СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, 139. ПИСМО ЈЕДНОМ УНИЈАТИ: О ПРОМЕНИ ВЕРЕ

                Неко од црквених старешина у вашме месту уплашио те речима: проклет ће бити сваки онај ко промени веру, у којој је рођен. Бојећи се проклетства ти се питаш: да ли је то заиста тако?

            Ако би то тако било, онда би били проклети сви наши незнабожачки преци, који оставише своју веру у идоле и крстише се вером Христовом. Били би проклети – са страхом ово изговарам – и свети апостоли, који и сами оставише жидовство и наговорише многе друге да га оставе. Били би проклети и свети оци наши Кирил и Методије, крститељи Словена, који први донеше лучу праве вере нашим словенским прађедовима у Карпатима и Моровији. Био би проклет и свети цар Борис, који крсти Бугаре; и свети Григорије, који крсти Јеремене; и света Нина, која крсти Крузине; и свети Патрик, који крсти Ирце; и свети Владимир Кијевски, који крсти Русе. Но ако су свеци проклети, ко је онда благословен? Страшно је везивати проклетство за најблагословенију децу Божију, нека нам је Бог милостив.

            Размотримо сада ствар и с једне друге стране. Можда би онај ко је тебе толико застрашио проклетством бранио себе овако: Ја нисам мислио на незнабошце него на рођене хришћане, то јест на оне који су крштени у једној хришћанској цркви, па оставе ту цркву и пређу у другу. Шта на то можемо одговорити ти и ја? Помолимо се Господу Богу па онда упитајмо тога господина ово: али ако је он рођен у лутеранизму, па напусти лутеранизам и пређе у унијате, да ли је он проклет? Није, по хиљаду пута није, рећи ће тај господин. Извесно, тако ће рећи.

            Зато ти, кад чујеш те речи од њега, окрени се према Истоку и реци: ваистину није проклет ни онај ко је рођен као унијат па се врати старој вери својих предака, вери православној, вери светог Кирила и Методија, и светог Владимира Кијевског; и светог Вацлава Чешког, и светог Прокопија Карпатског, и светог Бориса Бугарског, и светог Саве Српског, и светог Петра Црногорског. Нимало није проклет, него благословен као што су благословени и ови свети мужеви. А ови су благословени у оба света, међу анђелима на небесима и међу народима Божијим на земљи, сада и навек. Амин.

            Мир ти и радост од Господа.

Православна мисија у Републици Конго

Ова слика траба да служи као опомена свим нашим свештеницима!!! Ови људи немају ни хране ни воде. Живе у највећој беди.... а погледајте господо како крштавају. Питам се само када ће наши свештеници да схвате да је нечије крштење ПРАЗНИК за Цркву! Јер кад се неко крштава тад Црква задобија новог члана!! Па зар то није празник, зар то није радостан догађај?! Па зар не треба цела Црква у томе да учествује?! У тој радости......

На Литургији... нема неспремних за причешће.... нити да се измишљају некакви постови пред причешће... већ сви стално прилазе....

Веронаука за све.... Свима да се проповеда реч Божија.....

KANONI I KANONSKA SVEST O CESTOM/REDOVNOM PRICESCIVANJU

АПОСТОЛСКИ КАНОНИ:

КАНОН 8:

Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или други из свештеничког каталога (του καταλογου = именика), кад бива (Свети) Принос (προσφορας γενομενης = кад се врши Св. Евхаристија) не причести се, нека каже узрок, па ако је разложит (`ευλογος), нека му буде опроштено; а ако не каже (узрок), нека буде одлучен, јер је нанео штету народу и навео сумњу на онога који је Принос (=Литургију) свршио, као да није правилно принео.

КАНОН 9:

Све верне који долазе у (Цркву) и слушају (Свето) Писмо, а не остају за време молитве и Светога Причешћа (τη `αγια μεταληψει), као такве који узрокују неред у Цркви, треба (их) одлучити.

СВЕТИ САВА ГОВОРИ: „СРБИМА НЕ ТРЕБА КОСОВО!“

Данас је Савиндан, данас Срби славе свога Оца свога свветог Саву. Данас се слави и прославља не само светитељ Цркве, већ и Отац нације! Да, тако је, Отац нације. Ми, Срби, нисмо као и све друге нације на овом свету настали кроз разне делатности великих и славиих људи који су морали да принесу на олтар своје отаџбине велике жртве да би створили своје нације. Не, Срби као нација, а и Србија као држава, настају кроз сасвим другачије подвиге и кроз приношење сасвим другачије жртве од оних славних жртава других народа. Ја нећу да омаловажим жртву ни једног великана других народа на овом свету. Ја желим да говорим о нашим великанима.

ЦАРСКИ ЧАСОВИ УОЧИ БОГОЈАВЉАЊА, 3. ЧАС

Велики пророк старозаветне Цркве опет нам објављује и јавља велике ствари. Опет нам говори, а као да нам говори сам Господ. Опет, Исаија пророк, проповеда велике истине Божије. А ми опет и опет, и изнова, осећамо као да нам сам Бог говори, а заправо и говори нам Бог и објављује нам своју вољу управо кроз речи пророка, кроз речи Старог завета, а најпосле и најсавршеније Бог нам говори кроз Сина свога Јединороднога Господа Исуса Христа.

Говори нам пророк Исаија и из његових уста суво злато истаче и објављује нам какви треба да будемо. Објављује нам да се очистимо. Да одбацимо лукавства, тј. дволичне мисли и дела. Да будемо искрени, да не мисломо зло а да чинимо лажно добро не бисмо ли дошли и остварили своје зле планове које смо сковали. Јер ма колико ми чинили лажна добра која треба да прикрију наша зла, све то срцезналац Бог види. А зла дела су и она када ми једно осећамо а друго говоримо. Или када из сопственог егоизма волимо неке људе, који нам тренутно пружају неку корист, а да их заправо никад не упознамо као праве личности. То је типичан пример са нашим колегама на послу. Данас многи кажу: „то ми је пословни пријатељ“. А ја питам, шта то значи? Пријатељ само за посао? Шта је то? Дакле, за нас је други човек само машина која треба добро да ради? Ако нам је неко пријатељ онда треба да нам је пријатељ и на послу и ван посла. Да га знамо и волимо као човека. А не да га волимо због материјалне користи, јер нам помаже у послу или смо сарадници у послу. Однос према другом човеку је почетак односа према Богу. Не може нико прићи Богу ко пре кроз љубав није пришао човеку. Како можемо волети невидљивог Бога, а не волимо видљивог човека. Хоћемо ли Богу рећи да нам је и Он пословни пријатељ? Или ћемо волети Бога само док имамо користи од њега, као што обично тако волимо пословне пријатеље?