KANONI I KANONSKA SVEST O CESTOM/REDOVNOM PRICESCIVANJU

АПОСТОЛСКИ КАНОНИ:

КАНОН 8:

Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или други из свештеничког каталога (του καταλογου = именика), кад бива (Свети) Принос (προσφορας γενομενης = кад се врши Св. Евхаристија) не причести се, нека каже узрок, па ако је разложит (`ευλογος), нека му буде опроштено; а ако не каже (узрок), нека буде одлучен, јер је нанео штету народу и навео сумњу на онога који је Принос (=Литургију) свршио, као да није правилно принео.

КАНОН 9:

Све верне који долазе у (Цркву) и слушају (Свето) Писмо, а не остају за време молитве и Светога Причешћа (τη `αγια μεταληψει), као такве који узрокују неред у Цркви, треба (их) одлучити.

Ова два канона су повезани садржајем, а објашњава их канон 2. Антиохијски. Валсамон (чувени каноничар) сматра да се и 8 канон (за клирике) може разумети као конон 9 (за лаике), тј. односи се на свештена лица која излазе пре свршетка Литургије, те се тако не причесте. Он додаје (у тумач. 2. Антиохијског) да је „зато смишљено раздавање антидора (нафоре), те због тог (раздавања) нужно остају до краја молитава и отпуста Литургије они који се, из неког разлога, нису могли причестити Св. Тајни, да би добили из руке јереја благослов посвећеног комада (просфоре).“ (PG 137, 1281) Ево шта каже о Причешћу св. Василије Велики: „Добро је и врло корисно сваки дан се причешћивати Тела и Крви Христове; и ми се причешћујемо 4 пута у седмици: недељом, средом, петком и суботом, а тако исто и у друге дане, ако је Спомен неког Светитеља“. О што чешћем причешћивању на много места говори и св. Јован Златоусти, и скоро сви Свети Оци, док св. Гигорије Палама каже: да хришћани треба да се причешћују сваке Недеље и сваког Празника. Ево како св. Григорије Палама то излаже: „Један дан у седмици (који се назива Господњим стога што је посвећен Господу, који је у њему васкрсао из мртвих и пружио предуверење и предуказање на опште васкрсење мртвих) светкуј (Изл 20, 10 – 11) и немој обављати никакво свакодневно дело изузев неопходног. Свима који су под тобом и са тобом пружи одмор како би заједно са тобом славили Онога који нас је стекао својом смрћу и који је нашу природу саваскрсао у свом Васкрсењу. Сећај се будућег века и поучавај се у свим заповестима и наредбама Господњим. Испитуј самога себе да ли си преступио или запоставио нешто и исправи се у свему. Реченог дана посећуј храм Божији и буди на свим службама црквеним. Причешћуј се Светим Телом и Крвљу Христовом и покажи почетак исправног живота. Обнављај се и припремај за примање будућих добара. Ради њих се земаљским добрима немој користити на зло, што уосталом важи и за остале дане. Да би био уз Бога у дан Господњи9, остављај све осим онога што је неопходно, тј. без чега се не може живети. Имајући, дакле, Бога као место свог пребивања, ти нећеш преступати заповести, него ћеш избећи распаљивање огња страсти и бреме греха. И ти ћеш светкогати дан суботни (тј. дан одмора), суботујући кроз избегавање зла. Са даном Господњим уподобљавај и велике установљене празнике, слично поступајући и од истог се уздржавајући.“ (Види: ДОБРОТОЉУБЉЕ, КЊИГА 5, СВ. ГИРГОРИЈЕ ПАЛАМА, ДЕСЕТОСЛОВ (ДЕКАЛОГ) ХРИШЋАНСКОГ ЗАКОНА, 8 ТАЧКА, 246 СТР. ХИЛАНДАРСКИ ПРЕВОДИ). Зонара, други велики византијски тумач канона, каже: „Канон (8. канон) хоће да сви свагда буду спремни и достојни Причешћа Светињама, а особито свештена лица.“

КАНОН 52:

Ако неки епископ, или презвитер, не прими онога који се обраћа (=каје) од греха, него га одбије, нека буде свргнут; јер тиме жалости Христа, Који је рекао: „Радост бива на небу за једнога грешника који се каје“ (Лк 15, 7; Мр 2, 17).

Нечовештво према било коме, посебно према кајућем се грешнику, противно јеЧовекољубивом Спаситељу грешних Христу и Његовим истинским ученицима. – Ово се, по нама, односи и на налагање дугих и тешких епитимија покајницима – о чему говори и св. Неофит Затворник у својим делима (види еп. Атанасије, Христос Нова Пасха, изабрани текстови св. Неофита Затворника на страни 253 – 258)

КАНОН 53:

Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, не узима меса и вина у празничне дане, јер се гнуша, а не ради подвижништва (= због вежбања у добру – 1Кор 7, 5), нека буде свргнут, јер је жигосан (= спаљен) у својој савести и постао је узрок саблазни за многе (1Тим 4, 2).

Овај Канон је сличан 51. Апостолском и др. канонима, који дозвољавају лични подвиг уздржавања, аскезе, али не и лажне аскезе, псевдо – вегетеријанске и др. сличне фарисејске, болесне скрупулозности код људи, који своје умишљене „подвиге“ претпостављају заједничком искуству и саборној радости Цркве народа Божијег. (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 50)

КАНОН 66:

Ако се неки клирик затече да пости у Дан Господњи (= Недељу) или у Суботу, осим једне једине (= Велике Суботе), нека буде свргнут, а ако је лаик (= верник), нека буде одлучен.

Пост без уља забрањен је сваке Суботе и Недеље, макар то било и током Часног Поста (једино се у Велику Суботу не једе уље). Св. Епифаније сведочи („Панагирион“, поговор, 22) да током целе Педесетнице није било поста, а исто сведочи за Египоат и св. Јован Касијан да целе Педесетнице није било поста ни клечања („Разговори“, 21, 11). Трулски Сабор (Канон 55, где је овај Канон дословно поновљен) осуђује Римску праксу поста Суботом. „Добар је пост, али добро нека бива на добар начин. Ако неко постећи преступа установе Апостолске и Отачке, нека чује: да добро није добро када не бива на добар начин“ (Зонара, цитирајући св. Симеона Н. Богослова). Ипак, и сами су Св. Оци остављали могућност да неко, само из личног, нелицемерног (нефарисејског) завета, узме строги пост 10, 20 или 40 дана. – Из Канона је јасно да непошћење у Суботу није препрека за Причешће у Недељу. Не може се, дакле, и не сме, захтевати од верника да псоте (на води) у Суботу, ако ће се причестити у Недељу, јер тада кршимо овај Св. Канон. (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 53)

КАНОН 69:

Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чтец, или појац, не пости СВету Четрдесетницу пред Пасхом, или среду, или петак, нека буде свргнут; осим ако није био спречен телесном немоћи; а ако је лаик, нека буде одлуче.

„Запази да Канон ставља у исти ред Пасхалну Св. Четрдесетницу и Среду и Петак!“ (Зонара). Валсамон пак запажа да у (апостолско) време, кад је овај Канон изречен, није било других постова осим Среде, Петка и Пасхалног Поста (Четрдесетнице). Заиста, остала три поста настала су много касније. (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 53)

************

КАНОНИ ПРВОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА:

КАНОН 20:

(О неклечању Недељом и током Педесетнице)

Пошто има неких који преклањају колена (тј. клече) у Дан Господњи (= Недељу) и у дане Педесетнице, то, да би се све у свакој области једнако држало, Свети Сабор одреди да се (у те дане) стојећи приносе молитве Богу.

И други САбори и Оци сведоче ово исто изначално неписано Предање у Цркви, нарочито св. Василије (Канон 91), тј. неклечање у Недељу, као и непошћење у Недељу и Суботу (Апостолски 66). Св. Епифаније („Панарион“, поговор, 22) пише: „У Светој Католичанској Цркви током целе године држи се пост средом и петком (до 9. часа = 3 поподне), осим само целе Педесетнице, педесет дана, у којима нити је клечање, нити је пост заповеђен“. Ово исто сведочи и св. Јован Касијан („Разговори“). И код Срба неки (анрочито у манастирима) клече Недељом на Јеванђељу, што је незнање и несхватање смисла Христовог Васкрсења (које буквално значи: Устати, Усправити се). Наше Васкрсење, и наше усправно стајање исповеда и прославља Христово, и наше у Њему, Васкрсење, и наше усправно и исправно у вери стајање. „Станимо добро!“ мада „са страхом Божијим!“ Недеља је слика будућег века, јер је она Један и Осми дан (1Мој 1, 5), „незалазни Дан Царства Твога“, како се молимо Христу на Пасху и на свакој Литургији после Причешћа. Исто важи и за целокупну Педесетницу, „јер се сва Педесетница сматра једним Господоименитим даном“ (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 79)

*****************

КАНОНИ ПЕТОШЕСТОГ ВАСЕЉЕНСКОГ (ТРУЛСКОГ) САБОРА:

КАНОН 29:

(Да се Св. Евхаристија на Жртвенику приноси на ште срце)

Канон Картагенских (Отаца – Канон 41) налаже „да се СВетиње Жртвеника не свршавају него (само) од људи који нису ништа јели (тј. на ште срце), изузевши једино дан у години када се Вечера Господња свршава“ (Велики Четвртак увече). Можда су се таквим снисхођењем ти Божански Оци тада послужили због неких разлога корисних за Цркву у оним местима. Пошто нас, пак, ништа не принуђује да напустимо тачност, то, следећи Апостолским и Отачким предањима, одређујемо „да не треба ни у четвртак (Велики) последње недеље ЧЕтрдесетнице разрешавати (пост), и тиме бешчастити целу Четрдесетницу“.

Канон је састављен од 41. Картагенског и допуњен исправком унетом из 50. Канона Лаодикијског. Према схолији у једном рукопису, Картагенски Оци су онако били одредили као успомену на догађај када је Господ са Апосто,лима прво јео јудејску Пасху, па онда свршио Св. Ехваристију Новог Завета, те тако Апостоли нису на ште срце примили Тајну Вечеру (PG 137, 607 nota). - (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 156)

KAНОН 52:

(Да у Светој Четрдесетници бива Пређеосвећена Литругија)

У све дане поста Свете Четрдесетнице, осим Суботе и Недеље и Светога дана Благовести, нека бива (само) Света Литургија Пређеосвећених дарода.

Овај Канон понавља и обнавља 49. Канон Лаодикијског Помесног Сабора. – Света Четрдесетница је једна (зато Канон не спомиње да ово правило важи и за остале постове), и у време тог поста „Четрдесетнице Велике Пасхе“ нема Бескрвне Жртве („Литургију Пређеосвећених не зовемо Бескрвном Жртвом, него доношењем већ принесене и свршене Жртве и свршеног Свештенодејства“ – Валсамон), осим Суботе и Недеље („а у њима је пост забрањен“ – Зонара) и празника Благовести, а нема ни свечаног свршавања Помена, тј. Празника Светих (Зонара). То каже и данашњи Типик. – Ово треба добро да схвате они који Литургију своде само ан Причест („отићи на Причест“), а она је есхатолошки Сабор Цркве и предокус Царства. Зато је битно учешће у њој и, наравно, Причешће. И још да схвате: да су пост и Причешеће везани у Пређеосвећеној, а не обавезно и у пуној, Васкршњој – Празничној Литургији. (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 170)

КАНОН 56:

(Да у Јерменији не једу сир и јаја суботом и недељом Свете Четрдесетнице)

Такође смо дознали да у Јерменској земљи и у другим местима, у Суботе и Недеље поста Свете Четрдесетнице неки једу јаја и сир. Одлучисмо, зато, и ово: да Црква Божија по свој васељени, следујући једноме поретку свршава пост, и уздржава се како од свега закланога, тако исто и јаја и сира, што је плод и пород оних (живих бића) од којих се уздржавамо. Ако ли се овога не буду држали, ако су клирици, нека се свргну, а ако су лаици, нека буду одлучени.

Зонара и Валсамон сматрају да су Јермени схватали погрешно оно што претходни Канон каже – да не треба постити у Суботу и Недељу – па су, као противно посту у те дане, увели да једу сир и јаја, јер та јела немају крви у себи, те се сматрају као плодови. Канон, међутим, то забрањује, јер су то плодови живих бића која уз пост не једемо. (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 171)

Важан је за нас данас и 99 канон који се односи на јерменску нецрквену и несаборну праксу, о овом канону ћемо говорити нешто касније.

КАНОН 58:

(Да лаици не дају сами себи Божанске Тајне)

Ниједан који спада у ред лаика да не причешћује (сам) себе Свештеним Тајнама, кад је присутан епископ или презвитер или ђакон. А који се на то усуди, поступајући против установљенога, нека буде одлучен за једну седмицу, да се од тога научу: „да не мисли више него што ваља мислити“ (Рим 12, 3).

Канон не искључује могућност да лаик сам себи, или другоме, да Св. Причешће, ако је нужна потреба а нема близу свештеника, како сведоче и Житија Светих, него спречава узимање Светих Тајни кад је ту свештено лице, које је од Бога за то и постављено у Цркви, јер богодани свештени поредак (= јерархи) треба „сваки у своме реду“ да поштујемо и да сваки „своју меру“ знамо. (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 172)

Овај и други канони јасно говоре да и ђакони могу причешћивати!

КАНОН 66:

Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до Нове Недеље (Томине или Антипасхе), сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе у псалмима и песмама духовним (Еф 5, 19), радујући се у Христу и празнујући, и слушајући читања Божанствених Писама, и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Нека, зато, у споменуте дане никако не бивају коњске трке, или друге какве јавне представе. (Ап 9; Трул 24, 51; Ант 2; Карт 15, 60 – 61)

По Црквеном богослужењу сви дани Светле, Васкрсне Седмице потпуно су исти по свечаном слављу Христовог Васкрсења (А НЕ САМО ПРВА ТРИ ДАНА), и у све те дане бивају Васкршње песме, СВета Литургија и ПРИЧЕШЋЕ СВИХ ВЕРНИХ (како и сам канон каже: „наслађујући се Св. Тајнама“, а и Валсамон тако тумачи овај канон PG 137, 745), НАРАВНО БЕЗ ПОСТА И КЛЕЧАЊА, јер би пост и клечање било вређање жалошћу Пасхалне радости и порицање нашег „саваскрсавања и саузношења са Христом“, како каже Св. Канон (позајмљујући те изразе од св. Григорија Богослова). Провођење времена у храму вероватно значи за време богослужења, ујутро и увече. Валсамон наводи да су неки радници после 3. дана по Васкрсу радили ручне редове, а да је 59. Новела цара Лава Мудрог то и њима и земљорадницима забрањивала. Он још помиње да су неки држали коњске трке, и неке друге игре, у те дане у знак слављења Празника и као весеље (како бива негде и код Срба), али канон то надаље забрањује. (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 177)

КАНОН 69:

(Да лаик не улази у Свети олтар)

Није дозвољено свакоме из реда лаика да улази у Свети Жртвеник, чиме се никако не спречава царева власт и ауторитет, кад он, по неком древном предању, хоће да принесе дарове Спаситељу.

У неким ркпс овај Канон, после речи „Жртвеник“, има овај опширнији текст: „када хоће (цар) да принесе дарове Створитељу; нити да дрско самовољничи, имајући од царске власти ауторитет; јер у старини цар Озија, дрзнувши се на свештенство и хотећи да кади, које њему не припадаше, беше спречаван од свештеника Азарије и од осамдесет свештеника, и пошто не послуша, изби му губа на челу и тако пожури да изађе (из Храма), јер га изобличи Господ. Ако је овде Већи од храма и старих праобраза, као што рече (за Себе) Господ (Мт 12, 3), и веће је свештенство од царства, пазимо на себе и сваки, по Апостолу, нека остане у реду/чину у којем је позван (1Кор 7, 20).“ (The Council in Trullo, p. 151). – Овај Канон слабо се данас поштује, јер у Олатар улазе лаици и кад је потреба и кад није. (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 179)

Царев принос је заправо хлеб и вино за Евхаристију. Ми смо данас изгубили осећај приноса хлеба и вина, али и уља – ЧИМЕ СМО ПОТПУНО СРОЗАЛИ И УНИШТИЛИ ОСЕЋАЈ БЛАГОРАДНОСТИ БОГУ ЗА СВЕ ШТО НАМ ДАЈЕ, ЈЕР ТО ЈЕ И СМИСАО ПРИНОСА (Твоје од твојих Теби приносећи, због свега и за све, каже се у Литургији, ал` изгледа нема коме више да се каже) И ОСЕЋАЈ ЗАЈЕДНИШТВА, ЈЕР ЗАЈЕДНИЦА СЕ СТАРА КРОЗ ПРИНОС САМА ЗА СВОЈЕ ЧЛАНОВЕ/УДОВЕ – па смо ДАРОВЕ за Евхаристију срозали горе од Латина – они бар имају специјализоване продавнице у којима се купују хостије, вино и сл. за приношење, па свако ко жели може купити ПРИНОС за Евхаристију и тако принети ђакону пре почетка службе – јер ми ништа ни не приносимо, нама ПРОСФОРЕ за Литургију месе специјализоване бабе!!! Уместо да ПРОСФОРЕ за Литургију доносе све парохијанке, а вино да доносе парохијани – јер ово је древна и освештана пракса (ко неверује нека погледа чувени мозаик из РАВЕНЕ на којем цар Јустинијан са свитом приноси на жртвеник вино, а царица хлеб), ми се бавимо богумилском теологијом о томе да су бабе чисте од сексуалних односа у браку па могу зато да месе ПРОСФОРЕ! А ПОГОТОВО ЈЕ СКАРАДНО ТО ШТО СВЕШТЕНИЦИ ТРАЖЕ ОД ТИХ БАБА ДА ОВЕ ЗАМЕСЕ ПРОСФОРЕ ЗА НЕКОЛИКО НЕДЕЉА УНАПРЕД, ПА ИХ ОНДА ТАКО ИСПЕЧЕНЕ СТАВЕ У ЗАМРЗИВАЧ ДА ИХ ИЗВАДЕ ПО ПОТРЕБИ!!!! ПА НА ЛИТУРГИЈИ УМЕСТО ДА ИМАМО СВЕЖЕ ПРОСФОРЕ МИ ИМАМО БАЈАТ ЛЕБАЦ` КОЈИ ПРИНОСИМО БОГУ И КОЈИМ СЕ ПРИЧЕШЋУЈЕМО!!!!!!!!!!

КАНОН 70:

(Да жене не причају у време Св. Литургије)

Није дозвољено женама да у време Божанствене Литургије говоре, него, по речи Апостола Павла, „нека ћуте, јер се њима не допушта да говоре, него да се повињавајуу, као што и Закон каже. Ако ли хоће нешто да говоре, нека код куће мужеве своје питају“ (1Кор 14, 34. 35).

Стара „схолија“ (10. столеће) сматра да женама није овде дозвољено учење (= проповедање) у Цркви, јер обично говорити (= причати) није дозвољено у Цркви ни мушкарцима.

КАНОН 74:

(Да не треба јести унутар Храма Господњег)

Да не треба у Господњим храмовима (`εν τοις Κυριακοις) или у Црквама, држати такозване агапе (= вечере љубави), и унутар Дома (Божијег) јести, и постеље (`ακουβιτα = наслоњаче) постављати. Који се усуде то чинити, или нека престану, или нека буду одлучени.

Храмови, и свако друго место посвећено Господу зове се Кириакон (и дан Недељни посвећен Господу, зове се: Кириаки); ткао данас зову заједничку Цркву у скитовима Свете Горе, где се монаси из келија окупљају на Недељну Литургију. – Агапе = вечере љубави (симпосиони, conuiuia) биле су првохришћански обичај и пракса (Дап 6, 1 – 3; 20, 7 – 11; 1Кор 11, 20 – 22. 33 – 34; Јуда 12). Оне су држане у притвору = припрати Цркве, или у суседним просторијама, и на њима су сви хришћани заједно јели, заједнички доношену храну, или приложену од неког богатијег хришћанина. Биле су то трпезе првенствено за сиротињу, или заједничке славе =гозбе из љубави (отуда засигурно потиче и Српска Слава, које, то не треба заборавити, нису само домаће, него и црквене, и манастирске, и сеоске, градске, и имали су их не искључиво Срби, него и хришћани у Кападокији, те према томе није слава никакав заостали „многобожачки обичај“ код Срба). Данас су агапе углавном у манастирима заједничке вечере, пред Свеноћна бдења, са којима су опет повезане Литије Петохлебнице (Српско „резање“/правилно: ломљење/ колача произашло је из ломљења и раздавања Петохлебнице, тј. пет хлебова са вином и уљем). – Акувита су биле мало подигнуте и прострте клупе – наслоњаче за полулежеће заседање, тачније: залегање, за трпезу, како је било на источњачким, јеврејским, јелинским, римским вечерама – гозбама (отуда назив: банкети). – Очигледно да је било злоупотреба на, и са, Агапама, па су постепено укидане. Остао је ипак евхаристијски = светолитургијски обичај: да се после Св. Литургије седне за заједничку братску трпезу, и то се у манастирима до данас редовно држи, а и у неким парохијама. – Кад је реч у Канону о „клупама за лежање/залегање“ шта рећи данас о клупама за седење у многим Црквама у Дијаспори? То нису „стасидија“ у манастирима („столови“ = седишта у круг око певница и са стране покрај зидова), нити су то покретне столице за седење (које се могу и померати и уклањати), него то су гломазне школске скамије, какаве имају римокатолици и англиканци, па су примили и Православни по Дијаспори, без имало осећаја: да Црква није учионица, сала за седење, скупштина за заседање итд., него Дом Божији и наш, у којем се одвија, догађа Литургија = „Народно дело“, Богочовечанска Христова Икономија (= Домострој) спасења, Мистагогија Царства Небеског. Кад уђеш у неки такав Храм у Дијаспори (поготову са неком још хаотичнијом архитектуром), не знаш да ли ниси залутао у неку школу, салу за приредбе, неки парламент, и тсл!? Сви седе у клупама, устају само на паљење неког „семафора“ на иконостасу, и потом излазе у „колони по један“ вијугаво за Причешће или антидор (рећи „нафора“ је погрешно, јер „нафора“ је скраћено од Анафора, благословени остатак од просфора који није узнет (`ανα – φορα), него се дроби и дели уместо Дара (анти – дар), тј. уместо Причешћа). (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 181)

КАНОН 75:

(Да се у Цркви не пева не примереним гласом)

Који долазе у Цркве ради певања, желимо да не употребљавају гласове непримерене, и не принуђују природу на крике, нити да избирају нешто што је неодговарајуће и несвојствено Цркви, него са највећом пажњом и скрушеношћу да приносе песме Видиоцу скривности Богу, јер је и Света Реч Божија учила „да синови Израиљеви буду побожни“ (3Мој 15, 31).

Певање у Цркви Богу је анђелска служба; то је и хвала и славослов Богу, и такође молитва и молба. Певање је и саборно, сабратско дело свију чланова Цркве, по речима Апостола Павла: „Испуњавајте се Духом, говорећи мођу собом у псалмима и химнама и песмама духовним, певајући и псалмопојећи Господу у срцу своме захваљујући свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашег Исуса Христа“ (Еф 5, 18 – 20). У наведеним Апостоловим речима се јансо види да је Црквено певање Светотројично и већ самим тим истовремено Црквеносаборно, Светоевхаристијско дело. Зато је овај Св. Васељенски Сабор и томе посветио пажњу, желећи (израз неуобичајен за доношење законске одредбе, ретко и за Каноне) да сви који долазе у Цркву да певају треба да то чине „са великом пажњом и умилношћу“, јер тај дар срца и гласа, душе и тела приносе Свевидцу Богу, Који зна све тајне срца нешег, као Срцезналац и Тајнозналац свих и свега. И како правилно примећују тумачи Канона, као штос е не треба молити „празнословећи као незнабошци, који мисле да ће за многе речи своје бити услишени“ (Мт 6, 7), тако не треба ни „непримерено и неодговарајуће и несвојствено Цркви“ певати, нити „сувишном разноврсношћу мелодија“ (Зонара), него певати богобојажљиво и благобојазно, како Бог тражи од синова Израиља, Старога, и поготову Новога Завета, тј. од Цркве народа Свога, деце Своје, браће Христове, Духоношене и Духовођене и Духопевајуће. – У Српској Цркви су данас не мали проблем хорова, који, по нама, двоструко греше против овог Св. Канона: 1. собом истискују народ Божији (остављајући га пасивним, јер се „дијалог“ води између олтара и високо подигнуте негде изнад народа хорске галерије), 2. јер певају тако (као у некој „скали“ миланској или оперској) да они постају центар Цркве и Литургијског Сабрања, којима је све подређено, па и Литургијска радња (а Лит – ургија је пре свега Народно – дело). Тзв. „духовна музика“, коју наши хорови певају, не разликује Храм као небоземни простор и Литургију као свештеновреме и свештенорадњу, од позоришних, оперских или којих све не бина и трибина. Једном речју, крајње је време да се у нашим Црквама пева и псалмопоје литургијски, а не хорски; евхаристијски, а не оперски; саборно, а не концертно; итд, итсл. (Хвала Богу, и неки Руски јерарси су били против „италијаншћине“ у певању хорова). (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 182)

КАНОН 76:

(Да не треба у дворишту Цркве постављати крчме и продају хране)

Чувајући поштовање наспрам Цркве, не треба у светим двориштима (= двориштима Цркве) постављати крчму, или разне врсте за једење, или неке друге продаје (= трговине) чинити. Јер Спаситељ и Бог наш, васпитавајући нас Својим живљењем у телу, заповедио је да „дом Оца Његовога не чинимо домом трговачким“ (Јн 2, 16). Он је и мењачима просуо новце, и изагнао напоље скврнитеље Светиње. Ако се, дакле, неко затече у овоме преступу, нека буде одлучен.

Ево доказа против оних који кажу да Св. Канони нису савремени, него су застарели. Колико само овај Св. Канон погађа и данашњи неред око Св. Цркава, па и Манастира, о Празницима и Славама: када су авлије црквене или манастирске препуне шатри са кухињама, кафанским столовима, ресторанима, музиком! И све то да би се трговало и зарађивало. Свеједно да ли то ради сама црквена/манастирска управа, или издаје под закуп другим трговцима! Канон не каже да побожни народ не треба код Цркве или Манастира угостити, него да не треба крчме и трговине правити у „Светим домовима“ Господњим. И цитира пример гнева Христовог према „мењачима новца и трговцима у Дому Оца Мога“ (Јн 2, 16). Валсамон наводи како су Цариградски Патријарси забрањивали мењачнице новца /тј. столове за уситњење крупног новца, са узимањем процента) и продају хлебова и воћа далеко шире од довришта Свете Софије, па су се неки бунили, говорећи да се Канон односи само на припрате тог великог Храма (а има их три), на што он одговара да то ни обичном хришћанину не би пало напамет, јер је нечастиво. – Данас се треба запитати: да ли је сагласно овом Св. Канону, а очигледно није, да у самом Храму, при улазу или и дубље, постављају продавнице („тезге“) свећа, иконица, крстића, књига? знамо да ће нас за ово „трговци“ критиковати, али је заиста веома неукусно, и неумесно, што то бива скоро редовно и нормално, а нити је реду нити нормално нити канонски. А тек ако се потегне питање несувисле продаје велике количине парафинских свећа, само ради бедне зараде, уместо да се народ научи, а свештенство постара, да се пале мање воштане свеће, макар биле и дебљине једне оловке, па да и храмови буду благомирисни од благоухања воска, и да верни схвате да паљење свећа није у количини, него у побожности; и у Литургији, а не без везе са Светом Тајном и њеним свештенодогађањем, и освећењем усрдним учешћем у њој. свеће и њихово паљење је потребно, и Богу и Светима угодно, али није важније од молитвеног учешћа = Причешћа у свештенорадњи Тајне Христове. (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 183)

КАНОН 78:

(Да се припремани за Крштење поучавају вери)

Да требају просвећивани (новокрштавани) да веру (Цркве) изучавају, и петога дана (сваке) седмице о томе да дају одговоре епископу или презвитерима.

И овај Канон дословно понавља 46. Канон Лаодикијски. Ово значи да су и у време Трулског Сабора недовољно поучавали новокрштаване, а то је и данас једна од слабости и немарности свештенства (за што су криви и епископи, који не контролишу катихизацију, како Канон налаже). Поготову што у наше време има доста одраслих за Крштење, за које свештеници: нити довољно припреме новокршетенога: да научи основне истине и тајне вере (не само Символ вере напамет!) и живота, савесног православног понашања и делања; нити Крштење обављају како треба, САБОРНО У СКЛОПУ СВ. ЛИТУРГИЈЕ: да би крштени учествовао у заједници Цркве и причестио се Евхаристијског Тела и Крви Христа Богочовека, Прворођенога међу многом браћом (Рим 8, 29). Тај дупли пропуст се касније обично не надокнађује, иако, по св. Кирилу Јерусалимском и Св. Оцима, катихизација – мистагошка = светотајнска треба да се настави и после Св. Крштења. Ипак, радосно је било видети у наше дане у нашим Црквама и Манастирима саборна Крштења: у мору, рекама, изворима, фонтанама, крстионицама (макар и од буради)! И потом: Причешће свих! Жив је Бог у Израиљу Српском! (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 184)

КАНОН 80:

(О неизостајању из Цркве током три Недеље)

Ако неки епископ или презвитер или ђакон, или који припада клиру, или лаик, намајући никакву тежу потребу или нужну ствар да за дуже време отсуствује из своје Цркве, него боравећи у (своме) граду не дође у три Недељна дана током три седмице заједно на Сабрање (= Литургију), ако је клирик, нека буде свргнут а ако је лаик, нека буде удаљен од општења (= Причешћа).

Овај канон је цитиран (антиципитан) у 12. Канону Сардичком, али, како правино запажа Валсамон (код тог канона), то је „изгледа био неписани закон, који се отпочетка практиковао“. Колику су важност и значај придавали хришћани, од самог почетка историје Цркве, присуству и учешћу свих верних у Сабрању Евхаристије: епископа, свештеника, клирика и лаика, као чланова Заједнице Цркве = Тела Христовог, види се по опису који даје св. Јустин Мученик (половина 2 века, „Прва Апологија“, 65 – 67), где кажеда „у Недељу бива свих који бораве у градовима и селима зеједничко окупљање... и свих заједничке молитве...и причешће од Евхаристијских дарова“. Ако се зна да је тада било гоњење хришћана, и да су заједничка окупљања на Литургију била погодна прилика римским властима да ухвате пто више хришћана, онда је јасно по коју цену су хришћани, доласком/присуством/учешћем у Сабрањима Цркве, плаћали свој хришћански Црквени идентитет. Истина, они су се често склањали у катакомбе, подземна гробља и пећине, али нису одустајали од видљиве припадности Заједници Црве. (А то је много више него „славити Славу“ или отићи на Причешће „једном, или четири пута“ годишње!) Као појашњење овом канону данас треба додати (јер онда се то подразумевало): да присуство на Сабрању Цркве, у Литургији, није било замисливо без Причешћа као учешћа у општењу, како јасно говоре Св. Канони: Апостолски 8 – 9; Антиохијски 2; Сардички 11; Трулски 66. Јер је права и главна казна била: бити удаљен од општења = од Причешћа! (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 185)

КАНОН 99:

(О Јерменима који у Олатар доносе кувано месо)

Дознали смо да у Јерменској земљи и ово бива: да неки унутар, у Светим Олтарима, комаде меса, скувавши (их), доносе, и деле их, по јудејски, као приносе (= дарове) свештеницима. Зато, чувајући чистоћу Цркве, одређујемо да нико од свештеника не сме примати даване од доносиоца комаде меса, него нека се задовоље оним што доносилац благоизволи дати, али да такав принос (= дар) буде изван Цркве. Ако ли неко не чини то тако, нека буде одлучен.

Код Јевреја су свештеницима давани делови од заклане жртве, па су Јермени слично (наравно, не приносећи жртве) доносили месо и у Олтару кували (!) (ваљда у неком „ђаконикону“), па делили свештеницима. Како је то време (7. столеће) део Јерменије Византија повратила од Арапа, настојала је Црква да у том делу Јерменије искорени неприхватљиви обичај као што је овај (види и каноне 32 – 33 и 56), па зато Канон, тај заиста ружан обичај забрањује. За данас би требало нагласити онај део Св. Канона који говори да се свештеницима може, и треба, дати поклон (1Кор 9, 13), али не уносити то у Цркву, него давати изван Храма, док, нажалост, данас бива да доносе свештеницима и клиру разне поклоне, пакете, храну и др. и све то уносе у Храм, па у Олтар, и тамо им уручују (а могли би, макар, да то остављају у припрати, или још боље у Парохијском дому). Такође је ружно и неподобно Светињи уносити кесе са новцем у Олатар, и разне друге торбе и ташне – што свештеници редовно чине! (па им и Горње место, тј. епископски трон служи као приручни магацин!!!!!!) (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 196)

КАНОН 102:

(О давању лека према врсти и расположењу грешника)

Они који су од Бога добили власт дрешења и везивања (епископи – Мт 18, 18), треба да гледају на каквоћу греха и готовост онога који је сагрешио, и тако да одговарајући лек примењују на болест, да не би, употребљавајући у оба случаја несразмерност, болесник био лишен спасења. Јер болест греха није проста, него различна и многоврсна и израста многе штетне огранке, од којих се зло нашироко разлива и напредује, док се снагом лекара не заустави. Зато онај који лекарску науку у Духу Светом пројављује, најпре треба да (добро) размотри расположење грешника, и да ли он стреми ка здрављу, или, напротив, својим поступцима призива против себе болест, и да гледа како се болесник у међувремену стара о свом понашању, па ако се лекару не противи и душевну рану прилаганим лековима не повећава, тако онда одмеравати милосрђе по вредности. Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу, сваки је смисао (λογος = разлог, циљ) у томе: да се поврати залутала овца (Лк 15, 4) и змијом рањена (= отровно уједена) излечи, те нити падне низ урвине (= стрмине) очајања, нити да узду попусти до животне распуштаности и презривости, него треба свакако на један начин: било строгим и љућим лековима, било блажим и кроткијим – зауставити обољење (τουπαθους = страдање, патологију) и постарати се да рана зарасте, опробавајући (= проверавајући) плодове покајања и мудро руководећи човека позванога ка небеској светлости. „Треба, дакле, да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τα της `ακριωειας = по акривији), и оно што је по обичају (τα της συνηθειας =обичају); а у погледу оних који не прихватају крајност, треба следити преданом образцу“, као што нас учи Свети Василије (Канон 3).

Овај Канон представља резиме свих на Трулском Сабору донетих и „кодификованих“ Св. Канона, синтезу православне пастирске, терапевтичке канонологије. – Аристин и остали канонисти умесно запажају да већ почетак Канона сав суд о епитимијама препушта Епископу, који, имајући од Бога власт везивања и дршења, као духовни лекар, а не судија, располаже леком гледајући на болест и на стање болесника, те га лечи „било строжијим и горким, било мекшим и блажим лековима“ (превод у Светосавском Законоправилу). Још је карактеристичнији и јаснији Валсамонов коментар, сав у духу овог Св. Канона: „И други Сабори су одредили локалнога Епископа (Никејски 12, Анкирски 5), који је од благодати Духа Светога добио благодат да везује и дреши, да не пази увек на оно што су узаконили канони о епитимијама, него да их економише (= уређује) према лицима под епитимијама, тј. према њиховом узрасту, према расположењима, према занимањима, али и према каквоћи греха, и тако да свакој болести даје одговарајућу терапију... То је циљ овог канона (тј. излечење), сасвим јасан и разумљив“. Валсамон даље умесно објашњава завршетак Канона, који је уствари из 3 Канона Св. Василија: „На крају канон одређује да треба да знамо и акривију и обичајност“, па израз обичајност овде схвата као симпатију (συμπαθεια = саосећајност, састрадавање, самилост, и цитира пример симпатије Ап. Павла у 2Сол 3, 11. 15). „То је милост и симпатија, тј. обичајност, што ће рећи понашање временом проверено и потврђено (обичајем). Канон, дакле, све сабира, и каже: да треба да знамо и акривију (= тачност) канонских епитимија и најсажаљивију обичајност, и некад канонски лечити болести када болесници прихватају епитимије, а некад лековима обичајности и симпатије (= сажаљења) када су лечени болесници грубљи за примање епитимија. Јер самој обичајности неће се нико противити. Томе слично заповеда и Велики Василије у 3. Канону“ (види даље Канон 1. Св. Јована Златоуста). – Из целог текста Св. Канона види се оанј правослани, да тако кажемо, холистички, икономијско – човекољубиви и спасоносни, а не јуридички и казуистички, приступ човеку палом у грех, као болеснику допалом болести (попут онога што је недавно византолог Кирил Манго закључио, проучавајући монашке болнице: о холистичком приступу болеснику у Византијским манастирима, а такав приступ је у медицини и данас веома цењен).

Пребогата јелинска реч: λογος = разлог, принцип, смисао, циљ, тема, предмет, ствар... тешко је преводива једном српском речју, поготову што је она једно од битних Имена Христових (Јн 1, 1. 14; 17, 14; 1Јн 1, 1; 2, 14; Кол 1, 5. 25; Отк 19, 13; Јак 1, 18. 21; 1Пет 1, 23). Основни смисао правила које се даје Епископима је следећи: да се сва брига духовних лекара састоји у томе да се дође до плодова истинског покајања, јер се само покајањем обнавља слобода боголиког људског бића, јер је покајањем почело, и почиње увек изнова, Јеванђеље спасења и живот вечни у Царству Божијем, које Царство истинског и човека достојног живота почиње Црквом још у овом свету и животу. Покајање, уз помоћ Божије благодати = љубави једини је ненасилни начин исправљања (= самоисправљања) човека а да он остане слободан = боголик, тј. буде истински човек.

Израз: „нити да узду попусти до животне распуштаности и презривости“ може се превести: „до распуштености и презривости у животу, у начину живљења и понашања“. Смисао је јасан: попуштање у лечењу болесника, тј. овде грешника као духовног болесника, може довести до раскалашности и развратности, до подршке преступности и презрења сваке вредности здравља/морала, тј. до очајања и пропасти. Зато и велика, неумерена снисходљивост и попустљивост може одмочи излечењу, тј. навести грешника да не схвати пагубност греха и олако га понови (в. даље Канон – питање 11. Николе Патријарха). Основно је, као и код телесног лечења: да се грешнику подржи виља за исправљањем живота, као код болесника: воља за животом. У томе је више од пола лека и лечења.

И овај Канон показује велику мудрост и црквено духовно искуство Светих Отаца, који на богоподобан начин приступају човеку грешнику, као боголиком бићу достојном љубави и милосрђа, коме је спасење (σωτηρια од σωος = здрав, читав, у добром стању; скоро истоветно са библијским: шалом = здравље, мир, целовитост) највеће достојанство, и за то достојанство они се човекољубиво, христоподобно труде и боре (тј. подвизавају) и старају. Интересантно је Зонарино тумачење израза „Вишња светлоносност (ка Небеској светлости)“: „Вишњом светлоносношћу Божански Оци назваше Царство Небеско, тј. пре свега другог због обасјања (`ελλαμψις) које значи из Божанске Природе, и због савршеног схватања и поимања.“ Из Зонариних речи види се да је и у Св. Канонима садржано Православно исихастичко, Балгодатно – светлосно искуство и схватање, које није агностично, али није ни обично рационалистичко, него је Логосно и Духоносно познање и доживљавање здравости, целовитости (= интегритета) човека, а то и јесте спасење у Христу Богочовеку. – Цитирани на крају 3. Канон Св. Василија (како га већ спомиње и Валсамон) показује однос акривије и икономије (која је овде названа обичајношћу, тј. Светим Предањем у Цркви). (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 198)

****************

КАНОНИ ГАНГРСКОГ САБОРА (340. год):

КАНОН 18:

Ако неко, ради тобожње аскезе, пости у Недељу, нека је анатема.

Канон се наставља у 19. Канону. Овај Канон чак анатемише оне који посте у Недељу! Нека то добро знају они који код нас посте без уља у Суботу и Недељу – „да би се причестили“, а уствари да би своју умишљену побожност и такозвано подвижништво истакли испред и изнад Саборног Предања Цркве, а придружили се Евстатијевцима и Богумилима, које Валсамон даље спомиње да су и они тако постили у Суботу и Недељу. (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 248)

КАНОН 19:

Ако се ко од испосника годи, и без телесне потребе крши предане заједници и од Цркве чуване постове, а држи у себи мисао да је савршен, нека је анатема.

Канон је наставак 18. Канона. Овај Канон износи другу крајност Евстатијеваца: да нису хтели да држе Црквом одређене постове, него су уводили неке своје самовољне, самонаметане постове, мимо општег предања Црвке. Валсамон каже: „То је јерес Богумила: да неко време треба постити сваки дан и никако не прекидати пост, те после неког времена испосници постају савршени, и могу мрсити и грешити свакојако, а свако ће зло (порок) – мисле они – њиховим савршенством бити спаљено као огњем! То су, изгледа, учили и присталиџе Евстатијеве, зато су и анатемисани. Јер ми верници дужни смо постити по преданим нам постовима, тј. Среду и Петак, Велику Четрдесетницу, и остале постове, и опет светковати у празничне дане“, а јасно је сваком Православном да је Св. Недеља празнични, васкрсни дан кад се не пости. (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 248)

******************

КАНОНИ АНТИОХИЈСКОГ САБОРА (341. год):

КАНОН 2:

Сви који долазе у Цркву и слушају Свето писмо, али не учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од СВетога Причешћа Евхаристије, по неком нереду (`αταξιαν = беспоретку), такви да буду одстрањени из Цркве, док се не исповеде и не покажу плодове покајања, и тада молећи могу добити опроштај. Не треба општити са изопшренима, нити се молити са окупљањима по кућама, који се не моле са Црквом, нити примати у једној Цркви оне који се не окупљају (= на Литургију) у другој Цркви. Ако ли се нађе неки епископ, или презвите, или ђакон, или други из канона (клира), да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као онај који квари канон Цркве (τον κανονα της `Εκκλησιας).

Овај канон је у вези са 8 и 9. каноном Апостолским, и представља један од битних канона Црквеног живота, уређења и поретка. Сви св. Канони имају за циљ да чувају, или васпостављљају поремећен, благодатни поредак у Цркви као Телу Христовом, а то значи да чувају или васпостављају јединство вере и општење/заједништво у Духу Светоме свих чланова Цркве у једној Црквеној Заједници, и самим тим свих Цркава Православних у свету. Зато је канонска одлука једне Цркве обавезна и за све остале Цркве. Видљиви знак тог јединства и општења је заједничко исповедање Символа вере и заједничко Причешће – обоје у Св. Литургији, како у једној, тако и у свакој другој Цркви. Нарушавање тог јединства значи искључење из Црквне Заједнице (како каже Аристин: који општи са изопштеним, биће изопштен), и из локалне и из сваке друге Цркве, а васпостављање бива само кроз покајање и поновно примање у заједништво једне, а тиме и осталих Цркава. „Јер канон каже да су једна Црква сви Храмови и Богомоље, био где да су“ (Валсамон). Презир и омаловажавање овог богоданог и спасоносног поретка и заједништва је презир САмога Христа, ђавоља гордост и надменост, која карактерише све секташе и јеретике кроз векове (па и данашње савремене „зилоте“), мада канон овде, сходно тумачењима, има у виду не јеретике (јер за њих је казна искључење из Цркве), него најпре оне који „по неком нереду“ избегавају заједничко општење и Причешће, тобоже „из побожности или смерности“ (обоје лицемерних и лажних), те је зато за њих у канону поменуто покајање и тражење опроштаја. Све пак ово значи СВетоотачка истина: да ван Цркве нема спасења, јер нема општења = заједнице са живим Телом Христовим (Еклисиолошким). Тако се благодатно – спасоносне и канонско – литургијске границе Цркве поклапају и поистовећују. О томе говори овај 2. канон Антихијски и остали канони (Ап. 8 – 12, 28, 32 – 33; 1Вас 5; 4Вас 11, 13; Трул 17, 80; Ант 4, 6, 7; Лаод 33, 42; Сард 11; Карт 9, 10). (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 254)

**************

КАНОНИ ЛАОДИКИЈСКОГ САБОРА (друга пловина 4. столећа):

КАНОН 16:

Да се у суботу, читају Јеванђеља, са другим (деловима) Светог Писма.

КАНОН 19:

Да треба (на Св. Литургији), после проповеди епископа, најпре посебно чинити молитве за оглашене, па кад оглашени изиђу, да бива молитва за кајуће се; и кад и ови, по полагању руке, изађу, тада нека бивају за верне три милитве: једну прву чинити тајно, а другу и трећу вршити наглас. Потом тако давати мир (пољубац мира), па пошто презвитери даду мир епископу, тада ће лаици (епископу и узајамно) давати мир, и тако свршавати Свето Приношење; и само је свештеним лицима допуштено да улазе у Жртвеник и причешћују се тамо.

У овом канону имамо јасан доказ да су Молитве на Литургији читане гласно да сви чују!!!!!

Овде је укратко дат поредак Свете Литургије – оглашених и верних, у том крају. (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 293)

*****************

КАНОНИ КАРТАГЕНСКОГ САБОРА (419. год):

КАНОН 41:

(О томе да се жртве Богу приносе на ште срце /= гладни/)

Да се СВете Тајне на Жртвенику не свршавају осим од људи који нису ништа јели (тј. на ште срце), изузевши само један годишњи дан, у који се Вечера Господља свршава (= Велики Четвртак увече). Ако ли бива, кад неки, епископ или други, премину у предвечерње доба, па бива Предложење, а они који то имају обавити већ су обедовали, нека се тада помен обави само молитвама (без Литургије).

Израз „који нису ништа јели“ тј. „гладни“ како каже Законоправило, што се у народу зове „наште срце“. Исто важи у Црквеном Предању и за свештенослужитеље и за причаснике: Пре Свете Литургије ништа се не једе, како вели овај Канон (што 29. Канон Трулски укида), када се СВ. Литургија служи увече. У наше време, по снисхођењу, не једе се најмање 6 часова пре Службе, како бива кад се Литургија (најчешће Пређеосвећена) служи увече, док се у ранија времена није цео дан ништа јело, пошто „строги пост“ то и значи: целодневно, до заласка сунца, нејеђење и непијење. Болесници, поготову тежи, од овог се правила изузимају.

Израз „Предложење“ у овом Канону није јасан. Највероватније се ради о „сахрани“ (= парастос) са Св. Литургијом у наставку, како сведочи Августин да је била пракса у Картагини, и како сматра и Зонара, а како је свакако и бивало у древној Цркви. Како је та сахрана, по овом Канону, била поподне, онда они који су јели (а изгледа да се јело и при помену/парастосу, како мисли Милаш) не могу служити Литургију, него само „молитве“ за упокојење почившега, како и Зонара наводи мишљење неких. Валсамон (који овде дословно Зонару понавља) додаје реченицу: „То се данас не чини“, тј. не бива Литургија као завршетак „опела“, што је, по нама, за жаљење. Јер оно што данас бива: служи се ујутро Св. литургија за покојника, који лежи у Храму, а потом, око подне, опело, претумбава литургијски поредак и Св. Литургију своди на увод у нешто много мање. Јер све Тајне и „требе“ – чинопоследовања, треба да се завршавају и испуњују у Св. Евхаристији. „Опело (= опевавање)“, тј. испраћајне песме и молитве за покојника (= приношени Помен – Парастос, са целивањем) може се, по нама, обавити при излазу из Храма или на гробу. (Свештени канони Цркве, приредио еп. Атанасије, стр. 334)