БЕСЕНА НА ЛУКУ ЗАЧ. 86 (17, 20 – 25): „ШКОЛА МОЛИТВЕ И БЛАГОДАРЕЊА“

У Светом Јеванђељу пише да је Царство Божије изнутра, у нама (17, 21). И стварно, ко не нађе у себи Царство Божије и ту, у свом срцу, не сретне Бога, не вреди му да тражи даље. Слаби су изгледи да ће негде другде наћи Бога. када се космонаут Јури Гагарин вратио са свог пута по васиони и изјавио како није нашао Бога у свемиру, један руски свештеник из Москве рекао је велику истину: „Ако овде на земљи ниси никад срео Бога, нећеш Га ни на небу видети“. Стога, ко хоће да се моли треба пре свега да се „окрене“ унутра и да се умом повуче у себе.

Када човек мало дуже остане сам са собом, почиње да осећа досаду. Мислим да је то зато што имамо у себи веома мало духовне хране за своје мисли и осећања. Ми, у ствари, више живимо туђим животом него својим. Наиме, нешто се догоди и ми реагујемо или, неко нешто каже и ми одговарамо. Кад смо „напољу“, са светом, онда умемо и да мислимо, и да говоримо и да радимо. Чим смо дуже сами, одједном не налазимо скоро ништа што би нас покретало да нормално живимо и радимо. Некако смо празни изнутра.

Ако читате животе светих, особито оних који су живот проводили у пустињама и у самоћи, видећете да су они имали тренутака када више нису могли подносити усамљеност, него су напуштали своје ћелије и тражили да сретну неког. Код усамљених обично наилази страх и некако тешко и страшно осећање беспомоћности. Многи тек у тим тренутцима почињу стварно да се уче молитви. Сетите се примера слепог Вартимеја који је описан у Марковом Јеванђељу (Мк 10, 46). Седео је крај пута онако слеп и јадан и напуштен од свих. И онда је чуо за Христа. Пробудила се код њега нада на спасење и зи дубине свог ојађеног и усамљеног срца повикао је: „Сине Давидов Исусе, помилуј ме!“ И Господ га је чуо и исцелио. Када се дотле дође и човек доживи сву страхоту усамљености, не мора да учи из књига како ће да се моли. Довољно је да каже једну реч: „Помози!“ и Бог ће одговорити.

Све док се будемо обраћали за помоћ свима и свакоме, а између осталих и Богу – наша ће молитва бити неефикасна. Бог одговара онима који стварно не могу без Њега.

Постојао је једаг јелински светитељ по имену Максим који је у младости би о чуо у Цркви један одељак из Светог писма где се говори о потреби непрестане молитве. То га је место толико дирнуло да је напустио свој дом и повукао се на једну од околних планина у намери да се ту у самоћи вежба у нерестаној молитви. Знао је напамет „Оче наш“ и целога је дана понављао ту молитву. Било му је лепо и био је задовољан, али када се спустила ноћ, почео је да га обузима страх. Шушкање лишћа, крцкање грања под ногама шумских животиња, шум ветра, ноћ – све га је то испуњавало ужасом. Осетио се сићушан, јадан и беспомоћан. Схватио је да му нема спаса ако му Бог не помогне. Престао је да понавља молитву Господњу и учинио је исто што и слепи Вартимеј. Повикао је: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, смилуј се на мене грешног!“ И тако је викао целе ноћи. Сутрадан је мало одахнуо и поново почео да понавља „Оче наш“. Али, убрзо је огладнео, па је пошао у шуму да потражи мало хране. Док је ишао по шуми и скупљао плодоведивљег биља, сетио се животиња које је претходне ноћи чуо, опет се уплашио, опет прекинуо молитву Господњу и опет почео да се на сваком кораку моли: „Господе, Исусе Христе, спаси ме, заштити ме, сачувај ме“... Када је после много година срео једног искусног подвижника по имену Николаја овај му је рекао: „Мене је ђаво натерао да непрестано тражим Бога и молим се“. И Николај се у почетку плашио самоће и опасности које су га окруживале. Касније су наишла искушења и тако из дана у дан није престајао да позива Бога у помоћ. После 15 година мука и тражења, јавио му се Сам Господ. У том часу све његово биће испунио је неки неописиви мир и радост. Страх је ишчезао али, сада је сећање на радост од сусрета с Богом гонило Николаја да и даље непрестано призива Божије име и тражи свим серцем Његово присуство.

Напоменуо бих, вашој љубави, још један пример искрене молитве. Наш савременик Митрополит лондонски Антоније је овако учио и говорио, а то би исто и ми сви требали да следимо и да се молимо тако као он. Наиме, митрополит је објашњавао како се он моли овим речима: „Свако јутро кад се пробудим обично кажем: ,Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се њему´, и онда покушам да схватим дубоки смисао тих речи. Затим устанем, спремим се па се поново враћам Богу, имајући на уму две ствари. Прво, да сам Његово дете и да Њему једино припадам и друго, да је Његов овај дан у кој улазим и да стоји преда мном свет и чист, сличан оним руским бескрајним пространствима прекривеним снегом по којем још нико није газио. Затим замолим Бога да благослови наступајући дан и све што се у њему буде догодило. Замолим Га још да ме Он води, чува и упућује и, најзад, да и мене самог благослови. И, тако, од Бога благословен и са свешћу да сам Његово дете, с поверењем се препуштам у Божије руке и започињем свој радни дан. И све време се трудим да се понашам заиста као Његов син и да све што чиним, чиним у његово име. Мислим да на овај начин човек живи и моли се Богу у истом даху.“ Ето то су речи једног савременог молитвеника. Оног који је успео да обједини оно на шта се, у данашње време скоро сви, или барем велика већина нас, изговара када је у питању молитва, па пречесто кажемо: „Немам сад времена, морам ово или оно урадити, морам стићи на посао да не бих добио отказ...“ и све томе слично. А из речи митрополитових видимо, да нам не требају ни дуге молитве ни специјалне прилике, већ само да смо свесни да смо Божија деца и да нам је Он стално у мислима присутан, да све радимо у Његову славу, па чак и на тим нашим фамозним дневним пословима да и кад радимо у разним фирмама, радимо не за себе већ на славу Божију.

Наша журба и нестрпљење, који су у данашње време толико много захватили градски свет, јесу заиста велика сметња за молитву. За разговор са Богом неопходан је унутрашњи мир. Обично успевамо да се ослободимо ужурбаности и нервозе када схватимо колико је бесмислено трчати и журити, кад дан и овако и онако има само 24 часа. И, што је можда најважније, када се журимо углавном све наопако урадимо.

Ако приметимо да не можемо искрено и од срца да говоримо неку молитву, или делове неке молитве, боље је та места прескочити. Неискреност у молитви вређа Бога. Свака реч коју упућујемо Богу треба да је права, истинита, у складу с нашим мислима и нашим осећањима. Није потребно да су речи молитве звучне и учене. Па, ни ми сами нисмо такви. Када би Бог сад видљиво стао испред мене, ја му никако не бих смео говорити неке дугачке и звучне реченице о томе какав је Он и колико Га ја волим. Он све то толико боље зна од мене. Уостало, речи нису важне, важно је у којој су мери оне израз наше душе.

Ако су наше мисли, наше срце и наш живот упућени на јенду страну, а наша молитва на другу, молитва је лажна и увредљива за Бога.

Не морамо се увек молити из Молитвеника. Кад осетимо потребу можемо разговарати с Богом и својим речима. тада се молимо оако како нас наше срце учи у том тренутку.

Речи молитве треба пажљиво изговарати јер, ако ми сами не обраћамо пажњу на оно што говоримо, како можемо очекивати да ће нас Бог с пажњом слушати!!!

Ако оно што говоримо Богу није за нас много важно, него то чинимо тек онако, по навици или реда ради – нећемо моћи да се пажљиво молимо.

Понекад ми сами у молитви тражимо од Бога да нас избави од неког искушења, а чим престанемо да се молимо, окрећемо се на другу страну и немамо мира док не паднемо у тај исти грех. Бог даје снагу, али на нама је да је искористимо. Не треба да заборавимо да се Бог неће свакога дана и за сваку ситницу распињати на крсту уместо нас. С времена на време морамо и ми сами поднети свој крст.

Молитва сама по себи није довољна! Треба и живети по њој! то управо и јесте жива молитва.

Понекад наилази на нас нека сухоћа срца и човек се моли с напором и без воље. То не значи да се тада не треба молити и да је таква молитва лоша. Ако се не можеш молити ватрено, ти се моли из убеђења. Многи погрешно мисле да је молитва неискрена ако за време молитве не осећају „горење срца“. То није тачно. Јер, то је исто као кад би вас неко од ваших најближих некад кад се уморни вратите са посла упитао: „Да ли ме волиш?“, и ви му одговорили: „Да волим те.“, премда у том тренутку стварно не осећате ништа друго до болове у леђима. Али, не значи да сте лагали кад сте рекли: „Волим те“, јер без обзира на умор и бол у леђима, и без обзира што вам срце не гори од љубави, ви сте свесни да волите свог оца или мајку, мужа или жену. Господ није рекао: „Ко ме воли треба непрестано да гори од љубави према мени“, него је рекао: „Ко мене воли, држаће моје заповести“:

Молитва је нешто врло слично чежњи. То је као неко туговање за Богом и жеђ за Његовим светим присуством што не мора увек да се изражава речима. молитва се и рађа из такве потребе наше душе. Сви смо ми осетили у тренуцима бола или велике радости да нас наш бол или напа радост не напуштају ни за време јела, ни док радимо, или разговарамо с неким. То исто доживљавају и прави молитвеници. Где год били, што год радили, они осећају Бога крај себе и све што чине, у Богу чине.

Један калуђер ми је једном испричао како га повремено мучи нека ситост од молитве. Мислим да се то догађа почетницима који би у оном првом одушевљењу и ватреној ревности хтели да се одмах моле по више часова дневно. Чини ми се да и ту важи правило да треба увек бити искрен с Богом.

Када смо били мали и нисмо знали да пишемо, мати нам је стављала оловку међу прсте и ми смо своју неуку дечију ручицу препуштали њој да је она води. То исто важи и за молитву. У тој области сви смо, мање или више, почетници и најбоље је да се с поверењем препустимо Богу да нас Он води и упућује путевима којима Он зна да ми треба да идемо.

И тако увек треба да себе препуштамо вољи Божијој и да се трудимо колико можемо да му благодаримо за све што нам је учинио, што нам чини и што ће нам чинити кроз сву вечност. То је разлог наше благодарности Оцу и Сину и Светоме Духу сада и увек и кроза све векове. Амин.