „Царство Небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашнаљ док све не ускисне.“ Спаситељ је ту подвукао контраст између много брашна и мало квасца, који преображава тесто у пријатну и здраву храну.

Хришћани би требало да буду квасац друштва. ако смо стварно хришћани, ми ћемо деловати на своју околину као квасац. Да би деловао, квасац се мора ставити у тесто. Тако и хришћани, мешајући се неосетно са људима, мењају мало по мало схватања и навике своје околине. Вера делује изнутра; преображава човека у скривеним дубинама његовог срца и његове савести.

Обично се мисли да су за ширење вере потребни добри свештеници, добре школе, добра штампа, добри закони... Али, све то неће много помоћи ако у једном селу, грагу, или земљи не постоје хришћанске породице. ћелија мајка, жива ћелија хришћанског друштва је – породица.

Хришћанство се учи на огњишту. Наши свештеници и вероучитељи би то требали добро да знају. Маколико се они трудили да науче децу истинама вере, она неће стварно заволети Бога и упити у себе Јеванђеље ако немају бр мајку хришћанку. Ретко кад од детета из нехришћанске породице постане хришанин. Мада то није обавезан сучај. Често су такви случајеви само изузетци. Али овде се морамо оградити од претераног уопштавања. Јер никад не знамо кога ће Бог и на који начин позвати у своје стадо.

Шта је то што хришћанске породице имају, а што друге немају? Да ли је то само домаћа икона на зиду, или онај лепи обичај да се свечери породица окупи и заједно помоли Богу, ако то још која породица ради? Да ли су то само обичаји везани за Славу, Врбицу, Велики петак, Васкрс или Божић? Да, и то, али и нешто више од тога. Оно што издваја хришћански дом од осталих јесте пре свега она тиха и блага атмосфера која у њему влада, која се не испољава ничим изузетним али коју осети свако ко прекорачи праг хришћанске куће. То је она топлина, и простосрдачност и душевност којом одише кућа у којој живе и раде истински хришћани. Рекло би се да ти људи живе обично, као и њихови суседи, па ипак већ од првог сусрета с њима осећате да је њихов живот изнутра друкчији. Утицај хришћанског дома је скривен, безгласан, и дубок као утицај квасца у тесту.

Велики број хришћана (много већи но што се то обично мисли) који у зрелим годинама увиђају да је оно најлепше и најсветлије у њиховом верском животу везано за успомене, обичаје и навике које су још у детињству стекли у родитељском дому. Па и ми свештеници научили смо се да волимо Бога и да волимо Цркву на родитељском огњишту. Вера се учи у кући. Исто онако као и матерњи језик. Слушали смо шта родитељи говоре, гледали шта они раде и чинили исто што и они. Заволели смо Спаситеља, зато што су Га волели они које смо ми прво волели. Постали смо хришћани под дејством скривеног квасца који је подизао наше душе.

Квасац вере никада не губи моћ да подиже и одушевљава људе. Али, да би деловао, квасац мора доћи у додир с телом. Циљ мешања је управо у томе да се квасац толико помеша с тестом да се више не распознаје у њему, него да чини целину с њим. Ми, који имамо у себи нешто од тог Божијег квасца, не скривајмо га само за себе. Јер онда га ни ми више нећемо имати. Зато и дом који се затвара пред светом убрзо престаје да буде хришћански дом. Обично се догоди да се чланови породице или угуше у њему, или побегну далеко из загушљиве атмосфере која у њему влада. Затварање у себе заправо значи смрт. Шта нама вреди ако имамо све врлине, а немамо с киме да их поделимо? Да ли онда можемо рећи да имамо било коју врлину, јер немамо ону главну, а то је љубав према ближњима? А како мислимо да имамо љубави према ближњима, ако смо затворени, ако не дозвољавамо да нам било ко приђе? Каква је то наша тзв. хришћанска љубав ако није окренута према свима подједнако, и према странцима, и према најближима, и према атеистима и према хришћанима, и према нашим највећим пријатељима и према нашим највећим непријатељима?

Прави хришћанин живи своју веру заједно са људима међу које га је Бог поставио. Врата хришћанске куће треба да буду отворена за сваког ко на њих закуца, био он хришћанин или не, овакав или онакав. у почетку ваш дом људи ће посећивати зато што сте им симпатични. Касније ће долазити зато што им је лепо крај вас и, најзад, зато што се осећају бољим у вашем присуству. Ти људи можда неће признати да су хришћани али квасац вере подићио ће и њихово срце. Ако јавно и не исповедају Јеванђеље Христово, они ће и несвесно живети по њему. Наравно, ми се нећемо гордити због тога! Није домаћица та која подиже тесто, већ квасац. Она само меси – меша брашно и квасац. Наше је само да не спречавамо да се квасац вере меша с људима. Наша улога је лепа али ипак малена. Једини Господ Христос има моћ да подигне човеково срце и душу до Бога.

Видите свако од нас је позван да сведочи веру у Христа. Свако од нас је позван да буде савршен као Отац наш Небески, а то је управо и једини и сугурни начин нашег сведочења. Не морамо ми да знамо сву теологију, или да имамо не знам ни ја какве не све дипломе. Све је то лепо, али ако немамо вере, ако немамо љубави према људима и према целом свету, шта смо онда и ко смо? Ап. Павле у својој химни љубави каже да смо онда кимвал који звечи. Тј. хоће рећи, можда ће се наш глас у том случају далеко чути, али он ће бити хладан, шупаљ, безличан, без трунке осећања, без човечности, а самим тим и безблагодатни. Такав глас неће бити покретан Духом Светим. Наспрам тога ако имамо љубави, имаћемо и благодати Божије и онда нећемо ми говорити већ ће Дух Свети из нас и за нас сведочити. Он ће за нас говорити, а да притом ми нећемо имати потребу ишта рећи, јер ће наш пример боље од сваке наше речи сведочити.

А шта то значи да истински волимо? То значи да имамо хришћанску љубав према свакоме, односно да волимо људе жртвеном љубављу. Да састрадавамо са њима, да осећамо њихове патње, да поделимо са њима њихове боли. Да утешимо, да охрабримо, да сви заједно једни уз друге будемо. А пре свега тога да се међусобно познајемо као личности. Велики је грех да долазимо на Литургију у Цркву, да будемо ту, Причестимо се и опет се разиђемо, а да притом нисаким не прозборимо, да никог не знамо, да никог истински не упознамо, да никог истински не заволимо. Како можемо мирно да стојимо и да слушамо речи: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали... и да говоримо Символ вере“. Кога ми то љубимо? Зар смо толики лицемери да само устима понављамо без икаквог истинског пристанка на љубав и једнодушност? Кажите ми како можемо бити једнодушни ако се не познајемо? Како можемо бити једно у Христу ако се не знамо? Ако једни другима ни име не знамо? Ако се понашамо као потпуни странци и пре и после Литургије, а и док она траје? Овде око нас у овом сада тренутку стоје Анђели и Светитељи и нама саслужују на Литургији, да ли се они међусобно не познају? Да ли су они отуђени? Па како смемо ми међусобно да будемо отуђени, а позвани смо да будемо једнодушни? Да ли као такви можемо наставити ову Литургију?

Можемо, јер Бог је милостив, и допустиће нам да му благодаримо и примиће нашу хвалу у Небески Свој Жртвеник. Јер зна да ћемо се поправити и то сви заједно. Сви ћемо уложити труд, јер сад смо се научили кроз ово мало речи шта је то хришћанска љубав. Осетили смо и део њене силе. И зато ћемо се потрудити да је развијамо и у нама и у нашим ближњим. Нашим комшијама, нашим колегама са посла, нашим друговима из школе, нашим рођацима и пријатељима. Свуда и на сваком месту зрачићемо ту љубав, коју смо одавде понели и добили као благодат.

Ми смо сви позвани да ту љубав показујемо сведу и да је сведочимо свету. А та љубав је љубав Христова којом је Он заволео свет и којом се Он за све нас жртвовао. Зато је важно да целом свету сведочимо ту Христову љубав ту Његову благу вест да је за све нас људе са свих крајева света и свих времена, Он победио и уништио смрт, нашег најувећег непријатеља. Он је тај који је уништио царство Сатане. Он је тај који је цело човечанство ослободио окова греха и смрти. Он је тај који је извео Адама и Еву и старозаветним праведницима Рај отворио, а нама показао и утврдио стазу којом се до њега долази. Ето зашто морамо свима да сведочимо ту благу вест Христову. Зато морамо свуда ширити ту истину. Свуда где год се налазили. А сведочићемо је не речима већ нашим животима, нашим подвизима, нашом љубављу према Христу и свим људима, ма ко они били. И у томе је и одговор свим оним неразумницима који су само нападачи на Цркву и њену екуменску делатност. Свима њима ћемо поручити, ми волимо све људе, као што је Христос заволео нас и зато ћемо свима да сведочимо. А ако неко од њих има неке зле намере према нама, и дволичи онда је то његов грех, за који ћемо се ми молити да му Бог опрости. Јер и сам Христос се молио за оне који су га распињали. И као и сви наши Свети Оци што су се молили за своје крвнике да им Бог опрости, тако ћемо се и ми за њих молити, да нам Бог свима опрости наше грехе, јер може бити да смо се и ми о њих нечим огрешили. Угледајмо се на архиђакона Стефана, првог мученика Цркве, да ли он мрзи своје прогонитеље, да ли он мрзи или се моли за оне који га каменују? Да ли он непрашта увреде, ударце и каменовање? Шта он каже: Боже не узми им ово за грех! А шта ми кажемо данас: уа овај или онај; не заборавимо; не опростимо; узвратимо истом мером.... и шта не све. Да ли су то говорили СВети оци, мученици Цркве, да ли је то говорио Христос. Да ли је Бог у Старом завету тражио освету? Или је рекао кроз псалмопојца Давида да се оставимо освете, да је освета Његова. Шта је рекао?

Опет лицемерно понављамо речи блаженопочившег патријарха Павла: будимо љуви. А зна ли ико од нас да буде човек? Да ли се понашамо достојно људима, а камоли да се понашамо као хришћани? Ето колико од нас нахранило или обукло потребите. Учинило нешто за затворенике? Написало им бар једно писмо? То бар некошта ништа, осим што ћемо издвојити мало времена да неког утешимо. Колико од нас хришћана је усвојило бар једно дете из сиротишта, да му пружи дом и породичну љубав? Да ли смо се сетили икад да нешто конкретно учинимо за ту децу? Ето ја ни међу нама свештеницима не знам никог ко је тако нешто учинио полазећи од себе. Шта нас кошта да усвојимо дете, да бар једну душу испунимо радошћу, да бар једном малишану обезбедимо детињство достојно човека. Да бар једно дете ишколујемо и на прави пут изведемо. И не изговарајмо се да имамо мало, јер и то наше мало за њих је премного. Уосталом и држава помаже оне који усвоје децу, а да ми хришћани до тога бежимо.

Ето то је само део онога што нам Бог дарује да искажемо и покажемо нашу љубав. Питање је само да ли је ми имамо. А имамо је само смо сви заједно на њу заборавили. Успут смо је негде затурили међу сопственим бригама. Зато поделимо једни са другима своје бриге, олакшајмо се. То нам и Спаситељ каже, кад нам каже да се исповедамо старешинама и да говоримо своје грехе Цркви. Олакшајмо своје душе, спасимо се од греха и смрти и онда ћемо пронаћи љубав не само за нама блиске особе, већ за цео свет за сву творевину Божију. На тај начин ћемо упознати и нашу браћу анђеле Божије. Јер и они само у братској љубави бораве. То је њихов свет, њихов начин постојања. А то нам Бог и омогућава. Само треба да желимо да му следимо и да кренемо за њим, ма колико то да је спочетка тешко и напорно. Зато и имамо једни друге, да једни друге бодримо и помажемо. Да носимо бремена једни другима. То је пут који је за нас прокрчио Спаситељ, а наши Свети Оци утабали следећи га. Па што би ми тражили неки „бољи пут“. Што би ишли непознатим стазама, кад имамо стазу коју су нам Оци оставили. Кренимо за њима и уђимо у Царство Божије које нам је Бог Отац припремио и уредио кроз Сина у Духу Светом. Кренимо зато већ сада, овог тренутка. Оставимо све што је било до сад, све то одбацимо и кренимо за Светима, за самим Спаситељем. Кренимо сви заједно у нови и бољи живот, водећи и помажући једни друге. Славећи притом Спаситеља јер нам је све то омогућио. Јер је Он све то за нас уготовио и још нас чека, наше је само да се одазовемо на Његов позив и да му похрлимо. Као што дете трчи у загрљај родитеља, тако и ми кренимо ка Њему што хитрије и усрдније. Да са Њим уђемо у читаву вечност, сада и увек и у векове векова. Амин.

ЕПИСКОП ПОЖАРЕВАЧКО – БРАНИЧЕВСКИ Г. ИГНАТИЈЕ

Беседа изговорена на Светој Архијерејској Литургији служеној у пожаревачкој Саборној цркви 10. јануара 2010. године

БЕСЕДА НА КРШТЕЊУ

Драга браћо и сестре,

Господ Исус Христос својим оваплоћењем сјединио је створену природу са Богом. То је једини начин да ми, створена бића, постојимо вечно. Дакле, то је могуће само у заједници са Богом коју нам је обезбедио сам Господ Исус Христос својим оваплоћењем. Апостоли, јеванђелисти и, касније, свети оци зато кажу да је све створено у и за Христа. наиме, Бог је још при стварању света све створио да буде у заједници са Његовим Сином, како каже апостол Павле, да буде један човек, да буде једна личност. Свети оци говоре да се то види на свим створењима. Најпре, то се види по томе што све створено има способност кретања. Дакле, тражи своје постојање, тражи живот вечни. Само оно што има постојање и има живот вечни не креће се ни за ким и ни за чим. Свети Максим Исповедник наводи: Бог је биће које има живота у себи, које има постојање и Он се не креће никада. Дакле, све што се креће има и даље тежњу да буде у заједници са нечим што има живот вечни. То показује кретање свих бића, па и самог човека који види да не може сам и тражи другог који ће му дати живот вечни, а то је сам Господ Исус Христос.

Управо је крштење, дага браћо и сестре, улазак у ту заједницу са Богом кроз Христа, улазак у личност Христову. На тај начин се поистовећујемо са Христом и постајемо синови Божији, као што је и сам Христос Син Божији. Тада и ми, као што каже апостол Павле, Бога називамо Оцем. Иначе, ми, као људи, не можемо Бога називати Оцем, зато што Он има само једног Сина. Али, сједињени са Богом, имамо права да Бога називамо Оцем и Бог постаје и нама Отац. Зато се ми свакодневно у молитви Богу обраћамо са, Оче наш. То је суштина крштења. Међутим, будући да смо ми многи а сједињујемо се у њему Једном, појављујемо се као литургијска заједница, тј. сједињење многих с Једним. Зато је крштење, заправо, повезано са Литургијом, јер тада постајемо зајдничари са свима који су се сјединили са Господом.

Нека су дечица жива и здрава, и да буду носиоци, како каже апостол Павле, лика Хрситовог, и да постану наследници Царства Божијег. Господу и Оцу у Духу СВетом, нека је слава и хвала који нам је то омогућио.

ЦАРСКИ ЧАСОВИ ЗА БОЖИЋ, 1 ЧАС

Када Бадњи дан падне у недељу или понедељак, служе се царски часови у предходни петак

Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка. Овај стих је, браћо и сестре, необично важан за нас данашње хришћане. Он нам сведочи, а прочитана паримија из пророштва Малахијина нам то јасно потврђује, нашу велику заблуду и наш велики проблем данашњице. Открива нам, наиме, нашу заједничку лењост. Да, лењост. Ми сви себе и једни друге називамо хришћанима, називамо се тим именом али бојим се да нам то није само још једно ново лицемерство.

Ево о чему се ради. Колико нас заиста чита Свето писмо? Свакодневно. И то на један свештеноозбиљан, молитвени начин. А када кажем Свето писмо мислим подједнако и на Стари и на Нови завет. Нажалост веома мало. Ко је од нас прочитао Стари завет, а сви се бусамо како смо хришћани. Како верујемо у Христа. А ја нас све заједно питам, а како можемо веровати у Христову жртву ако не знамо шта је она? Ако не схватамо величину Његовог дела? А како можемо све то схватити ако тајну крста, тајну васкрсења, тајну Христа не тражимо у Староме завету. Чули смо данас у Апостолу шта се каже: Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка. Па да ли су ове речи за игру? Ако се Бог откривао људима кроз Стари завет, да ли смемо себи допустити овакве речи: „Ја не читам Стари завет јер има много насиља, много крвопролића. Ја то не разумем, шта ће толико ратова.“ Или овакве, још страшније и грдније речи: „Ја не могу то да читам, Стари завет је преопширан. Једноставно мрзи ме то читати.“ Или: „Ко ће то толико прочитати.“

Овакве и сличне речи су недостојне сваког коментара, али ћу то зарад ваше љубави ипак учинити. Браћо, оно што ви сигурно нисте знали или нисте о томе размишљали, јесте чињеница да се ту ради о неким прикривеним заблудама. Тачније, некада у првим вековима хришћанства, када још није у потпуности био формиран канон новозаветних списа, разни људи давали су себи за право да сами по сопственом нахођењу мењају и прекрајају Свето писмо како су они желели и хтели. А иначе за Христа, за апостоле, за апостолске ученике, Свето писмо је било заправо Стари завет. Павлове посланице и Јеванђеља, а управо су тим редом и настајали, су списи који су додавани и тако постајали Свето писмо. О томе можемо више видети кроз дела Светих Отаца и свештене каноне који говоре о томе. Поменимо само назначајнијег по том питању св. Атанасија Великог, који говори о κανονιξομενα, а то значи убројане у канон, а не канонизоване књиге Светог писма. Он нам и даје опис књига убројаних у канон. Дакле, Свети Оци су кроз своју делатност и кроз саборност Цркве установили Свето писмо Новог завета, зато и нису тачне оне речи протестаната да је само Писмо извор Црквеног учења. То је потпуна заблуда, јер као што видимо Црква је та која установљава Свето писмо, она је та која га одређује, а не оно Цркву. Дакле мера свега је сама Црква, а не било какво Писмо. Међутим, будући да је оно од Цркве установљено, оно је неизоставно као такво за нас велики ауторитет. И изовор нашег богословља. То је уједно још један разлог због којег морамо да се удубљујемо у Писмо. Такође, СВети Оци нису давали да било ко искористи макар и један једини стих за своја погрешна учења. Они су до изнемоглости бранили сваки па и најмањи стих Писма од кварења разних јеретичких учења. Па тако и у наше време имамо светле примере који су вођени светоотачким жаром према Светом писму. Тако отац Лазар Милин, чувени професор нашег факултета, једном је приликом пред расправу са неким протестантом у својим размишљањима констатовао, а о томе је подробно и писао, да он нема разлога да се плаши речи Писма јер Писмо је у Цркви и за Цркву настало, а он је свештеник Цркве. Па према томе зашто би се он плашио Писма. И ми треба увек то да имамо у виду, да је Писмо зарад Цркве и у Цркви настало. Да је то наше, а не различитих секти и којекаквих јеретика, који по сопственом нахођењу мењају и криве речи Писма. Стога смо и позвани од Христа, Апостола и Светих Отаца да се непрестано изграђујемо у молитвеном читању Светог писма. Изучавајмо и проучавајмо оно што нам оно говори. Јер по речима блаженог Августина: „Нови завет у Старом се скрива, а Стари завет Новим се открива.“ Дакле, само усрдно изучавање Писма откриће нам најважнију истину. А то је управо по речима пророка Малахије, чије смо речи чули, да се предвечни Логос Божији, или како Малахија каже: Кнез у Израиљу, чији су Изласци од искони, од дана вечних, оваплотио и постао човек ради нас, и ради нашег спасења. Од Дјеве рођени, зарад Израиља, али и других од браће његове да се обрате ка синовима Израиља да би сви славили име Господње, и да се његово име узвелича до крајева васељене. Кроз то славље Њега и радост због Његових подвига нама се и даје могућност учешћа у тим догађајкима, а Писмо нам је дато да се кроз богослужења Цркве присетимо и да знамо шта се све зарад нас догодило. Шта је све Христос учинио за нас и наше спасење. Објављујући речи Писма, на богослужењима Цркве, које говоре о томе о величини и сили Божијој ми и сами постајемо учесници тих догађаја. Док се истовремено кроз богослужења освећујемо и примамо дарове Духа Светога. Зато и читамо Писма на богослужењима, тј. сам Христос нам своју реч говори кроз онога који чита Писмо, а кроз беседу се појашњава наука Христова, која треба да нас посаветује, да нам укаже на наше пропусте, на грехове, али и да нас окрепи, да нас утеши и да нам поуку како да идемо даље, да се боримо, да свим својим снагама тражимо Христа. Овако од Цркве устројено читање Писма на богослужењима са беседом јесте заправо духовно причешће које претходи, као припрема оном телесном причешћу које примамо на Литургији и кроз које се спашавамо. Кад кажем телесно мислим на то да тамо ми једемо Тело и Крв Спаситеља, а овде слушамо поуку коју нам даје кроз Његово Писмо и на тај начин, кроз слушање, нас припрема да се и телесно са Њим сјединимо.

То је још један вид Божије педагогије којом нас Он припрема за вечност, за обитавање у Царству. Кроз ту припрему за једење Тела и Крви Христове ми заправо присаједињујемо све наше појединачне молитве, сва наша лична читања Писма и других богонадахнутих текстова и све оно што смо чинили на славу Божију до Литургије, ми све то ту на Литургији освећујемо приношењем самих себе и свих других и свега Богу Оцу. Зато никад не можемо рећи да када се лично молимо да се молимо за себе, а када се заједно молимо да се молимо у заједници. Ми се заправо увек у заједници молимо, па чак и онда када говоримо: „Господе, помилуј ме грехног/ну“. Чак и тај лични молитвени вапај није вапај јединке упућен Богу. Већ је то увек вапај који је упућен за зајендицу и од заједнице. То је разлог зашто све што чинимо своје испуњење, своју врхунац налази у Литургијском сабрању, а печат свега је у самом Прићешћу. Јер једино кроз Причешће ми постајемо део заједнице, ми постајемо причасници, тј. присаједињени, припојени Христу, а кроз Христа Богу Оцу остварујући све то у Светом Духу; изграђујући притом себе и заједницу истовремено.

Зато не отуђујмо се од заједнице, не одвајајмо се од молитве и изучавања Писма, не одвајајмо се ни за најмањи тренутак од Причешћа, јер само у ми имамо живот вечни. Управо по речима самог Господа Исуса Христа. Коме нака је слава у векове векова. Амин.

НЕДЕЉА 30. ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ – МАТЕРИЦЕ, 2 БЕДЕДА

У чистој и искреној молитви Бог силази у дубину душе

као подневно сунце у дубину бистрог језера.

Ових неколико речи упућујем теби, мајко српска, с поруком: Негуј душу свога детета! Од првих дана твоје родитељске радости знаш из искуства како твоје миловање, твоје тепање и твоја песма успаванка мило делује на душу детета. Далеко пре него што је изговорилио прву реч, пре него ли си са његових нежних усана прву пут чула твоје родитељско име, дете те осећа и познаје.

Негуј душу детета својега, мајко, јер ни сама не знаш колико је судбоносни твој удео у његовом животу. Уноси у дети8њу душу онај вечни и божански ред и скилад којим дише цела природа која те окружује.

Још од колевке уноси љубав, мир и радост у душу детета.

Уноси што више доброте у детињу душу и приметићеш да ће очи детета бити чисте као вечерње небо, а његов израз ведар и блистав као јутарње руменило. Не дозволи да ма ко сручи отров у сушу детињу. Чувај га од злих и рђавих људи. Не дозволи им ни да сенку своју наднесу над лик твог детета. Запамти, дупа детета није равнодушна према добру и према злу. Оно се радује добру, а зло га чини зловољним и нерасположеним. Пријатне речи и лепа песма стварају радост на његовом лицу, грубост и рђаво расположење чине га утученим и немирним.

Кад поодрасте дете твоје, мајко, кад отпочне да те запиткује, када са раширеним зеницама почне да те пита о питањима судбоносним и важним, не пропусти а да му са светом збиљом не говориш о њима. Нека твоје дете још од првих дана свести стекне утисак да је живот једна велика и света стварност, дубока и тајанствена и да му са светом збиљом треба прилазити. Ти ћеш му говорити о Богу који све види и све зна, који је овде и свуда, иза златних звезда и у нама, који свемоћним духом својим све сњтвара и све одржава. Речи ћеш му још да је Бог љубав. Када ово будеш говорила детету, да би му било јасније, додај: Бог је створио човека да би са њиме поделио живот. Свако ко воли, дели живот са оним кога воли. Дељење живота и јесте најдубља тајна љубави. Од твог рођења ја живот свој делим са тобом, жртвујем се за тебе и сваку жртву за тебе доживљавам као добијање а не као давање. Родитељска љубав упућује ме на тебе, као што је Божанска љубав скренула небо према земљи, Бога према човеку.

Кад стаса дете твоје сетиће се твојих речи из ранијег детињства, па ће те, жедно знања и истине, опет запитати: Је ли, мајко, како то да је Бог невидљив и у исто време присутан свуда и зашто се Бог не може видети? – Нека те не збуни ово мудро питање детета твог. Одговори му:

Када ме угледаш на тераси (= или дводишту), долазећи из школе кући, и ја и ти се радујемо: ја твом доласку и теби а ти своме дому и мени. Од првог сусрета наших очију, пре поздрава и прве речи, и тии ја смо нешто мислили, па опет нити ти виде моју мисао, ни ја твоју, мада смо и ја и ти за то време живели својим мислима. Учили су те у школи, како сунце привлачи земљу, земља месец и како из земље делује земљина тежа која привлачи земљи свако тело и сваку ствар. Ми стално живимо у мрежи сила природних и ни једну од њих не видимо. Не видимо силу која перо обешено о конац вуче магнету. Не видимо ни једну од тих сила, па ипак верујемо да оне постоје, осећамо њихове силе. Не видимо такође ни безбројна жива бића која нас у ројевима окравају и која кроз нас и у нама делују, као што не можемо видети своју душу и своју мисао, тај најтајанственији пород наше душе. Исто тако не можемо видети ни Бога, кој је бескрајан дух, који нема ни почетка ни краја, који је свуда и на сваком месту. Бог је бескрајан и зато се не да видети, јер све оно што се да видети да се и мерити, а што је бескрајно не да се ни видети ни мерити.

Питаће те још много штошта дете твоје, мајко. На свако питање одговарај му мудро и достојанствено, са пуно љубави и свете збиље, да истина којој дете тежи оплемени његов дух. Нека истина над истинама, истина о Богу, буде најсвечанија тема којом ћеш разонођавати и неговати душу свога детета. Све друге, ниже истине које ће дете научити у школи и од тебе даће му знање, а истина о Богу осветиће његову душу и зародиће у њој мудрост. Ова истина деловаће на његово биће као јутарња роса на спарено цвеће, као топли сунчев зрак на промрзле руке.

Причај му још о оном најсветијем Детету, које је прерушено у сиромаха рођено у Витлејемској пећини, послато од Оца Небеског да саопшти људима небеску поруку мира, љубави и добре воље. Одјасни детету своме, да Син божији својом Божанском науком освећује душе људске и да је његова наука нашим душама исто оно што су сунце и ваздух нашим телима. И тако ће вечна истина оплеменити и осветити душу твога детета. И у његовој души завладаће свети мир звезданог неба и нежна чистоћа пролећног цвећа. У души детета твога огледаће се савршенство пролећне росе огледа блештећи сјај јутарњег сунца.

Само још једну поруку хоћу да ти упутим, мајко. Учи своје дете молитви и страху Божијем. Молитвено расположење и осећање велике Тајне која над нама бди осветиће душу твога детета. Молитва је, мајко, оно најсветије расположење душе, у којем се душа, ослобођена свакодневних брига и мука, у највећој могућој мери, још на земљи сједињује са Оцем Небеским. У чистој и искреној молитви Бог силази у дубину душе као подневно сунце у дубину бистрог језера. Молитва ће осветити његову душу и сила божија која кроз молитву делује осветиће све способности његовог духа и извајаће складан и достојанствени мир и израз у његовим очима.

Негуј душу детета свога, мајко. Бог ти је поверио најсветију дужност под небом. И без мене и без тебе све ће остати на своме месту, али без добре мајке нам доброг човека, нема доброг хришћанина. Ти си та од које највише у овом свету зависи добро и зло, радост и бол. Ти си та од које највише зависи судбина света, уколико је она у рукама човека. зато вајај истинског Божијег човека у своме детету.

НЕДЕЉА 30. ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ – МАТЕРИЦЕ

ЈЕДНА СТРАНА ПОСЛОВИЦА каже да жена и у добру и у злу иде испред човека за неколико корака. Жеља ми је овога пута да укратко опишем оне наше православне жене, које у добру предњаче човеку.

Која је жена добра? Какве особине она треба да има, па да заслужи признање и похвалу? Премудри Соломон у својим Причама (31, 10 – 31) овако описује добру жену: Ко ће наћи врсну жену?јер вриједи више него бисер. Ослања се на њу срце мужа њезина, и добитка неће недостајати. Чини му добро, а не зло свега вијека својега. Тражи вуне и лана, и ради по вољи рукама својим. Она је као лађа трговачка, из далека доноси храну своју. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао дјевојкама својим. Мисли о њиви, и узме је, од рада руку својих сада виноград. Опасује снагом бедра своја и кријепи мишице своје. Види како јој је добра радња, не гаси јој се ноћу жижак. Рукама својима маша се преслице, и прстима својима држи вретено. Руку своју отвара сиромаху, и пружа руке убогоме. Не боји се снијега за своју чељад, јер сва чељад њезина има по двоје хаљина. Покриваче сама себи гради, танко платно и скерлет одијело јој је. Зна се муж њезин на вратима кад сједи са старјешинама земаљским. Кошуље гради и продаје, и појасе даје трговцу. Одјело јој је крјепост и љепота, и осмијева се на вријеме које иде. Уста своја отвара мудро и на језику јој је наука блага. Пази на владање чељади своје, и хљеба у лијености не једе. Синови њезини подижу се и благосиљају је; муж њезин такођер хвали је; многе су жене биле вррне, али ти их надвишујеш све. Љупкост је пријеварна и љепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу. Подајте јој од плода еуку њезинијех, и нека је хвале на вратима дјела њена.

Када би премудри Соломон описивао данас добру жену, добру супругу, мајку и домаћицу, њен опис био би друкчији. У њему не би било толико ведрине и оптимизма. Он би данас вероватно ово рекао: ... Видите ли ону жену замишљену и забринуту? Бриге су јој набрале чело и избраздале лице пре времена. То су трагови њезиних напора да одржи кућу. Тежак терет је на њеним слабим плећима. У њу сви гледају, од ње се све тражи. Жртвује се из љубави према своме дому и жели да види веселу сву своју чељад око стола. Бриге је свакодневно растржу и она је уморна. Кад увече покуша да се одмори, сан бежи од ње и она дуго не може да склопи своје уморне очи. Брине се за сутра, брине се за будућност. И тако стално.

Да ли се цени и поштује њезина жртва? Да ли јој сва чељад признају њезине напоре и бриге? Не увек. И то је највише боли. Али, њезина љубав према породици и кући већа је и јача од свих напора и непријатности. Она је стрпљива, истрајна и неуморна, чини све да би одржала кућу, да би видела сву своју чељад сакупљену око стола.

Она је васпитана у вери и зна вредност верског васпитања. Оан бди над душом своје деце, учи их да се прекрсте, учи их молитвама. И поред свих брига и напора стиже да их одведе празником у Цркву. Ми је гледамо како подиже своје дете пред светињама и деје му свећу у руку да је оно запали, да Бог прими ову малу жртву чисте руке чедног детета и да прими и услиши мајчинму молитву. Ми то гледамо и њу и њезину децу благосиљамо.

Пред благе дане, Васкрс и славу, оан обично у име целе куће дочекује свештеника да се кућа освети и узнесе молитва за укућане. Она је тада заступница и молитвеница пред Богом за све своје. Ми је гледамо како се свом душом моли и често приметимо да јој је лице орошено сузама.

Она зна да кућа не стоји на земљи него на жени, на њој. под врло тешким условима она даје и последњу своју снагу да одржи кућу, да сачува своју породицу, да сачува своју хришћанску породицу. Тежак је њезин крст, али га она носи истрајно и стрпљиво. Јача је од људи и пред њима иде неколико корака унапред у добру.

Некада је и она волела да се кити бисером и гривнама, прстењем и другим украсима. Сад јој није до тога. Уместо свакога другога украса њезине груди обично краси свето знамење њезине велике вере, видљиви символ њезине жртве – свети крст. Сијају златни крстови на грудима многих наших жена хришћански, и кад год их сретнем, мени дођу на памет Хрситове речи, упућене жени Хананејки: Жено, велика је твоја вера.

Мужеви, синови и кћери! Јесте ли свесни ко одржава вашу кућу и вашу породицу, све вас? Цените ли ви ту жртву!?!?!?!?

БЕСЕДА НА ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАТЕЈУ, ЗАЧЕЉЕ 53 (13, 33)

Када је наш Спаситељ хтео да објасни људима какво је Царство Небеско, испричао им је оних неколико символичних причица, које су забележене у светом Јеванђељу. Између осталог, поменуо је ону слику из домаћег живота кад жена меси хлеб и рекао да „Царство Небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашнаљ док све не ускисне.“ Спаситељ је ту подвукао контраст између много брашна и мало квасца, који преображава тесто у пријатну и здраву храну.

Хришћани би требало да буду квасац друштва. ако смо стварно хришћани, ми ћемо деловати на своју околину као квасац. Да би деловао, квасац се мора ставити у тесто. Тако и хришћани, мешајући се неосетно са људима, мењају мало по мало схватања и навике своје околине. Вера делује изнутра; преображава човека у скривеним дубинама његовог срца и његове савести.

Обично се мисли да су за ширење вере потребни добри свештеници, добре школе, добра штампа, добри закони... Али, све то неће много помоћи ако у једном селу, грагу, или земљи не постоје хришћанске породице. ћелија мајка, жива ћелија хришћанског друштва је – породица.

Хришћанство се учи на огњишту. Наши свештеници и вероучитељи би то требали добро да знају. Маколико се они трудили да науче децу истинама вере, она неће стварно заволети Бога и упити у себе Јеванђеље ако немају бр мајку хришћанку. Ретко кад од детета из нехришћанске породице постане хришанин. Мада то није обавезан сучај. Често су такви случајеви само изузетци. Али овде се морамо оградити од претераног уопштавања. Јер никад не знамо кога ће Бог и на који начин позвати у своје стадо.

Шта је то што хришћанске породице имају, а што друге немају? Да ли је то само домаћа икона на зиду, или онај лепи обичај да се свечери породица окупи и заједно помоли Богу, ако то још која породица ради? Да ли су то само обичаји везани за Славу, Врбицу, Велики петак, Васкрс или Божић? Да, и то, али и нешто више од тога. Оно што издваја хришћански дом од осталих јесте пре свега она тиха и блага атмосфера која у њему влада, која се не испољава ничим изузетним али коју осети свако ко прекорачи праг хришћанске куће. То је она топлина, и простосрдачност и душевност којом одише кућа у којој живе и раде истински хришћани. Рекло би се да ти људи живе обично, као и њихови суседи, па ипак већ од првог сусрета с њима осећате да је њихов живот изнутра друкчији. Утицај хришћанског дома је скривен, безгласан, и дубок као утицај квасца у тесту.

Велики број хришћана (много већи но што се то обично мисли) који у зрелим годинама увиђају да је оно најлепше и најсветлије у њиховом верском животу везано за успомене, обичаје и навике које су још у детињству стекли у родитељском дому. Па и ми свештеници научили смо се да волимо Бога и да волимо Цркву на родитељском огњишту. Вера се учи у кући. Исто онако као и матерњи језик. Слушали смо шта родитељи говоре, гледали шта они раде и чинили исто што и они. Заволели смо Спаситеља, зато што су Га волели они које смо ми прво волели. Постали смо хришћани под дејством скривеног квасца који је подизао наше душе.

Квасац вере никада не губи моћ да подиже и одушевљава људе. Али, да би деловао, квасац мора доћи у додир с телом. Циљ мешања је управо у томе да се квасац толико помеша с тестом да се више не распознаје у њему, него да чини целину с њим. Ми, који имамо у себи нешто од тог Божијег квасца, не скривајмо га само за себе. Јер онда га ни ми више нећемо имати. Зато и дом који се затвара пред светом убрзо престаје да буде хришћански дом. Обично се догоди да се чланови породице или угуше у њему, или побегну далеко из загушљиве атмосфере која у њему влада. Затварање у себе заправо значи смрт. Шта нама вреди ако имамо све врлине, а немамо с киме да их поделимо? Да ли онда можемо рећи да имамо било коју врлину, јер немамо ону главну, а то је љубав према ближњима? А како мислимо да имамо љубави према ближњима, ако смо затворени, ако не дозвољавамо да нам било ко приђе? Каква је то наша тзв. хришћанска љубав ако није окренута према свима подједнако, и према странцима, и према најближима, и према атеистима и према хришћанима, и према нашим највећим пријатељима и према нашим највећим непријатељима?

Прави хришћанин живи своју веру заједно са људима међу које га је Бог поставио. Врата хришћанске куће треба да буду отворена за сваког ко на њих закуца, био он хришћанин или не, овакав или онакав. у почетку ваш дом људи ће посећивати зато што сте им симпатични. Касније ће долазити зато што им је лепо крај вас и, најзад, зато што се осећају бољим у вашем присуству. Ти људи можда неће признати да су хришћани али квасац вере подићио ће и њихово срце. Ако јавно и не исповедају Јеванђеље Христово, они ће и несвесно живети по њему. Наравно, ми се нећемо гордити због тога! Није домаћица та која подиже тесто, већ квасац. Она само меси – меша брашно и квасац. Наше је само да не спречавамо да се квасац вере меша с људима. Наша улога је лепа али ипак малена. Једини Господ Христос има моћ да подигне човеково срце и душу до Бога.

Видите свако од нас је позван да сведочи веру у Христа. Свако од нас је позван да буде савршен као Отац наш Небески, а то је управо и једини и сугурни начин нашег сведочења. Не морамо ми да знамо сву теологију, или да имамо не знам ни ја какве не све дипломе. Све је то лепо, али ако немамо вере, ако немамо љубави према људима и према целом свету, шта смо онда и ко смо? Ап. Павле у својој химни љубави каже да смо онда кимвал који звечи. Тј. хоће рећи, можда ће се наш глас у том случају далеко чути, али он ће бити хладан, шупаљ, безличан, без трунке осећања, без човечности, а самим тим и безблагодатни. Такав глас неће бити покретан Духом Светим. Наспрам тога ако имамо љубави, имаћемо и благодати Божије и онда нећемо ми говорити већ ће Дух Свети из нас и за нас сведочити. Он ће за нас говорити, а да притом ми нећемо имати потребу ишта рећи, јер ће наш пример боље од сваке наше речи сведочити.

А шта то значи да истински волимо? То значи да имамо хришћанску љубав према свакоме, односно да волимо људе жртвеном љубављу. Да састрадавамо са њима, да осећамо њихове патње, да поделимо са њима њихове боли. Да утешимо, да охрабримо, да сви заједно једни уз друге будемо. А пре свега тога да се међусобно познајемо као личности. Велики је грех да долазимо на Литургију у Цркву, да будемо ту, Причестимо се и опет се разиђемо, а да притом нисаким не прозборимо, да никог не знамо, да никог истински не упознамо, да никог истински не заволимо. Како можемо мирно да стојимо и да слушамо речи: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали... и да говоримо Символ вере“. Кога ми то љубимо? Зар смо толики лицемери да само устима понављамо без икаквог истинског пристанка на љубав и једнодушност? Кажите ми како можемо бити једнодушни ако се не познајемо? Како можемо бити једно у Христу ако се не знамо? Ако једни другима ни име не знамо? Ако се понашамо као потпуни странци и пре и после Литургије, а и док она траје? Овде око нас у овом сада тренутку стоје Анђели и Светитељи и нама саслужују на Литургији, да ли се они међусобно не познају? Да ли су они отуђени? Па како смемо ми међусобно да будемо отуђени, а позвани смо да будемо једнодушни? Да ли као такви можемо наставити ову Литургију?

Можемо, јер Бог је милостив, и допустиће нам да му благодаримо и примиће нашу хвалу у Небески Свој Жртвеник. Јер зна да ћемо се поправити и то сви заједно. Сви ћемо уложити труд, јер сад смо се научили кроз ово мало речи шта је то хришћанска љубав. Осетили смо и део њене силе. И зато ћемо се потрудити да је развијамо и у нама и у нашим ближњим. Нашим комшијама, нашим колегама са посла, нашим друговима из школе, нашим рођацима и пријатељима. Свуда и на сваком месту зрачићемо ту љубав, коју смо одавде понели и добили као благодат.

Ми смо сви позвани да ту љубав показујемо сведу и да је сведочимо свету. А та љубав је љубав Христова којом је Он заволео свет и којом се Он за све нас жртвовао. Зато је важно да целом свету сведочимо ту Христову љубав ту Његову благу вест да је за све нас људе са свих крајева света и свих времена, Он победио и уништио смрт, нашег најувећег непријатеља. Он је тај који је уништио царство Сатане. Он је тај који је цело човечанство ослободио окова греха и смрти. Он је тај који је извео Адама и Еву и старозаветним праведницима Рај отворио, а нама показао и утврдио стазу којом се до њега долази. Ето зашто морамо свима да сведочимо ту благу вест Христову. Зато морамо свуда ширити ту истину. Свуда где год се налазили. А сведочићемо је не речима већ нашим животима, нашим подвизима, нашом љубављу према Христу и свим људима, ма ко они били. И у томе је и одговор свим оним неразумницима који су само нападачи на Цркву и њену екуменску делатност. Свима њима ћемо поручити, ми волимо све људе, као што је Христос заволео нас и зато ћемо свима да сведочимо. А ако неко од њих има неке зле намере према нама, и дволичи онда је то његов грех, за који ћемо се ми молити да му Бог опрости. Јер и сам Христос се молио за оне који су га распињали. И као и сви наши Свети Оци што су се молили за своје крвнике да им Бог опрости, тако ћемо се и ми за њих молити, да нам Бог свима опрости наше грехе, јер може бити да смо се и ми о њих нечим огрешили. Угледајмо се на архиђакона Стефана, првог мученика Цркве, да ли он мрзи своје прогонитеље, да ли он мрзи или се моли за оне који га каменују? Да ли он непрашта увреде, ударце и каменовање? Шта он каже: Боже не узми им ово за грех! А шта ми кажемо данас: уа овај или онај; не заборавимо; не опростимо; узвратимо истом мером.... и шта не све. Да ли су то говорили СВети оци, мученици Цркве, да ли је то говорио Христос. Да ли је Бог у Старом завету тражио освету? Или је рекао кроз псалмопојца Давида да се оставимо освете, да је освета Његова. Шта је рекао?

Опет лицемерно понављамо речи блаженопочившег патријарха Павла: будимо љуви. А зна ли ико од нас да буде човек? Да ли се понашамо достојно људима, а камоли да се понашамо као хришћани? Ето колико од нас нахранило или обукло потребите. Учинило нешто за затворенике? Написало им бар једно писмо? То бар некошта ништа, осим што ћемо издвојити мало времена да неког утешимо. Колико од нас хришћана је усвојило бар једно дете из сиротишта, да му пружи дом и породичну љубав? Да ли смо се сетили икад да нешто конкретно учинимо за ту децу? Ето ја ни међу нама свештеницима не знам никог ко је тако нешто учинио полазећи од себе. Шта нас кошта да усвојимо дете, да бар једну душу испунимо радошћу, да бар једном малишану обезбедимо детињство достојно човека. Да бар једно дете ишколујемо и на прави пут изведемо. И не изговарајмо се да имамо мало, јер и то наше мало за њих је премного. Уосталом и држава помаже оне који усвоје децу, а да ми хришћани до тога бежимо.

Ето то је само део онога што нам Бог дарује да искажемо и покажемо нашу љубав. Питање је само да ли је ми имамо. А имамо је само смо сви заједно на њу заборавили. Успут смо је негде затурили међу сопственим бригама. Зато поделимо једни са другима своје бриге, олакшајмо се. То нам и Спаситељ каже, кад нам каже да се исповедамо старешинама и да говоримо своје грехе Цркви. Олакшајмо своје душе, спасимо се од греха и смрти и онда ћемо пронаћи љубав не само за нама блиске особе, већ за цео свет за сву творевину Божију. На тај начин ћемо упознати и нашу браћу анђеле Божије. Јер и они само у братској љубави бораве. То је њихов свет, њихов начин постојања. А то нам Бог и омогућава. Само треба да желимо да му следимо и да кренемо за њим, ма колико то да је спочетка тешко и напорно. Зато и имамо једни друге, да једни друге бодримо и помажемо. Да носимо бремена једни другима. То је пут који је за нас прокрчио Спаситељ, а наши Свети Оци утабали следећи га. Па што би ми тражили неки „бољи пут“. Што би ишли непознатим стазама, кад имамо стазу коју су нам Оци оставили. Кренимо за њима и уђимо у Царство Божије које нам је Бог Отац припремио и уредио кроз Сина у Духу Светом. Кренимо зато већ сада, овог тренутка. Оставимо све што је било до сад, све то одбацимо и кренимо за Светима, за самим Спаситељем. Кренимо сви заједно у нови и бољи живот, водећи и помажући једни друге. Славећи притом Спаситеља јер нам је све то омогућио. Јер је Он све то за нас уготовио и још нас чека, наше је само да се одазовемо на Његов позив и да му похрлимо. Као што дете трчи у загрљај родитеља, тако и ми кренимо ка Њему што хитрије и усрдније. Да са Њим уђемо у читаву вечност, сада и увек и у векове векова. Амин.